Излагање на седници Скупштине о КиМ, 29. 5. 2019. – Пре вас и пре Бриселског споразума, Приштина није могла овако да вршља по северу КиМ. Да ли се осећате одговорним? Да ли је и даље на снази Устав и Резолуција 1244? Не срљајте даље

Лако је бити толерантан са мишљењима и према мишљењима са којима се слажемо. Треба имати слуха и стрпљења, живаца и стомака да саслушамо и мишљења која нам се не допадају. Томе, између осталог, треба да служе и расправе у парламенту, као и у медијима.Тих расправа код нас нема довољно и мислим да то није добро. Ни за кога није добро. За друштво није добро, а на крају, није добро ни за власт, ни за опозицију.

Ја нисам имао дилеме да ли присуствовати, или не присуствовати овој седници. Сувише је важна тема. Сам сам десетак пута потписивао захтев за ту седницу, усмено позивао да се закаже и критиковао руководство скупштине што ту тачку не ставља на дневни ред. И заиста, свиђало се то некоме или не, нисам имао дилему о доласку, нити сам је могао имати. Али, не желећи да због одсуства правдам било кога – јер свако одлучује за себе –  морам да скренем пажњу да атмосфера у овој скупштини није добра и да то неке људе одбија да њој присуствују.

Кажем, свако сноси последице за своје политичке потезе. Али мислим да треба да нам буде заједнички циљ да што више разговарамо (не слажући се, а далеко од тога да се слажемо по овом питању нити ја, нити већина овде у овој скупштини, нити ви, односно ја са вама, ни ви са мном, господине Вучићу). Али ово треба да буде нешто што се подразумева. Јер ако се не разговара, макар и оштрије, макар и критичкије – онда нам остају само мотке и онда нам остају само ружне сцене које никоме не могу добра донети, а свакако не држави Србији у целини. И то кажем без обзира на то ко је ту невинији или кривљи. Али није добро да се расправе у скупштини претварају у неког „топлог зеца“ за одсутне лидере опозиције и неке лидере опозиционих странака који буду поменути двадесет, тридесет, четрдесет, педесет пута... Имам овде и статистику, али да не губимо на то време.

Ово је била нека врста пледоајеа. Наравно да ви за то (атмосферу у скупштини) формално не одговарате. Али мислим да један део ваших посланика просто мисли да тиме вама чини услугу, или да то вама прија – када се у скупштини ствара неподношљива атмосфера кад је реч о третману опозиције. А о томе шта опозиција чини, такође може да се расправља. 

1. Пре Вашег доласка на власт и пре потписивања Бриселског споразума приштински специјалци нису могли да овако вршљају по северу КиМ

Мени су неки пријатељи када су чули да идем на седницу, рекли „понеси, или му покажи и предај му Устав и Мирослављево јеванђеље, или макар оне натписе које смо ја и колеге из моје групе имали овде и  понекада их стављали. То је легитимно, као што професор Шеварлић држи на свом лаптопу овај натпис против ГМО хране“, да се стави као нека врста лајт-мотива: „Бриселски споразум је издаја“, „Бриселски споразум је катастрофа“, „Резолуција 1244“.

Ја то не радим. То није мој стил. Али ви замислите да то стоји и то заиста јесте лајт-мотив овог мог излагања. И просто молим, када будете одговарали и реаговали - да се на то фокусирамо. Значи, Бриселски споразум и Резолуција 1244. Можда, тј. сигурно се око тога не слажемо. Не само већина и мањина. Ја се плашим, а то се уосталом и показало, да постоје разлике по овим питањима, по косовском питању и онда, наравно, и према Бриселском споразуму, као и актуелној политици која се води према Косову и Метохији. Није то црно-бело, нити је ту позиција, нити опозиција монолитна. С тим што се разлике унутар позиције мање виде. Али, ако је неко пажљиво слушао, можда је могао и данас наслутити неке нијансе у интонацији мог имењака, господина Милићевића, и господина Мијатовића. Дакле, није ни ту баш све потпуно хомогено.

Када је реч о опозицији, и овде присутној и оној неприсутној, потпуно је јасно да се, нпр. ја и колега Стевановић из СМС-а не слажемо скоро око ничега када је реч о приступу косовском проблему. Кажем, није то сасвим тачно да позиција има један став, а опозиција други. Постоје разне недоумице унутар једних и других редова и треба да их рашчишћавамо у отвореном дијалогу, не устручавајући се, већ расправљајући и показујући ко где греши.

Господин Стевановић по мени, иако је он са ове, моје стране сале, греши у свему. Али ви сте, рецимо, били веома задовољни његовим излагањем. И то се види, то нисте ни крили. То је у реду, као што сам и ја понекад задовољан понеким излагањем са друге стране.

Али, оно што је спорно, то је што ви сматрате, и то сте похвалили у овом извештају Канцеларије за Косово и Метохију, где је пуно труда уложено да се образложи и оправда Бриселски споразум, а ја мислим управо супротно. Ево, да кажемо то најблаже – Бриселски споразум је грешка! Заправо, тај споразум је  катастрофа. А готово сигурно и неуставни акт.

Много је, као што рекох, уложено труда да се ствари покажу другачије. Али ја бих рекао, да управо у светлу ових забрињавајућих догађаја од јутрос, о којима сте говорили и  којима смо сви присуствовали, да управо ти догађаји потврђују господине Вучићу грешку коју смо направили, коју је држава направила, или коју сте ви направили са Бриселским споразумом.

Будимо реални. Све до 2013. године, до тог споразума (мада не мислим да је само до њега) није могао РОСУ да вршља по Северу Косова и Метохије. Свиђало се вама или не – то морам да кажем. Ви сте много у свом излагању, а колеге из владајуће коалиције још и више, потрошили времена да жигошете и оптужите претходнике за оно што се дешава и за све проблеме на Косову и Метохији. И указивали сте на њихове грешке и пропусте, некада с разлогом, а некада, ја мислим, мало и претерано. То јест, сигуран сам, некада и претерано. Али, да сте чак и у потпуности у праву, све да сте сасвим у праву када је реч о грешкама претходника (мислим да ће бити прилике да и о томе проговоримо нешто), да су сви ти претходници, Милошевић, Коштуница, Тадић (да поменем то троје главних), као и Ђинђић, у међувремену, правили разне грешке, али све то време РОСУ, односно косовски специјалци – није могао преко Ибра, господине Вучићу. И ви то добро знате.

Сада тамо господине Вучићу вршљају косовски специјалци када им се прохте! И ви онда можете овде само да ширите руке, да ламентирате и да, евентуално, позивате своје „пријатеље“ из међународне заједнице, а који вам кажу: „Па то је легитимна акција полицијских снага – они се боре против криминала

Када су покушали 2011. године, вратили су се наврат-нанос, а хеликоптери хрватског КФОР-а су их спашавали и враћали са Јариња. Дакле, уз све грешке и пропусте претходних власти, а било их је не спорим (говорим само о косовској политици, да не говорим о овим другим аспектима) – они су нешто очували. Успели су барем нешто да сачувају. Уз подршку тог народа доле, успели су да сачувају позиције државе Србије, и неформално и формално, у општинама на Северу Косова.

Сада тамо господине Вучићу вршљају косовски специјалци када им се прохте! И ви онда можете овде само да ширите руке, да ламентирате и да, евентуално, позивате колеге, односно своје „пријатеље“ из међународне заједнице, а који вам кажу: „Па то је легитимна акција полицијских снага – они се боре против криминала“. Дакле, ако сте имали неку дилему, ако је било неке дилеме о природи Бриселког споразума и последицама које су њиме уследиле по уставни поредак државе Србије и по грађане на Северу Косова и Метохије, мислим да у светлу ових последњих догађаја – те дилеме више нема.

Дакле, пре Бриселког споразума нису могли нити смели на Север, а сада смеју када им се прохте! Ја се надам и сигуран сам да имате неко објашњење за то.

Ја се такође надам и да постоји неки план. Али из овога што се дешава, тај план и уз најбољу вољу ја не могу да видим. Само видим да смо немоћни, као што то, уосталом, на неки начин произилази из свега онога што сте ви овде говорили, и што гледамо свакога дана да се доле дешава.

Да не говоримо о томе да сте нам на неки начин јуче најавили да „свакога часа се може очекивати напад Албанаца на Србе... итд.“. Рекли сте тад једну реченицу, не мислим да је то био окидач, далеко од тога, али сте, можда, неопрезно, желећи да похвалите те људе  рекли овде синоћ: „Срби у косовским институцијама су лојални нама и уколико бисмо ми тражили...“. Ту се негде та реченица, или мисао прекида. И као да су у Приштини хтели да провере ту „лојалност“, односно као да су вас чули и као да су, отприлике, сумњајући да сте ви у праву у тој ствари, Србе који раде у тим приштинским институцијама – кренули  да хапсе.

Искрено, ја бих волео да ако их већ хапсе, да их хапсе због тога (лојалности према држави Србији), а не због онога што кажу, тј. да их хапсе због криминала и шверца. Али свеједно, шта год да је у питању, ми смо као држава немоћни. А нисмо били толико немоћни раније, уз све поразе, неуспехе и пропусте почињене 1999, 2004, 2008. године.

2. Демографија у служби капитулације и мит о „два милиона Албанаца на Косову“

Ви сте овде навели неке лоше и неповољне демографске податке, који наравно могу да буду тачни, али сви знамо да демографске пројекције су увек непоуздане.

Крајем 80-их година причало се „као ће Албанаца на Косову бити три милиона до почетка 21 века“. Па их није било. Јесте, тачно је. Србија се празни, али и територија Косова и Метохије се празни! И Албанци такође одлазе и то масовно одлазе. Колега Мијатовић је поменуо да „држави Србији није у интересу да држи једну нефункционалну целину од 1.700.000 Албанаца“. Ја мислим да то није тако. Двоструко није тако.

Нити их има милион и седамсто хиљада. Погледајте резултате о излазности и гласању на изборима на Косову и Метохији, не рачунајући Србе и мањине. Видећете да се ту ипак ради о стотинама хиљада.

Један аргумент се често потеже овде, колега (Чедомир) Јовановић га радо наводи, а и неке друге колеге и са ове наше стране из опозиције, који су блиски ономе што ви говорите, али то неће да кажу – бар не тако јасно – „Шта ће нама Косово? Замислите сада два милиона Албанаца да дође да гласа на изборима“. То се повремено могло чути под овим сводом: „Шта би ми са два милиона Албанаца – они би нам постављали премијера, владу, водили главну реч у скупштини, итд...)

Значи, пре свега, нема их ни приближно толико. Нема их ни упола толико. Кад погледате проценат гласања, да сви Албанци са Косова гласају на српским изборима, неким будућим парламентарним изборима, и да сви гласају за једну листу – то би било негде око 16 процената. Ја сам прерачунао, око 16 одсто би било тих албанских гласова. За албанске странке у Македонији гласа преко 18 посто Албанаца. Хоћу да кажем, то није аргумент да се део територије тек тако одбаци и да га се одричемо.

Да не говоримо о томе да када погледате број гласача у Босни и Херцеговини видите да су тамо готово четрдесет посто гласови Срба. Срби су у толиком броју гласали на последњим изборима. Тако да они чине готово четрдесет посто – не кажем становништва, него готово четрдесет посто реално постојећег, тј.гласалог, бирачког тела у БиХ.

Зашто онда нико у Сарајеву не закључи да, стога, „Сарајево не може да држи и контролише Републику Српску и да је најбоље да је се одрекнемо“?

Зашто то кажем? Зато што директно или индиректно, кроз овакве демографије, кроз овакве статистике које могу бити тачне, али и не морају, провејава исти или врло сличан лајт-мотив: „Косово и Метохија су проблем, Косово и Метохија су баласт – дајте да се тог проблема решимо и ратосиљамо“.

Е, ја се са тим не слажем!

Ви то, додуше, нисте тако рекли, али то кажу неки други који вас иначе врло здушно и гласно подржавају. А имам утисак да вама много мање сметају такви тонови и такве поруке, него чак и најтолерантније изречене поруке и критике са ове, моје стране.

3. Шта је „компромис“ на који смо спремни? Постоји ли „црвена линија“? Да ли је још на снази резолуција ове скупштине да свако решење питања Косова и Метохије мора да буде у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација?

Нико не жели никога да гура у авантуру или погибељ. Али није лепо да политичког неистомишљеника аутоматски жигошемо да „хоће да пролива туђу крв“. А тога је такође овде бивало. Дакле, није реч о томе да треба да ратујемо, реч је само о томе да не чинимо више уступака него што морамо. Да не погоршавамо ситуацију и да је не чинимо гором него што је била. А ја се слажем да није била добра.

Кажем, ако буде прилике за неку реплику или дијалог, можемо се осврнути на то шта је све погрешно урађено у претходном периоду. Али погледајмо ово сада. Немојмо да будемо у ситуацији, а то понекад личи, нисте ви први у томе и то су и претходне власти заиста радиле, да углавном само причају о томе шта су претходници забрљали. Па смо десет година заједно слушали о томе „како је за све крив Милошевић“. Сећате се тамо двехиљадитих година, ништа не ваља, а сада слушамо да су „за све криви жути, ДОС и слично“. То заиста подсећа на ситуацију са оним мајстором, водоинсталатером, који дође у кућу и сваки пут каже: „Ово ништа не ваља. Претходни мајстори су све забрљали, и ја сада не могу ништа да урадим“.

Дакле, слажем се да нам је потребан консензус. Консензус захтева дијалог, дијалог захтева отворено сучељавање мишљења, а не јефтино сакупљање политичких поена. Мени би вероватно било боље да нисам дошао на ову седницу. Или да сам дошао и почео да вас грдим, бацам ципеле или нешто друго.

Али, ја стварно хоћу, у најбољој вољи, да чујем шта је тај „компромис“. И то сам дошао да вас питам.

Дакле, шта је тај компромис на који смо спремни?

Не у смислу детаља плана. Ви кажете – „па нећемо, ваљда, да одајемо тајне“. Нећемо да одајемо тајне, али можемо рећи – шта нам је „црвена линија“?

Пред собом имам последњи званични документ који је ова скупштина усвојила и који је још увек важећи, а то је Резолуција из јануара 2013. године и коју је ова скупштинска већина усвојила, мада је био другачији сазив.

У Резолуцији јасно и гласно пише, и то је једина платформа која постоји за ове разговоре који се воде у Бриселу,да „свако решење питања о привременом, прелазном или коначном статусу Косова и Метохије – мора да буде у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244“.

То није неки факултативни документ и фраза – то је обавезујући документ ове скупштине! Значи Резолуција из 12 јануара 2013. године.

Моје питање вама, господине Вучићу, гласи: „Да ли је та Резолуција још увек на снази“? И да ли ћемо ми можда данас гласати о нечем другом? (Ја чак ни не знам да ли је уопште предвиђено неко гласање у вези са данашњом седницом и овим вашим извештајем.)

Дакле, да ли и даље стојите иза овога? Да ли држава Србија, да ли Влада Србије стоји иза тога да „свако решење у вези са Косовом и Метохијом мора да буде у складу са Уставом Републике Србије и Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244“?

Неко ће рећи, можда не ви, а можда и хоћете, сигурно ће рећи – па то је неозбиљно, па то је неодговорно, па то је „само слово на папиру“. Није тако. Ја бих рекао да то треба да буде наша „црвена линија“, или барем наша платформа и полазиште.

Овако, неодговорно и факултативно нудећи неке „компромисе“, ми заправо „спуштамо цену“ и кваримо и снижавамо ионако не нарочито добре позиције у вези са Косовом и Метохијом. И помало подсећамо на некога ко продаје нешто или преговара око неког посла, а онда каже: „Ово моје ништа не вреди, немамо ни метар Србије на Косову. А ти сад дај нешто, ако хоћеш да даш.“ Па наравно да ти неће дати ништа!

Плашим се да то, чак и ако је само реч о доброј вољи да се демонстрира толеранција и спремност на компромис – да то никако није добра платформа и добар модел. Уосталом, види се да не даје резултате. Нити је међународна заједница импресионирана, нити су Албанци спремни на компромис, него су све бруталнији.

4. Да ли се осећате одговорним због краха Бриселског споразума? Не срљајмо даље и не предајимо се унапред

За крај, да ли се осећате одговорним за неуспех приче око Бриселског споразума, укључујући и неиспуњавање првих шест тачака које се тичу Заједнице српских општина? То јесте њихов скандал, али је можда требало благовремено и јаче реаговати поводом  неиспуњавања њихових обавеза.

Често се у јавности Косово и Метохија представља као неки „баласт“ и „омча око врата“. А ја бих рекао да је управо супротно

И да заиста завршим: Често се у јавности Косово и Метохија представља као неки „баласт“ и „омча око врата“. А ја бих рекао да је управо супротно, позивајући се на мисао једног паметног човека који је рекао: „Не чувамо ми Косово – Косово чува нас“. Косово, заправо, чува Србију од даљег парања чарапе. И ако сте слушали Валентина Инцка шта је рекао после недавне посете Вашингтону, Валентин Инцко, тај „ниски-високи представник“ у Босни и Херцеговини је рекао дословно: „Кад се заврши Косово, прелазимо на БиХ и сређивање стања тамо“.

Можда и због тога господине Вучићу, није лоше да мало опрезније журимо у решавање овог проблема. Није то залагање за „замрзнути конфликт“ – него само позив да се не предајемо унапред и  не одричемо онога што још увек држимо и можемо држати.

Хвала.

(НСПМ, 29. 5. 2019. године)

Видети још: Излагање на седници Скупштине о КиМ (2) – Да ли у британском парламенту постоји један посланик који би прихватио независност Фокланда од британске круне? Шта то може бити “компензација”за српско признање независности Косова?

Ђорђе Вукадиновић: Нисам ослободио Фљору Бровину и знам шта пише у Мирослављевом Јеванђељу – али не знам да ли за Вучића још важи Устав Србије и Резолуција 1244, као ни о чему се, заправо, у скупштини гласало