Jedinstvo suprotnosti

Dmitrij Medvedev i Angela Merkel u Jekatarinburgu (mesto gde je ozvaničen BRIK) dogovoriše se da se saradnja Rusije i Nemačke podigne na najviši nivo (uz prodaju sedamnest Simensovih kompozicija super brzih vozova). To ne traje od juče. Putin je na svom odličnom nemačkom počeo to da gradi pre više godina. U međuvremenu ne samo da je strah od ruske oružane sile prestao, već se ona može doživljavati kao novi zaštitnik. Ruska teritorija predstavlja prirodan most ka apsolutno najvećem nemačkom kupcu – Kini! Usput, na tom mostu nalazi se nebrojano mnogo resursa potrebnih za proizvodnju nemačke super-industrije, a bogami, i nekoliko desetina miliona radnika toliko potrebnih Nemačkoj da ih ne bi više uvozila, jer je Merkelova rekla da multietnička Nemačka jednostavno nije zaživela.

Sarkozi, drugi najvažniji (sada mlađi) član EU, u Dovilu se priključio društvu i dodao diskusiji sad već čuvenu rečenicu „Rusija nam je važnija od NATO“ (čitaj SAD).

Sarkozi, drugi najvažniji (sada mlađi) član EU, u Dovilu se priključio društvu i dodao diskusiji sad već čuvenu rečenicu „Rusija nam je važnija od NATO“ (čitaj SAD). Evropa od Lamanša do Vladivostoka (i pogotovo do Pekinga i Nju Delhija) počinje da postaje stvarnost, i najveći do granica mašte, prirodni potencijal za razvoj svih zemalja na tom prostoru. Nemački stogodišnji „Put na istok“ sada je otvoren (miran i podržan) baš od Rusije, negdašnjeg glavnog protivnika. Šta da radi 1700 američkih pomorskih baza (koliko košta njihovo održavanje) po svetu kad će najveća svetska trgovina pre svega energentima ići kopnenim putem?     

Za to vreme bivši državni sekretar SAD Lorens Iglberger u razgovoru za „Glas Amerike“ 19. oktobra 2010. izjavio je da je priznavanje „Kosova“ bilo istoriska greška. Ta činjenica je pokazala kako Amerika pravi strašne greške po svetu i pri tome dovodi svoj narod u situaciju da zbog toga ispašta (ekonomska kriza), a neke druge zemlje, pogotovo Kina, imaju mogućnost da se nametnu kao novi svetski lideri. On je preporučio sadašnjem voćstvu zemlje da se privremeno povuče sa globalne scene, ponovo osnaži svoju privredu i potom opet pokuša da se nametne kao svetski lider. Lepa preporuka, ali teško ostvariva jer se nova svetska maršruta jasno razaznaje i Amerika će u dogledno vreme biti drugi, pa potom i treći (ili možda četvrti) svetski globalni igrač.

Do pre dve godine postpetooktobarska Srbija i njene DOS vođe nisu imali alternativu u vođenju spoljne politike. Onda je odjednom posavetovani (od koga?) predsednik Tadić (sa Dačićem ispod pazuha) počeo da traži nove stubove naše spoljne politike.

Do pre dve godine postpetooktobarska Srbija i njene DOS vođe nisu imali alternativu u vođenju spoljne politike. Evroatlantske integracije bile su pitanje života ili smrti naše države, po njihovom tumačenju. Onda je odjednom posavetovani (od koga?) predsednik Tadić (sa Dačićem ispod pazuha) počeo da traži nove stubove naše spoljne politike. Ponovo se pojavila Rusija, pa Kina i na kraju Pokret nesvrstanih. Alternativa znači postoji. Za to vreme Nikolić govori da i Srbija mora u EU jer je to način da se razvija najbrže što može u skladu sa ulogom koju je EU imala u poslednjih desetak godina. On naravno ne propušta da kaže kako je Rusija najveći istorijski prijatelj i saradnik Srbije, a da Srbija mora da bude maksimalno otvorena za saradnju sa Kinom, Indijom, Brazilom, naravno, Amerikom i svim ostalim prijateljima u svetu. Koštunica ostaje tvrdo na stavovima da EU ima alternativu, pre svega u Rusiji i njenom posebnom interesu da nas zaštiti povodom KiM i sa svojim velikim potencijalom (tržište, energenti) pomogne privredni razvoj Srbije. Bez alternative (zaštite) ostaju jedino Čeda i Vuk. Oni kao de ne vide (neka pitaju Iglbergera) kuda ide američka politika, i da u periodu koji je pred nama (mogu da pitaju Sarkozija) predstoje sigurne nove destinacije.

I šta sada? Svakom ko želi da malo (sa)gleda (preko granice) jasno je da se novouspostavljeni svetski poredak gradi na ekonomskim perspektivama razvoja država objedinjenih resursima i tržištem. Kopneni gigant Evroazija sigurno je u oba najbitnija segmenta dominantna na planeti. Ljudski resursi (a tržište je samo jedna komponenta) ubedljivo su najveći na planeti. Novi evropski sporazum o bezbednosti koji predlaže Rusija biće usaglašen sa već postojećim koji uvažava (ne samo) i NATO interese. Pametnom dosta da iz toga sve zaključi.

Svakom ko želi da malo (sa)gleda (preko granice) jasno je da se novouspostavljeni svetski poredak gradi na ekonomskim perspektivama razvoja država objedinjenih resursima i tržištem.

A naši političari imaju idealnu priliku da se saglase da se u stvari u svemu slažu (i to kažu narodu da se ne bi svađao međusobno) po pitanju srpskih spoljno političkih prioriteta. Tadić hoće pošto-poto u EU (a možda i dalje na zapad), Nikolić hoće i EU i Rusiju, Kinu, Indiju, Brazil i sarađuje sa Amerikom. Koštunica hoće u Rusiju i EU, ako može sa Kim. I gde to oni hoće različito ako se već jasno vidi da nastaje celina koja obuhvata baš sve što oni hoće? Šta će sada i kako mnogobrojni savetnici da urade? Kako da opravdaju svoje slepilo (neznanje)? A političari? Jedino se postavlja pitanje ko od njih najveštije može Srbiju da  pozicionira u novonastajućim strukturama i da se tamo najbolje izbori za srpske ekonomsko političke pozicije.