Једно лично размишљање о изборима 2012.

Када ових дана гледате Тадића, Динкића или неког другог политичара из досадашње владине већине, заврти вам се у глави од силних обећања и критика. Много се критикује досадашња политика, као што се износи и много нових и добрих идеја како да се поправи стање у Србији. Као да нам је свима извађен мозак, па више не знамо ни ко смо ми, нити ко су они.

Њихова кампања је толико нападна и с таквом количином уверљивости, да човек опхрван различитим бригама и са слабијом концентрацијом мора добро да се напрегне да му рука, 6. маја, сама не пође па да заокружи ДС или УРС. Наравно, они међу нама који су, након 2008, изгубили посао или га нису могли добити, тешко да ће се у тој ствари преварити. Али, пуно је оних који су се некако већ свикли да имају мање новца/посла него пре, па их овај агресивни изборни наступ владајуће елите може збунити и преварити да ипак гласају за „стару екипу“.

Лек је да свако направи списак личних и општих штета које је претрпео после 2008. Мени је било лако да саставим овај списак.  На личном плану, укинута ми је  рубрика у Политици (а из Печата сам отишао сам, пошто су ме, тамо намножени Видовњаци и турбо патриоте, уз терцирање Уредништва, оптужили да сам превише слаб патриота и аналитичар:-).

Од општих штета у рабош овој власти уписао сам: неуставни Статут АП Војводине, безглаво задуживање у иностранству и пораст незапослености, капитулацију од 9. септембра и крај активне косовске политике, признање Косова* зарад добијања кандидатуре, идолопоклонички однос према ЕУ, улазак у улични рат са сопственим грађанима због геј параде, партизацију судства, претварање парламента у гласачку машину, препуштање „другој Србији“ највећег дела простора у култури и медијима (посебно уништавање НИН-а), демографску имплозију, неразјашњено убиство Ранка Панића...

Оно што ми највише смета у кампањи владајуће поставе јесте упадљиво одсуство било какве критичке саморефлексије. Нико да каже – „погрешили смо у томе-и-томе, али смо зато ипак добро урадили ово-и-ово, научили смо лекцију, гледаћемо да такве грешке више не правимо“, итд. Не мора то да стоји у њиховим спотовима, Али, зашто се то не каже макар узгред, у бројним емисијама у којима наступају? Знам да то вероватно није по правилима које намећу маркетиншки магови. Но без тога ти политичари постају само – обичне машине за лагање.

И док владајућа екипа за ове изборе поново има агресивну и хипнотишућу причу, њен главни опозициони такмац, СНС, оставља утисак да нема друге политичке идеје осим: „Народ је незадовољан, хоћемо сада мало и ми да владамо“. Гледао сам недавно Упитник са Николићем и Дачићем и зачудио се колико је Николић био неприпремљен и тром, али зато политички арогантан и самоуверен. Напредњаци изгледа чекају да им власт падне у крило као крушка, а да не морају да уложе готово никакав озбиљан интелектуални напор.

Ако неко мисли да сам престрог и да код њих има неког дубљег политичког мишљења, нека крене по горе наведеном списку жутих брљотина и проба да се сети било које напредњачке озбиљније критике или осмишљеније алтернативе. Осим, повремено, убиства Ранка Панића, остале теме за СНС практично не постоје. Ни Статут Војводине, ни Косово, ни бриселски диктати, ни другосрбијанска културна политика, заправо, ништа код њих не провоцира макар мало патриотскију политичку причу. Јер, таква би прича неком од западних амбасадора могла намрешкати чело. А тога се напредњаци изгледа чувају више него ђаво од крста.

Показатељ те суштинске истости, за мене је њихова телевизија Свет плус инфо (о којој сам већ писао). Она је – и то је још једна невероватно јасна симболика – латиничнија чак и од Студија Б и Б92, тих ванбрачних чеда жуте „ми-смо-сви-тако-урбани“ празноглавости и другосрбијанског аутошовинизма. Јер, Студију Б и Б92 се макар провуче нека ћирилична емисија или титл за филм. На „напредњачким таласима“, међутим, ћирилице нема чак ни у траговима. Када гледате те новинаре и њихове одабране госте из света политике, културе или спорта, и чујете не само шта, већ и како причају, постаје вам јасан профил типичне напредњачке елите.  Они су, у својим главама, исти по свему са жутом елитом. А разликују се само по томе што (још увек) немају власт, него је само јако желе и спремни су на све да би је се докопали. Бојим се да је то ипак недовољно да би их могло квалификовати као праву алтернативу овој власти.

Осећајући и сами колико су танки по питањима државних и националних интереса, напредњаци покушавају да се, пред озбиљнијом публиком, додатно  „патриотски наелектришу“ уз помоћ различитих, не баш претерано интелигентних метода. Једна од њих је стално позивање на некакав будући савез са Коштуницом који ће им, јел` тако, данас дати легитимитет да су патриотска снага у име некакве будуће, имагинарне коалиције – као да се разлике између СНС и ДСС тичу само броја министарских места (што ће се превазићи за два сата преговора), а не потпуно супротних гледања на наставак вазалног односа према Вашингтону и Бриселу.

Друга метода је засипање истинских патриотских сајтова активистичким коментарима (види, рецимо коментаре на Вучићеву изјаву, коју је пренео НСПМ) – као да свакоме ко само баци поглед на ове коментаре није јасно да су прављени по истом калупу, у истом центру и од истих маркетиншких „експерата“.

Трећи метод је изненадна провала разумевања за „мудрог и лукавог Тому“ на Видовњачким и другим псеудо-патриотским сајтовима (којима до скора нико није био довољно добар патриота, али су сада бескрајно одушевљени како је Тома храбро ћутао пред Немцима, отварају своје сајтове за „колумне“ директних напредњачких пропагандиста и узбуђено откривају како Немци непогрешиво знају да ће управо Тома и Вучић да победе на изборима) – као да већина интернет публике не види пресудну улогу намирисаног (или обећаног?) масног копита у духовном развоју ових  криптоаналитичарских корифеја.

На крају, остаје још нешто да се каже и о изборној кампањи странака које представљају колико-толико стварну алтернативу режиму, а до сада су истакле своје листе – ДСС, СРС и Двери. Њихова кампања је далеко мање присутна у медијима – што можда и није лоше имајући у виду све кадровске и програмске слабости ових странака. Ипак, у поређењу са жутима и напредњацима ове странке су право оличење разума и моралности. Срећна околност је да ће национално одговоран бирач имати пред собом много листића, па неће морати да прави избор између ових странака – јер свака има неку кардиналну ману коју је збиља тешко прогутати, ма колико поштовали поједине њихове врлине. Најлогичнија идеја – да се ове странке нађу у истом фронту, заједно са патриотским клубовима и националном интелигенцијом (а за шта смо се ми из НСПМ и јавно и приватно залагали), није ни била близу реализације због личних сујета појединаца, узајамног сумњичења, незрелости и, наравно, систематског рада многобројних псеудопатриотских потајника Брисела и Вашингтона, који су те сујете и сумњичења само још више распламсавали.

Да закључим. Ми смо данас суочени са таквом количином преваре, на једној страни, и немоћи на другој, да ови избори у нама више изазивају бес, неголи наду. Сви осећамо да се нешто у нашем страначком и политичком животу под хитно мора променити. Али не видимо ни одакле би се почело, ни ко би то могао да започне. Следећи избори су 2016. Да ли ћемо допустити да се и тада вајкамо на сличан начин, или ће се нешто ипак десити што ће нам улити наду у стварни преокрет?