Kako je obezbeđenje preduzeća "Jovanjica" štitilo gole živote građana Beograda od napada paradajza-ubice i pomahnitalih kornišona?

Kako je obezbeđenje preduzeća „Jovanjica“ štitilo gole živote građane Beograda od mogućeg napada paradajza-ubice, krastavca-manijaka, pomahnitalih kornišona i razjarene paprike?

Organska hrana je hrana koja je uzgajana po standardima organske proizvodnje, odnosno bez upotrebe pesticida i veštačkih đubriva kada su žitarice, voće i povrće u pitanju, odnosno antibiotika ili hormona u uzgoju životinja čije se meso, ali i druge namirnice životinjskog porekla (jaja i mlečni proizvodi) koriste u ishrani.

                                    (Definicije i pojašnjenja pojma „bezbednosti hrane“, Milanko Šekler, 05.07.2023. Krealjevo)

 Pre mnogo godina, čitajući našu dnevnu štampu naišao sam na podatak da je vlada Nemačke donela odluku da se celokupan višak „organske hrane“ proizvedene na teritoriji Nemačke, otkupi po tržišnim cenama i iskoristi za ishranu dece u vrtićima i nižim razredima osnovne škole.

Zašto? Zato što je organska proizvodnja, odnosno proizvodnja organske hrane, veoma osetljiva i specifična grana poljoprivredne proizvodnje. Takva proizvodnja je zbog striktnih zabrana upotrebe pesticida, herbicida, veštačkih đubriva, genetski modifikovanih sorti biljaka, u samom startu osuđena na višestruko niže prinose, i dobijanje plodova koji su obično sitniji, neugledniji i samim tim, mnogo teži za plasman i prodaju. Drugim rečima, teško je organizovati profitabilnu ili bar samoodrživu organsku proizvodnju. Sorte povrća koje se koriste u organskoj proizvodnji su uglavnom one koje su otpornije na bolesti, odnosno sorte povrća koje su sličnije svojim divljim precima iz prirode od kojih su dugom selekcijom i nastale. Dakle, sorte što „divljijeg i izvornijeg“ paradajza, paprike i krastavaca, su najidealnije za organsku proizvodnju jer iako daju mnogo manji prinos, te biljke su jače i otpornije na bolesti! Zapamtite ovo dobro.

Najbolje je da to objasnimo na nekom primeru. Ako uobičajena proizvodnja paprike, sa primenom svih agrotehničkih mera zaštite (upotreba i prskanje svim i svačim!), obezbeđuje prinos paprike i do neverovatnih 50 tona po hektaru, kod organske proizvodnje paprike (bez primene svih agrotehničkih mera), može iznositi svega 10 do najviše 15 tona paprike po hektaru! Samim tim, takva organska paprika mora imati cenu koja je 4 do 5 puta viša od cene obične paprike, kako bi proizvođač mogao da izdrži tržišnu konkurenciju „obične - prskane“ paprike. Znači, ako je cena obične paprike 100 dinara, onda organska paprika mora da košta 400 do 500 dinara po kilogramu! Tako visoku cenu organske paprike, ogromna većina potrošača u Srbiji nije u mogućnosti da plati, te proizvođač organske paprike trpi snažan negativan uticaj tržišta i ne može da proda svoje proizvode, pa samim tim ni da obezbedi zaradu i finansijska sredstva koja bi mu omogućila makar minimalnu zaradu i nastavak bavljenja ovim vidom proizvodnje. Da ne naglašavam dodatno, da je takva ogranska paprika po pravilu neuglednija, manja, ima tragove bolesti (flekava), koje su se mogle pojaviti usled nekorišćenja hemijskih sredstava za njenu zaštitu od bolesti, itd.

Zašto vam sve ovo pričam?

Pa zato što sam fasciniran nekim detaljima iz već godinama aktuelnog slučaja preduzeća „Jovanjica“, protiv čijeg je vlasnika, kao i odgovornih lica u preduzeću, pokrenut sudski postupak. Već je notorna činjenica, sa kojom je javnost u Srbiji dobro upoznata, da je osnovna delatnost ovog preduzeća bila proizvodnja organske hrane, odnosno organskog povrća. Dakle, organski paradajz, paprika, krastavci, rotkvica, luk, kornišoni i slično. Mnogi visoki funkcioneri, ministri, pa i čelnici države su se javno pohvalili kako su sa zadovoljstvom koristili proizvode ovog preduzeća. U to uopšte ne sumnjam, jer takvo povrće zasigurno ima izvanredan i ukus i miris, pored toga što je izuzetno i hranljivo i zdravo. Ne sumnjam i da je takva klijentela (visoki funkcioneri, ministri, članovi upravnih odbora, i ostali korisnici „debelo platežnih“ državnih funkcija) imala problem sa plaćanjem zasigurno visokih cena koje su ti organski proizvodi imali. Na kraju krajeva, takva zdrava hrana, je zasigurno uticala i na dobro zdravlje naših državnika, pa su time mogli da rade mnogo više i duže na svojim radnim mestima (i mnogo su manje koristili bolovanje), pa je postojala i velika korist po sve građane Srbije, jer su „vođe“ države bile „zdravije i vrednije“, i spremne na velike napore i samodoricanja, zarad našeg boljeg života.

Neki od tih visokih funkcionera su bili toliko zadovoljni organskim proizvodima odnosno povrćem preduzeća „Jovanjica“, da su rešili i da daju direktan dopronos razvoju ovog preduzeća, tako što su lično išli u njegove staklenike i njive, i svojim vrednim rukama plevili, okopavali i brali ove divne i zdrave organske proizvode.

Država je sa svoje strane, vlasniku odobrila i povoljna novčana sredstva za proširenje organske proizvodnje povrća i samim tim dobijanje još većih količina ovog „zelenog blaga“, to jest organskog paradajza, paprike, itd. Jako mi je drago da je Srbija, za razliku od Nemačke, razvila svoje originalne mehanizme za zaštitu proizvođača organske hrane i stvaranja uslova da taj vid poljoprivredne proizvodnje bude ispaltiv i održiv.

U jednom trenutku, junak ove organske prozvodnje (a i priče!), vlasnik preduzeća „Jovanjica“, se odlučuje da proširi svoju organsku poljoprivrednu proizvodnju i otpočne i uzgajanje industrijske konoplje.

Očigledno je mudri i poslovni vlasnik „Jovanjice“ znao šta radi i zašto. Naime, ta veoma korisna biljaka se kao i nekada, upotrebljava i dan danas za izradu konopaca, platna, a u zadnje vreme se sve više koristi i u građevinarstvu, i to kao zvučna i toplotna izolacija koja je bez premca, pri čemu je ista i otporna na požare i uz to potpuno prirodna. Od konoplje se pravi i najkvalitetniji papir, na primer onaj za izradu novčanica (možda je u drugoj fazi planirao i taj vid isplative proizvodnje novčanica u svojim staklenicima!), ili onaj za izradu filter vrećica za čaj ili omot cigareta. Industrijska konoplja se koristi i za proizvodnju ulja koje se koristi u ljudskoj ishrani, ili semena za ishranu ljudi i životinja. Biljka se koristila i koristi, i u proizvodnji raznih melema i čajeva, jer je pored svega u svom sastavcu ima isastojke koji pokazuju mnoga lekovita svojstva. I na kraju krajeva, ko još od vas nije video vodoinstalatera koji prilikom montiranja česme ili slavine koristi vlakna kudelje da bi sprečio curenje vode. Ta kudelja su ustvari vlakna dobijena od stabla industrijske konoplje.U zadnje vreme se ova korisna biljka koristi i za proizvodnju biodizela.

Vlasnik „Jovanjice“, i pored svih nedaća koje su ga zadesile, i dalje mudro ćuti i ne iznosi u javnost, šta je od gore navedenog hteo da proizvodi od te svoje „industrijske konoplje“: konopce, otirače, platna za jedrilice, izolacione ploče za građevinarstvo, papir, biodizel ili nešto sasvim novo. Jedino mi nije jasno, zašto je ovaj dokazano mudri čovek sejao i sadio industrijsku konoplju u staklenicima, kada se industrijska konoplja u Srbiji gaji odavnina, pa i sada, na  otvorenim obradivim površinama, i gde ujedno postiže izuzetne prinose?

Da se vlasnik „Jovanjice“ taj pomalo dečije naivan, vredan i po svojim rečima bogobojažljiv čovek (mada i kurve govore o svom poštenju) bar malo raspitao kod onih silnih državnih funcionera koji su dolazili kod njega, i to u pauzama dok su okopavali i plevili njegovo povrće, mogao je da sazna iz prve ruke da se industrijskom konopljom u Srbiji zaseje svake godine preko hiljadu hektara. Mogao je odmah i da sazna iz „prve ruke“ da je zarada od proizvodnje industrijske konoplje desetinama i možda stotinama puta manja od zarade koju on već ima od proizvodnje organskog povrća. Možda u tom slučaju ne bi ni ulazio u ovaj „biznis“.

Samo jedan veliki naivčina i dobrica, kakav je vlasnik „Jovanjice“, je mogao da počne da uzgaja industrijsku konoplju u stakleniku, gde su troškovi njenog uzgajanja stostruko veći nego na običnoj njivi odnosno na otvorenom zemljištu. Da bi ste razumeli za koliko su prevarili jadnika, evo vam primera: renta za 1 hektar zemlje je oko 500 evra godišnje – a izgradnja 1 hektara plastenika košta nekoliko desetina hiljada evra, a 1 hektar staklenika čak nekoliko stotina hiljada evra!

Iz ovoga mogu samo zaljučiti da je vlasnik „Jovanjice“ veoma naivan i prevaren čovek! Jadan čovek! Dakle, vlasnik „Jovanjice“ nije zločinac već žrtva. Jadan bogobojažljivi čovek (možda je bogobojažljiv jer ima zbog čega da se boji Boga!?) – i još ga pri tome svi napadaju. U prilog iznetim činjenicama o prozvodlji industrijske konoplje u Srbiji, govori i podatak da je naša Vojvodina nekada bila jedan od najvećih proizvođača industrijske konoplje u Evropi ( i istorija je pamti po berzi u Odžacima koja je određival cenu iste u celoj Evropi!). Moja malenkost pamti da su mi moj deda i baba pokazivali neke sprave i alate, za koje nisam znao čemu služe, pa su mi oni objasnili da se to koristilo nekada za preradu konoplje dok su je i oni sejali. A radi se o području oko manastira Studenica. I da na kraju još dodam, da je najveći proizvođač industrijske konoplje na svetu već decenijama Kina. Uz napomenu, da ni nekadašnja Vojvodina, ni današnja Kina, nisu poznate kao regioni koji su proizvodili ili proizvode narkotike, već, kao što sam već izneo, samo kao veliki proizvođači industrijske konoplje. Vojvodina nekada, a Kina i nekada i danas.

Zašto Vam sve ovo pričam?

Pa zato što sam u celoj priči oko preduzeća „Jovanjica“ najviše fasciniran samo jednom injenicom: da je to obično poljprivredno preduzeće, imalo ogromno i profesionalno sopstveno obezbeđenje, koga se ne bi postideo ni „Gugl“, „Fejsbuk“, „Tviter“ ili „Koka Kola“! Nije fascinantna samo činjenica, da je angažovano toliko ljudi od strane preduzeća „Jovanjica“, i to na poslovima u direktnom obezbeđenju objekata za organsku proizvodlju povrća i industrijske konoplje, već je impresivna i obučenost, visoka kvalifikovanost i profesionaizam tog osoblja. Zamislite, ti obučeni ljudi, su bili naoružani do zuba, uz nakvalitetniji video nadzor i čak opremom za obaranje dronova (puška za obaranje dronova). Pa ljudi moji, zar nikoga sem mene ne zaprepašćuje činjenica, da je u tom osoblju bilo i pojedinaca iz antiterorističkih jedinica Republike Srbije, da su tu oficiri policije, visoko pozicionirani službenici Vojne bezbedonosne agencije vojske Srbije, Bezbedonosne informativne agencije Republike Srbije, osoblje policije, ministarstva unutrašnjih poslova, ali i aktivna lica i službenici iz svih gore pomenutih institucija! Najniži rang zaposlenih su bili bivši policajci ili vojnici. Ubeđen sam, da bi tako osposobljeni i kvalifikovani ljudi, iz obezbeđenja preduzeća „Jovanjica“ mogli da spreče i direktan napad na paradajz i papriku, čak i plaćenika iz grupe „Vagner“! Ili bi bar pružili otpor koga se ne bi stidela na neka veća vojna jedinica! Ali tu nije kraj moje fascinacije organizacionim i preduzimačkim sposobnostima vlasnika preduzeća „Jovanjica“. Isti čovek je prikupio u svom preduzeću i veliki broj ljudi, koji su u svojoj biografiji imali i veliko iskustvo i optužbe i presude u vezi proizvodnje marihune i njene prerade u kvalitetne narkotike. Tako ekspertski kvalifikovanih ljudi je sem u preduzeću „Jovanjica“ bilo i u poslovnom okruženju vlasnika „Jovanjice“, odnosno u preduzećima sa kojima je „Jovanjica“ poslovno sarađivala! Ali tako kvalitetnih i stručnih ljudi po pitanju ilegalne proizvodnje marihuane je bilo i u širem porodičnom i prijateljskom okruženju vlasnika „Jovanjice“. Neki od njemu baš bliskih ljudi su zbog proizvodnje narkotika u podrumima inajmljenih kuća, hapšeni i suđeni  još 2012. godine.

Neko je vlasniku „Jovanjice“ verovatno rekao da je jedan od kriterijuma kvalitetne hrane za ljude i njena bezbednost! I tako je ubogi vernik i poljoprivredni proizvođač, i ujedno vlasnik „Jovanjice“, napravio takav personalni i profesionalno kvalifikovan sastav obezbeđenja u svom preduzeću, da bi mogao da se angažuje na bilo kom ratištu!

Ne, ne i ne! Znam šta ste pomislili. Ali niste u pravu! Pa ne bi to što ste pomislili nijedna država, a pogotovo država Srbija nikada dozvolila. Ja smatram da je veliki vernik, bogobojažljivi i bogougodni vlasnik „Jovanjice“, ovakvim okruženjem, samo hteo da spreči da mu neko ljubomoran na njegove poslovne uspehe, slučajno ne „poturi“ ili „ubaci“ marihuanu u njegovo proizvodne kapacitete, i time ga uništi! Zna dobro vlasnik „Jovanjice“, kakvi su proizvođači organskog povrća u Srbiji, i kako su spremni na sve da bi uništili svoju konkurenciju! Pa dovoljno je samo da se prošetate nekom od zelenih pijaca u Beogradu, i da prođete pored njihovih tezgi sa paradajzom, paprikom, krstavcima! Ne može čovek da prođe, a da ga ne podiđe jeza i strah, da mu se ne zaledi krv u žilama, od tih strašnih lica koja stoje sa one strane tezgi, i nude vam „neprskani“ paradajz, papriku i krastavce! E zbog takve paklene konkurencije je vlasnik „Jovanjice“! morao da uvede takve mere „bezbednosti hrane“! Neko je vlasniku „Jovanjice“ verovatno rekao da je jedan od kriterijuma kvalitetne hrane za ljude i njena bezbednost! I tako je ubogi vernik i poljoprivredni proizvođač, i ujedno vlasnik „Jovanjice“, napravio takav personalni i profesionalno kvalifikovan sastav obezbeđenja u svom preduzeću, da bi mogao da se angažuje na bilo kom ratištu! I neka neko kaže da njegova organska hrana nije „bezbedna“! I neka neko pokuša da mu „ukrade“ poslovne tajne kada se i kako uzgaja najbolji paradjaz ili paprika. Čak i da pošalju dron da snimi način plevljenja i kopanja, tu je „puška za dronove“ kojom će oboriti uljeza. Možda bi dron uspeo da preleti neku kasarnu ili vojni objekat, ali polje paradajza i krastavaca u preduzeću „Jovanjica“ nikada!

Sa druge strane, vlasnik „Jovanjice“ je sem toga što je obezbeđivao svoje staklenike od eventulanog „ubacivanja marihune“ u njegove objekte, u isto vreme i čuvao grad Beograd od eventualanog bekstva „divljih, jakih i otpornih“ sorti paradajza, paprike, krastavaca ili kornišona!

Zamislite, samo na trenutak, da su iz staklenika „Jovanjice“, kojim slučajem put Beograda krenuli poludivlji i divlji plodovi „paradajza-ubice, krastavca manijaka, razjarene paprike ili pomahnitalog kornišona“. Zamislite koliko bi nevinih života žena, dece i iznemoglih staraca bilo ugroženo! E takvo vrhunsko obezbeđenje „Jovanjice“ je čuvalo živote i zdravlje svih građana Beograda (bez obzira na političku orijentaciju, starost, pol i verska opredeljnja) od opisane opasnosti, odnosno pošasti „primitivnih i poludivljih“ sorti povrća!

Jedino je potpuna enigma, od kojih finansijkih sredstava je vlasnik „Jovanjice“ plaćao takvo savršeno i visoko obučeno obezbeđenje! Lično poznajem mnogo poljoprivrednih proizvođača organskog povrća u Srbiji, i znam da svi do jednoga „kubure“ sa isplativošću svoje poljoprivredene proizvodnje! Kakav je menadžerski i preduzetnički mag taj vlasnik „Jovanjice“ kada uz sve ogromne troškove ove vrste proizvodnje, koja je zbog toga uvek na samoj granici rentabiliteta, još uspeva i da tom prozvodnjom finansira i plati ovako obimno i profesionapno obezbeđenje?

Niti jedan od proizvođača organskih proizvoda koje poznajem to ne znaju. Svi „proizvođači organske hrane u Srbiji“ se dive vlasniku preduzeća „Jovanjica“ na njegovim rezultatima i uspehu. E koliko bi poljoprivrednih proizvođača organske hrane u Srbiji volelo da im dođe neki ministar ili makar sekretar, ili bar vozač iz nekog ministarstva, i da im pomogne dok pleve i okopavaju svoje povrće! Platili bi im oni i dobru dnevnicu i napunili im gepek zdravom hranom pride! Svi se oni, ti proizvođači zdrave hrane u Srbiji pitaju: kako je uspeo vlasnik „Jovanjice“ a oni ne!?

Mnogi od njih su spremni i da plate ogroman novac za predavanja i obuku, koju bi vlasnik "Jovanjice“ trebaoda im održi, a na kojima bi sa njima odelio svoje znanje i iskustvo. Šteta je da takav vrhunski talenat za organsku proizvodnju u ovoj zemlji, a koji vlasnik „Jovanjice“ očigledno ima, ostane neotkriven i široj javnosti Srbije. Osim toga, smatram da tako velikom verniku, kao što je on, za obrazovanje i edukaciju seljaka sigurno ne bi ni bio motiv novac! On ga ima ko blata! Ali sam siguran da tako veliki vernik i dobročinitelj crkve, sigurno želi da učini i tako bogodudno delo, kao što je pomoć osiromašenim i namučenim poljoprivrednim proizvođačima Srbije. Seljaci koji proizvode zdravu hranu u Srbiji, ne traže novac i donacije od „Jovanjice“, već samo recept i način, na koji mogu da razviju svoj biznis kao vlasnik „Jovanjice“, odnosno traže samo način kako da se od proizvodnje povrća može pristojno da živi. E to bi bio recept za „bolji život“ čitave Srbije! Mislim da bi takav projekat trebalo da podrži i država Srbija! Vlasnik „Jovanjice“ može promeniti lice Srbije! Može Srbiju postaviti na sam svetski vrh proizvodnje zdrave organske hrane. Ljudi moji, ako već neka televizija pozove u goste vlasnika „Jovanjice“, molim ih da u istoj emisiji gostuju i poljoprivrednici i agronomi i drugi eksperti iz poljoprivrede. Zamislite kako bi bilo divno da oni direktno od takvog genija mogu da čuju odgovore na sva svoja pitanja. Pa zamislite da se u objektima preduzeća „Jovanjica“ otvori „Škola organske poljprivredne proizvodnje“! Pa zamislite kada se svi ti seljaci posle takve obuke vrate svojim selima i krenu u proizvodnju po tim principima. Pa Srbija će se kupati u zdravoj hrani! Ceo narod će biti srećan i veseo! A vlast koja napravi takav pomak će vladati Srbijom decenijama najmanje.

Pouka za kraj

I na kraju, posle svega iznetog, naravno da mi jako smeta, kada se pred takvom ljudskom gromadom, kakva je vlasnik „Jovanjice“, pojavi par smutljivaca, nekakvih nazovi inspektora i državnih službenika iz nekoga tamo „Odeljenja za suzbijanje narkotika“, i pokuša da kompromituje takvu moralnu veličinu, i iznese dokaze da vlasnik „Jovanjice“ navodno u svom preduzeću proizvodi ogromne i nezamislive količine najkvalitetnije marihune, koju prerađuje u narkotike, koje potom distribuira i prodaje, i pri tome zarađuje neverovatno svote novca! Pa ajte molim vas! Pa nije niko u Srbiji naivan da u to poveruje. Pa zar vam vlasnik „Jovanjice“ liči na Tonija Montanu (glumi ga sjajno glumac Al Paćino) iz filma „Lice sa ožiljkom“?! Glupost! Pa hoćete da mi kažete da ti nadobudni „inspektorčići“ bolje poznaju proces proizvodnje marihuane i njenu preradu u narkotike od stručnog i kvalifikovanog osoblja koje je zapošljeno u preduzeću „Jovanjica“ i u neposrednom bliskom okruženju (i porodičnom i poslovnom) vlasnika ovog uglednog preduzeća ?! Pa šta vi mislite, zašto se vlasnik „Jovanjice“ uopšte i okružio takvim ljudima profesionalcima? Pa baš zato - da ga neko ne bi ni krivog ni dužnog nabedio i okrivio, poput ovih inspektorčića za narkotike, da on ne proizvodi industrijsku konoplju i organsko povrće već marihuanu! Svašta! Pa valjda eksperti i savetodavci preduzeća „Jovanjica“ to bolje znaju od bilo kog nazovi inspektora za narkotike u Srbiji?!

Nadam se, da je svakom dobronamernom čoveku u Srbiji, posle ovih činjenica, više nego jasno, da je vlasnik „Jovanjice“ samo žrtva spletkarenja i zavere, proizvođača organske hrane (paradajza, paprike, krastavaca, ali i industrijske konoplje), koji vam se, sve ovo vreme samozadovoljno i zlurado smeškaju svako jutro iza svojih tezgi na zelenim pijacama Beograda i cele Srbije, dok vi morate da kupujete samo njihove proizvode, a ne i proizvode iz preduzeća „Jovanjica“!

A nekada su organski proizvodi preduzeća „Jovanjica“ izazivali takvu radost i euforiju, gde god bi se konzumirali: u restoranu, parku, noćnom klubu, ili ministarskoj kancelariji u Nemanjinoj! I mogao je to biti brend, po kome bi cela Evropa znala za Srbiju. Još nije kasno!