Kako su se zavoleli nova vlast i NVO-Srbija

Kome trebaju čuda u životu,

neka pogleda u svet oko sebe.

Ričard Dokins

Podseća me jedan dan ove nedelje, s ispoljenom ogromnom euforijom i hvalospevima o našem potencijalnom ulasku i odlasku u EU, na jedan već poodavno zaboravljeni crtani film, u kome ptičica, još nejaka i nesposobna da leti, videvši jata odraslih ptica na nebu kako odlaze put juga i sama kaže: “Odoh ja na jug”, i krene peške u tom pravcu. Naravno, čak ni u crtanom filmu ona to ne uspeva bez raznoraznih “smicalica i prevara” svojih pravih prijatelja. Slovenci i Hrvati su imali nesebičnu i neupitnu podršku ekonomske velesile kakva je bila tadašnja i današnja Nemačka (o tome već postoji bogata istoriografija), ali i onu neformalnu od potomaka porodice Habzburg, koji su i u vreme njihovog odvajanja od Jugoslavije i njihovog međunarodnog priznavanja, ali i učlanjavanja u EU, bili ugledni i moćni članovi uticajne nemačke partije, ali je njihova moć dosezala i do Evropskog parlamenta i Saveta, pa i komisije EU.

A gde su nama takvi prijatelji? Kako ćemo mi uspeti na tom putu u bespuće, kada od prijatelja imamo samo one “novopečene”, koje smo stekli tek prošlogodišnjim pristajanjem na “Briselski sporazum”, a koji su do sada kroz čitavu istoriju bili naši, po pravilu, najveći “neprijatelji”. Znam da je u današnje vreme to poprilično otrcana fraza, ali se bojim da se takve istorijske kategorije teško menjaju, a pogotovo dolaze do izražaja u kriznim vremenima kakva su ova danas. Oni, naši “novi” prijatelji, kao ozbiljne zemlje i narodi, u svemu tome svoje interese nikada ne potcenjuju i ne previđaju, niti će. A mi? Da li je ovde iko ikada čuo poslednjih godina šta je naš minimum nacionalnih interesa?

Ima jedno pitanje koja mi pada u oči proteklih nekoliko meseci i koje želim da pitam svekoliku i svakojaku srpsku javnost danas: “Ko je vezao paščad?” Pitate se, ko su paščad? Bez namere da ikoga vređam, koristim ovaj narodski izraz za mnogobrojne nevladine organizacije samo zato što nas te iste plaše i olajavaju već skoro dve decenije! Ne znam da li sam ja umislio, ili nedovoljno pažljivo pratim medije, ali otkako je postignut “istorijski proboj” (predstavljen kao mnogo značajniji od proboja Solunskog fronta) u briselskim pregovorima, nevladine organizacije su u potpunosti zamukle. U početku su krenule da hvale “mudrost” naših vlasti, ali su ubrzo prestale i to rade. Nekom im je “šapnuo” da je za srpsko javno mnjenje u ovom trenutku nepoželjna čak i takva njihova podrška. I “paščad” su se smirila. Gazde su ih dobro nahranile i komandovale da se smeste u svoje kućice, i ne napuštaju ih dok ne prođe “olujno” vreme.

Kada ste poslednji put videli u elektronskim ili štampanim medijima doživotne “vođe” tih po svom članstvu nevelikih nevladinih organizacija, a po svojoj finansijskoj moći jačih i od pojedinih velikih kompanija u Srbiji. Da su se vremena promenila ili da će se uskoro promeniti, videlo se i po učlanjavanju nekih od osnivača i “vođa” nevladinih organizacija Srbije u pojedine “evropejske” (a koje druge) političke partije. Tako su, bar na kraju, javno pokazali svoju samoproglašenu “političku neutralnost” i “brigu za budućnost države Srbije”! Za one koji su bili retki nezavisni intelektualci ove zemlje patriotizam “vođa” nevladinih organizacija je uvek bio potpuno neupitan! Pa zar neko može uopšte sumnjati u razloge promovisanja osnovnih i polaznih stavova najvećeg dela nevladinih organizacija u Srbiji ako se zna da su im glavni finansijeri ili vlade nekih država (takozvane “vladine-nevladine organizacije”) ili pak “inostrani fondovi i nevladine organizacije koje se finansiraju od strane pojedinih vlada”, pa zatim takvi posrednici daju novac krajnjem korisniku – ovim “našim” nevladinim organizacijama (takozvane “kvazi-nevladine organizacije”).

Kako god bilo, isto je! Pomalo se bojim za finansijsku budućnost nevladinog sektora u Srbiji danas, jer kako su stvari krenule, potreba za njihovim postojanjem i ulogom u Srbiji će biti sve manja! Za vreme vladavine prethodne vlasti, koja je povremeno zastajkivala i oklevala da učini pojedine “istorijske” korake u “prazno”, plašeći se sasvim opravdano reakcije naroda i tadašnje opozicije (a sadašnje vlasti!), nevladine organizacije su imale istaknutu ulogu, napadajući tu i takvu vlast iz svih oružja, optužujući je za “kukavičluk” i “nespremnost da prihvate realnost i započnu suštinske reforme u zemlji”. Prethodna vlast, dobro procenjujući da to ne sme da uradi, jer bi bila optužena za “izdaju državnih interesa” (od strane tadašnje opozicije, a sadašnje vlasti!), nije nikada to ni uradila. Pretvorila se u vlast koja je samoj sebi bila cilj, ne propuštajući priliku da bar, kada ništa korisno ne može da uradi za svoju zemlju, to makar uradi za sebe! Vođe nevladinih organizacija su u to vreme bile ostrašćenije nego ikada! Napadale su predsednika države, premijera i sve visoke nosioce vlasti, pokušavajući da ih svojim neprestanim i žestokim “lajanjem” nateraju u mutnu vodu.

Sonja Biserko i Nataša Kandić

A onda neočekivano pojedine nevladine organizacije odustaju od te strategije pritiska na aktuelnu vlast i počinju da do tada najveću opozicionu stranku (a sada vladajuću) polako proglašavaju “prihvatljivom” sa gledišta “proevropske pravovernosti” i neprimetno joj grade “proevropski imidž”. Sve češće vođe nevladinih organizacija počinju da javno podržavaju tadašnju opoziciju (a sada vlast). Na taj prvi mig nevladinih organizacija uskoro i prvaci takozvane “Druge Srbije”, ili kako ih ja lično zovem (bez želje da ikoga vređam, s obzirom na to da vide samo ono što žele da vide, i to totalno nekritički) “slepci evropejci”, počinju da napadaju tadašnju vlast (a sadašnju opoziciju) i podržavaju tadašnju opoziciju (a sadašnju vlast). Zvuči komplikovano, ali razmislite malo! Sem nešto malo “nalajavanja” od nevladinih organizacija, a sve u svrhu “nateravanja i usmeravanja” novopostavljene vlasti u željenom pravcu, i to samo u početku, ova vlast je nakon toga bila totalno pošteđena bilo kakve njihove ozbiljnije “kritike”.

S obzirom na to da je tadašnja opozicija (a današnja vlast) imala svoje pravo ishodište iz jedne duboko, rekao bih “romantičarske” nacionalne partije, sasvim se dobro i strateški isplaniralo (ne znam gde, ali to mogu samo da pretpostavim) da se “njihovim dovođenjem” na vlast mogu brže i lakše sprovesti svi željeni ciljevi najvećih sila EU, a ponajviše Nemačke. Naravno, kada su na vlasti partija i ljudi koji imaju višedecenijsku odoru i auru neupitnog patriotizma i kada preduzmu “sumnjive” korake i poteze nacionalne politike, koji već na prvi pogled predstavljaju narušavanje sopstvenog teritorijalnog integriteta i ustava zemlje (te korake su ranije i oni vatreno kritikovali), narod to “mirnije” prihvata, jer na kraju krajeva nema ko ni da ga povede da digne glavu i svoj glas, jer se u tom trenutku u opoziciji nalaze upravo one političke stranke koje su zbog sumnje da će takve iste korake da naprave i izgubile vlast na poslednjim izborima! Tako partija koja je bila u opoziciji i koja je za vreme predizborne kampanje obećavala detaljno preispitivanje poteza dotadašnje vlasti i zaustavljanje takve politike “bespogovornog srljanja u EU ne vodeći računa o nacionalnim interesima”, već u izbornoj noći svoje pobede počinje da menja strateške političke pozicije i prelazi polako sa evroskeptične, preko evrorealne, na evrofilsku stranu političkog spektra Srbije!

Narod, u potpunosti sluđen aktuelnim dešavanjima, gleda u neverici kako se vrši primopredaja vlasti, uz puno međusobnih, čak i neskrivenih smešaka i namigivanja, pa čak i javnih međusobnih očijukanja u stilu “mogli bismo i zajedno da vladamo” (takozvana velika koalicija), uz krajnji zaključak “neka, rano je, ima vremena, sledeći put” (naredni izbori)! Narod, ne želeći sebi da prizna da je prevaren i da je napravio ogromnu grešku prilikom izbora, dajući im svoj glas, napušta političku arenu i okreće se sebi! Kao kada vas šibicarsko društvo privuče lakom zaradom, potom vas prevari i opelješi, a vi odete kući i nikome ne pričate za sopstvenu sramotu, jer biste se time još samo izložili kritici svojih najbližih, a novac vam i onako ne može biti vraćen! Onda odsedite nekoliko dana utučeni i počnete da razmišljate kako bi bilo da se i vi pridružite ”svojim” šibicarima, u nadi da im možete privući još neku žrtvu, pa vam možda udele kao nagradu deo plena! Ćuti i gledaj svoj interes! Potpuni moralni krah političke scene je nastupio tada, a to se sada tek sasvim jasno vidi! Tim prelaskom potpuno sluđeno javno mnjenje postaje i pacifikovano, a u tom procesu su ključnu ulogu upravo odigrale nevladine organizacije, koje su pripremile uslove za taj veliki događaj.

Tako i dolazimo do situacije od pre otprilike pola godine, kada se nevladine organizacije potpuno povlače i gotovo iščezavaju iz našeg videokruga i oglašavaju se samo po pitanju “neophodnosti pristupa NATO paktu”. Sve ostale teme, kao što su: sloboda medija, ljudska prava, demokratizacija, partijsko upravljanje državom i javnim preduzećima, partijsko zapošljavanje, transparentnost stranih investicija, nepoštovanje tržišnih uslovi prilikom prodaje ili ustupanja zemljišta i državne imovine (poljoprivredno zemljište, građevinsko zemljište u Beogradu, ruševine Generalštaba itd. naše nevladine organizacije više i ne “primećuju”. Nema više onih lepih žena da zasednu na televizijama sa nacionalnim frekvencijama i da nam uporno i detaljno objašnjavaju kako smo u velikoj “zabludi” i kako moramo da promenimo “svest” i način razmišljanja. A i zašto bi to nevladine organizacije više uopšte radile kada je i najmoćniji čovek ove vlasti (iako to, po svom položaju on ne bi trebalo da bude, a što predstavlja grubo narušavanje još uvek nedovoljno ojačalih i izgrađenih demokratskih institucija sistema, koju karakteriše mešanje u tuđe delokruge rada, za šta su na primer, te iste nevladine organizacije, zdušno optuživale i kao psi “rastrzale” našeg nekadašnjeg makar neposredno izabranog predsednika), sam priznao da je bio u višedecenijskoj zabludi i da od nas zahteva promenu “svesti”.

Sonja Liht

To što njegovo priznavanje dvodecenijske zablude neće vratiti živote onima koji su za ovu zemlju poginuli, ali ni onaj život koji je za tu tadašnju njegovu ideju (a danas samo zabludu) položen na demostracijama (kao političkom obliku borbe) u centru Beograda, njega mnogo ne brine! Moram priznati da je mnogo jednostavnije naterati na priznanje da je u “zabludi” i da treba da menja “svest” jednog čoveka nego čitav narod! Pretpostavka je da će narod lakše pristati na sve to ako ga zamoli baš taj neko ko je bio tako dugo na istoj strani kao i većina tog naroda, nego ako mu to kažu "zavodljive žene", koje se nalaze na čelu najvažnijih nevladinih organizacija u Srbiji. Znaju dobro oni koji ih plaćaju da će i prvi utisak koji izaziva njihova pojava uticati na privlačnost ideja koje promovišu, pa su zato tako znalački i birane, ne samo po znanju i elokventnosti, već i prema svojoj zavodljivosti, privlačnosti i prijatnom fizičkom izgledu. Isto kao što se i za dobre komercijalne reklame uvek biraju prijatna lica.

Iako su se zameci budućih plodova naslućivali još od momenta dolaska sadašnje “nacionalno orijentisane” opozicije na vlast, prvi pravi zreli plodovi namenjeni konzumaciji širokih narodnih masa se beru tek od prošle godine, i to branje počinje od kasnog leta i traje do duboko u zimu, što je kulminiralo i pre neki dan, kada je “berba” i svečano okončana! Iza toga sledi prerada plodova bogate “berbe”, to jest proces pregovaranja ili “muljanja”! I onda baš na taj “svečani” dan, konačno, i posle duge pauze, oglašava se i jedna od “primadona” i “perjanica” koje vode “naše” nevladine organizacije.

Sonja Liht upozorila je vlast da se sada ne sme stati i da se mora brzo ispunjavati sve ono što je u briselskim sporazumima obećano, inače ćemo i dalje samo životariti na evropskoj periferiji, dodao bih, kao bednici i kao do sada! Ona se oglasila, u svoje i nečije ime, i da se aktuelna vlast slučajno ne opusti i ne zaboravi da su i one tu (nevladine organizacije) i da mogu da se probude i “zareže” svakog trenutka, strašnije nego ikada do sada, ne bude li njihovim gazdama nešto po volji!