Ima li kraja našem samoponiženju i nereagovanju na provokacije Edija Rame?

Nakon nastupa premijera Albanije Edi Rame na „Bezbednosnom Forumu“ u Beogradu mora se postaviti veoma jednostavno i logično pitanje  – Ima li uopšte kraja našem samoponižavanju, podaništvu i nedostatku spremnosti i volje da se odlučno i bez političkih kalkulacija brani elementarno nacionalno dostojanstvo i državni interesi Srbije i srpskog naroda? 

Nivo bezočnosti, bezobrazluka i drskosti koji je viđen na tom forumu retko se viđa, jer su narušeni svi diplomatski obziri i politički običaji. Edi Rama je iskoristio pojavljivanje na ovom forumu da se otvoreno umeša u unutrašnje stvari države Srbije. Naše gostoprimstvo je očigledno zloupotrebljeno na najbezočniji način i to se euforično naziva zove „dijalogom o uspostavljanju dobro-susedskih odnosa“. Albanski premijer je u sred Beograda i pred srpskim premijerom izjavio da je „Kosovo pitanje o kojem se potpuno ne slažemo jer moj stav je da što pre Srbija prizna Kosovo to će biti bolje za sve... Trepča se nalazi na teritoriji Kosova i pripada građanima Kosova – Da ne želite da je prenesete?“ 

Rama je takođe našao za shodno da govori i o hapšenju regionalnog direktora kosovske policije Nehata Tačija na administrativnom prelazu Končulj. Premijer Albanije se bez ikakvog ustezanja i obzira ponašao – i ne samo ovom prilikom – kao portparol i politički zastupnik tzv. kosovske nezavisnosti, ne pokazujući ni malo poštovanja za zemlju u koju je došao i demonstrirajući još jednom da veoma usklađeno funkcioniše jedinstvena albanska politika, čiji je jasan i neskriveni cilj stvaranje Velike Albanije a sve pod okriljem EU i SAD. 

Odgovor našeg premijer Aleksandra Vučića je bio nemušt i defanzivan, jer on, kako kaže, nikako ne želi da „neodmerenim nastupima“ (što inače bez ikakve zadrške čini kada se obraća srpskoj javnosti o pitanjima unutrašnjih političkih odnosa) ugrozi regionalnu stabilnost – koja postoji samo u njegovim političkim projekcijama i ideološkoj uobrazilji. Govoriti o nikad boljim odnosima sa Albanijom i nastavku dijaloga sa Prištinom, a da nisu rešene osnovne nedoumice i otvorena sporenja, spada u otvoreno politikansko opsenarstvo. Ali zato je deo njegovog političkog nastojanja da svoje „državništvo“ ostvaruje po svaku cenu predstavljajući uporno sebe kao najvažniji i nezaobilazni faktor stabilnosti na Balkanu. A osnovni uslov za takvu njegovu projektovanu ulogu je obezbeđivanje političke stabilnosti u Srbiji koja se ostvaruje uvođenjem sve autoritativnijeg oblika vladavine, što očito ne smeta previše ovdašnjim borcima za „evropske vrednosti“ (dok god se ide ka priznavanju tzv. države Kosovo), kao ni predstavnicima EU – jer je njima jedino važno da se i dalje odvija politički „dijalog“ čiji se rezultat vidi u neprestanim ucenjivanjima i uslovljavanjima srpske strane. To se moglo neposredno videti i u pokušaja preuzmanja Trepče zarad slomanja otpora srpskog naroda na severu Kosova i Metohije, jer bi on na taj način izgubio svoj najvažniji ekonomski i egzistencijalni oslonac. Pri tome niko i ne govori da se nije ništa uradilo u stvaranju uslova za formiranje Zajednice srpskih opština, što je suština Briselskog sporazuma koji je i otvorio put za formalno priznavanje nezavisnosti Kosova.

Jasno je da Albanci sve čine da ta zajednica koja ima više simbolični značaj i treba da funkcioniše na osnovu kosovskih zakona nikada i ne bude stvorena. I kao vrhunac licemerstva i hipokrizije dolazi bezočni nastup Edija Rame koji je iskoristio priliku da jasno pokaže šta su stvarne namere u vođenju jedinstvene albanske politike na Balkanu, a koja očigledno ima apsolutnu podršku najvažnijih aktera međunarodne zajednice.

Ali ovo nije usamljen slučaj. Slična situacija se dešavala i u vreme najžešće antisrpske eskalacije u Hrvatskoj, u vreme održavanja njihovih parlamentarnih izbora. Tada je evropski komesar za proširenje Johanes Han izjavio da je pažljivo pratio dešavanja na relaciji Beograd – Zagreb i zahvalio se premijeru Srbije što nije reagovao na provokacije Hrvatske. Kako je objasnio to je odlika pravog državnika.

„Pratimo i posmatramo svaku izjavu. Ali mogu da kažem, a mislim da sam u tome saglasan sa premijerom, zadovoljan sam načinom reagovanja tj. nereagovanja. Moj zadatak nije da provociram, već suprotno od toga. Razlika između političara i državnika je u tome što državnik ne gubi iz vida interese naroda. A vaš premijer je na sreću , državnik“. Ovako izrečena pohvala visokorangiranog činovnika EU nam kazuje da se jedinstvena državnička uloga i status u ovom regionu zadobija nereagovanjem. Na taj način je određena i suština proklamovane politike srpskog premijera koja se oličava u ćutanju, suzdržanosti i težnji dase pokaže tzv. državnička mudrost bez obzira što to ugrožava naše dostojanstvo i opstanak srpskog naroda ne samo na Kosovu i Metohiji. Naši nacionalni i politički interesi „ državnički“ se brane i zastupaju tako što će biti proglašeno „nereagovanje“ i na najteže provokacije i uvrede koje se upućuju našem narodu. Neprestano se preporučuje politika nezameranja i ćutanja kao da se nismo naćutali (gotovo da smo zanemeli i omutaveli) za sve ove decenija kada se odlučivalo o našoj sudbini, istoriji i državnim interesima.

Očigledno je da i u odgovoru na bezobzirni i provokativni nastup Edija Rame primenjena „državnička“ taktika nezameranja i prenebregavanja otvorenog zastupanja jedinstvene albanske politike i to narušavanjem osnovnih političkih i diplomatskih principa koji treba da važe o u odnosima dve države. Ali „stabilnost regiona nema alternativu“, bez obzira što se ona krhko održava pre svega mimo i nasuprot poštovanja i uvažavanja naših državnih i nacionalnih interesa. Ali verovatno je važnije da je premijer Aleksandar Vučić ubeležio sebi još jeda pozitivan rezultat kod njegovih evropskih pokrovitelja svojim neadekvatnim i reaktivnim nereagovanjem. On i dalje ostaje važan faktor stabilnosti na Balkanu jer se pridržava svoje „državničke“ role.

Bilo bi interesantno videti kakve bi bile reakcije kada bi premijer Srbije na sličnom forumu o bezbednosti u Tirani postavio pitanje položaja Srba i odbrani njihovih nacionalnih i kulturnih prava u Albaniji. Verovatno bi njegova velika „državnička“ uloga bila dovedena u pitanje, a on bi bio optužen da narušava teško uspostavljenu regionalnu stabilnost. Zato, na kraju, još jednom moramo postaviti pitanje: ima li kraja našem samoponižavanju, podaništvu i nedostatku spremnosti da branimo naše nacionalno dostojanstvo i državne interese Srbije i srpskog naroda.