Има ли краја нашем самопонижењу и нереаговању на провокације Едија Раме?

Након наступа премијера Албаније Еди Раме на „Безбедносном Форуму“ у Београду мора се поставити веома једноставно и логично питање  – Има ли уопште краја нашем самопонижавању, подаништву и недостатку спремности и воље да се одлучно и без политичких калкулација брани елементарно национално достојанство и државни интереси Србије и српског народа? 

Ниво безочности, безобразлука и дрскости који је виђен на том форуму ретко се виђа, јер су нарушени сви дипломатски обзири и политички обичаји. Еди Рама је искористио појављивање на овом форуму да се отворено умеша у унутрашње ствари државе Србије. Наше гостопримство је очигледно злоупотребљено на најбезочнији начин и то се еуфорично назива зове „дијалогом о успостављању добро-суседских односа“. Албански премијер је у сред Београда и пред српским премијером изјавио да је „Косово питање о којем се потпуно не слажемо јер мој став је да што пре Србија призна Косово то ће бити боље за све... Трепча се налази на територији Косова и припада грађанима Косова – Да не желите да је пренесете?“ 

Рама је такође нашао за сходно да говори и о хапшењу регионалног директора косовске полиције Нехата Тачија на административном прелазу Кончуљ. Премијер Албаније се без икаквог устезања и обзира понашао – и не само овом приликом – као портпарол и политички заступник тзв. косовске независности, не показујући ни мало поштовања за земљу у коју је дошао и демонстрирајући још једном да веома усклађено функционише јединствена албанска политика, чији је јасан и нескривени циљ стварање Велике Албаније а све под окриљем ЕУ и САД. 

Одговор нашег премијер Александра Вучића је био немушт и дефанзиван, јер он, како каже, никако не жели да „неодмереним наступима“ (што иначе без икакве задршке чини када се обраћа српској јавности о питањима унутрашњих политичких односа) угрози регионалну стабилност – која постоји само у његовим политичким пројекцијама и идеолошкој уобразиљи. Говорити о никад бољим односима са Албанијом и наставку дијалога са Приштином, а да нису решене основне недоумице и отворена спорења, спада у отворено политиканско опсенарство. Али зато је део његовог политичког настојања да своје „државништво“ остварује по сваку цену представљајући упорно себе као најважнији и незаобилазни фактор стабилности на Балкану. А основни услов за такву његову пројектовану улогу је обезбеђивање политичке стабилности у Србији која се остварује увођењем све ауторитативнијег облика владавине, што очито не смета превише овдашњим борцима за „европске вредности“ (док год се иде ка признавању тзв. државе Косово), као ни представницима ЕУ – јер је њима једино важно да се и даље одвија политички „дијалог“ чији се резултат види у непрестаним уцењивањима и условљавањима српске стране. То се могло непосредно видети и у покушаја преузмања Трепче зарад сломања отпора српског народа на северу Косова и Метохије, јер би он на тај начин изгубио свој најважнији економски и егзистенцијални ослонац. При томе нико и не говори да се није ништа урадило у стварању услова за формирање Заједнице српских општина, што је суштина Бриселског споразума који је и отворио пут за формално признавање независности Косова.

Јасно је да Албанци све чине да та заједница која има више симболични значај и треба да функционише на основу косовских закона никада и не буде створена. И као врхунац лицемерства и хипокризије долази безочни наступ Едија Раме који је искористио прилику да јасно покаже шта су стварне намере у вођењу јединствене албанске политике на Балкану, а која очигледно има апсолутну подршку најважнијих актера међународне заједнице.

Али ово није усамљен случај. Слична ситуација се дешавала и у време најжешће антисрпске ескалације у Хрватској, у време одржавања њихових парламентарних избора. Тада је европски комесар за проширење Јоханес Хан изјавио да је пажљиво пратио дешавања на релацији Београд – Загреб и захвалио се премијеру Србије што није реаговао на провокације Хрватске. Како је објаснио то је одлика правог државника.

„Пратимо и посматрамо сваку изјаву. Али могу да кажем, а мислим да сам у томе сагласан са премијером, задовољан сам начином реаговања тј. нереаговања. Мој задатак није да провоцирам, већ супротно од тога. Разлика између политичара и државника је у томе што државник не губи из вида интересе народа. А ваш премијер је на срећу , државник“. Овако изречена похвала високорангираног чиновника ЕУ нам казује да се јединствена државничка улога и статус у овом региону задобија нереаговањем. На тај начин је одређена и суштина прокламоване политике српског премијера која се оличава у ћутању, суздржаности и тежњи дасе покаже тзв. државничка мудрост без обзира што то угрожава наше достојанство и опстанак српског народа не само на Косову и Метохији. Наши национални и политички интереси „ државнички“ се бране и заступају тако што ће бити проглашено „нереаговање“ и на најтеже провокације и увреде које се упућују нашем народу. Непрестано се препоручује политика незамерања и ћутања као да се нисмо наћутали (готово да смо занемели и омутавели) за све ове деценија када се одлучивало о нашој судбини, историји и државним интересима.

Очигледно је да и у одговору на безобзирни и провокативни наступ Едија Раме примењена „државничка“ тактика незамерања и пренебрегавања отвореног заступања јединствене албанске политике и то нарушавањем основних политичких и дипломатских принципа који треба да важе о у односима две државе. Али „стабилност региона нема алтернативу“, без обзира што се она крхко одржава пре свега мимо и насупрот поштовања и уважавања наших државних и националних интереса. Али вероватно је важније да је премијер Александар Вучић убележио себи још једа позитиван резултат код његових европских покровитеља својим неадекватним и реактивним нереаговањем. Он и даље остаје важан фактор стабилности на Балкану јер се придржава своје „државничке“ роле.

Било би интересантно видети какве би биле реакције када би премијер Србије на сличном форуму о безбедности у Тирани поставио питање положаја Срба и одбрани њихових националних и културних права у Албанији. Вероватно би његова велика „државничка“ улога била доведена у питање, а он би био оптужен да нарушава тешко успостављену регионалну стабилност. Зато, на крају, још једном морамо поставити питање: има ли краја нашем самопонижавању, подаништву и недостатку спремности да бранимо наше национално достојанство и државне интересе Србије и српског народа.