Idite gospodine ministre, vreme je…

„Dobar lekar spasava, ako ne uvek od bolesti, ono barem od lošeg lekara”.

Volter

Proteklih dana domaća javnost, po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina, potresena je još jednom smrću koju je teško objasniti i još teže pravdati. Ovoga puta, šesnaestomesečna beba iz Novog Beograda, žrtva je nedopustivog nemara, neznanja, neljudskosti... ko zna?

Ravnodušnost kojom je lekarska struka propratila još jednu u nizu, aferu u zdravstvu sa lošim ishodom, bez reči saosećanja za roditelje, porodicu, bez saopštenja u kojem bi uverili javnost da se ograđuju od nestručnosti i javašluka svojih kolega, svakoga ko iole ume da misli, a u ovim tužnim vremenima nije sebe lišio emocija, u najmanju ruku, vređa. Sam ministar zdravlja takođe nije našao za potrebno da u vreme dok je devojčica bila u komi i borila se za život, obiđe bolesno dete i proveri da li je dobilo sve što je potrebno. Imao je preča posla. Šetnju po Knez Mihajlovoj, slikanje za TV, baloni, marketing, marketing...

Nakon smrti devojčice, novinski izveštači naišli su na neprobojan zid ćutanja – Lekarska i Stomatološka komora, Srpsko lekarsko društvo, Medicinski fakultet... Tajac. Svi telefoni “mrtvi” – ministra zdravlja, službe za komunikaciju sa medijima resornog Ministarstva, direktorke Lekarske komore, profesora, načelnika, direktora klinika.... Ipak, oglasio se jedan od retkih vitezova srpske medicine – prof. dr Branislav Nestorović, sa Dečije klinike. Bez dvoumljenja izneo je svoj stav o tome da je devojčica nestručno lečena. Odmah je usledila kritika ministra zdravlja. Srećom, autoritet koji među kolegama uživa prof. Nestorović, jedan od vodećih autoriteta u oblasti pedijatrije, toliko je autentičan i uverljiv da ga ni jedan ministar ne može dovesti u pitanje. Ugled prof. Nestorovića nije nastao na partijskom podaništvu, već na znanju, umenju, rezultatima, posvećenosti poslu. Dobro je da postoje lekari poput prof. Nestorovića, vraća nam veru i uliva nadu da nije sve izgubljeno.

Na drugoj strani, još koliko do juče, nije se moglo živeti od medijske buke koju je podigla Lekarska komora oko uvođenja fiskalnih kasa. Pitanje se samo nameće – postoji li još neka tema, stručna, etička, oko koje se lekari mogu okupiti i saglasiti, osim oko para?

Da podsetimo – Jelica Radović, osamnaestogodišnja Beograđanka, nakon operacije čukljeva u privatnoj klinici Decedra, umrla je, a da ni do danas nismo dobili odgovor šta se zaista dogodilo i ko je kriv za to. Anja Grahovac, petogodišnja devojčica, nakon operacije katarakte, nije se probudila. Ko je kriv, odgovora još nema. Dečak iz Rume, nakon dijagnostičke procedure koju je radio ugledni profesor Univerzitetske dečije klinike u Tiršovoj, nikada se nije povratio, ostavivši svoje roditelje da očajavaju što su ikada pomisli da bi trebalo ispitati odakle potiču njegove minorne zdravstvene tegobe. Srpsko lekarsko društvo, Lekarska komora, Medicinski fakultet, inspekcija, nisu ni jednog trenutka postavili pitanje – kakva je to dijagnostička procedura od koje se umire? Najgore od svega, roditeljima preminulog dečaka, u svom izveštaju, tužilaštvo “savetuje” da odustanu od daljeg postupka, jer, kako kažu, nema osnova za to!? Umiru trudnice u godinama kada bi još trebalo da rađaju, iza njih ostaju unesrećeni muževi, deca, porodice, a lekari – ćute. Umiru nerođene bebe, jer, porodilja i njeni najbliži nisu prepoznali “signale” da treba lekaru da plate “na ruke”, iako je već uredno plaćen za posao koji obavlja u državnoj ustanovi. Ko je odgovaran što su deca nedavno primila vakcinu čiji je rok upotrebe davno istekao? Ko je odgovarao što su umesto antitetanusne zaštite, povređeni primali običnu vodu? Niko. Toliko o brizi za decu, trudnice...

Nije zgoreg podsetiti da je stopa smrtnosti novorođenčadi u Srbiji dvostruko veća nego u zemljama EU. Stručnjaci Svetske zdravstvene organizacije smatraju da je to jedan od ključnih pokazatelja kvaliteta zdravstvene zaštite. U ovom slučaju, nekvaliteta. Možemo se hvaliti na domaćem planu koliko hoćemo, činjenice su neumoljive.

U kakvoj to zemlji živimo?

Pomislili smo da će sve proći kao i toliko puta ranije, zataškavanjem, razvlačenjem, skretanjem pažnje javnosti na novu aferu. Međutim, iznenada se oglasio gradonačelnik Beograda, gosp. Dragan Đilas. Zatražio je ostavku direktorke Doma Zdravlja Novi Beograd, ističući da je njena moralna odgovornost, zbog nedopustivog propusta u poslu, nebranjiva i upozorio da će, ukoliko to ona ne uradi sama, on lično pokrenuti postupak njene smene. Dobro je da neko javno pominje odgovornost i traži sankcije kada je reč o propustima i promašajima u funkcionisanju zdravstva, ipak... da li je to kraj lanca odgovornosti?

Doktorke koje su napravile propust u DZ Novi Beograd, samo su šrafovi u građevini koja se zove domaće zdravstvo, a koju već osam godina osmišljava, doteruje i “preuređuje” glavni “ arhitekta”, ministar zdravlja, prof. dr Tomica Milosavljević. Ono što nije ni načeto i gde i leži glavni čvor, jeste reforma zdravstvenog osiguranja, ključno pitanje srpskog zdravsta. Vrata su tek malo otškrinuta pokušajem zamagljivanja stvari, time što se pacijentima dala mogućnost da, ukoliko čekaju mesec dana (zašto mesec dana, kakva je to mera?) na specijalistički pregled u državnoj ustanovi, mogu dobiti naknadu troškova pregleda u privatnoj ustanovi. Šta se suštinski promenilo? I dalje privatni lekari ne mogu svojim pacijentima da otvore bolovanje, što je svojevrsna diskriminacija; u privatnoj apoteci ne mogu se podići recepti, takođe diskriminacija, a da ne pominjemo izabranog lekara – samo i jedino u domu zdravlja! Ogromna većina problema, liste čekanja, korupcija, dvojni status (pola državni – pola privatni doktori) nastali su kao posledica opiranja pravoj reformi, reformi zdravstvenog osiguranja. Ma koliko tvrdo branili tvrđavu koja se decenijama nije menjala, upravo tu leže svi problemi našeg zdravstva. Imamo državni monopol, to je taj problem. Kakav paradoks – nemamo državne banke, a imamo državno zdravstvo! U 21. veku? Da je država dobar domaćin, komunizam bi uspeo. Kao što znamo, nije. Tek kada pacijent bude dobio mogućnost da bira i lekara i osiguranje, zdravstvu će svanuti. Svima. Pacijentima i lekarima.

Najzad, nije li logično da nakon toliko propusta, afera i neobjašnjivih promašaja (afera JUCIT, na primer) ministar Milosavljević, najodgovorniji što nam zdravstvo posrće, što u njemu vladaju neodgovornost, diskriminacija, korupcija, haos, što se, uprkos ogromnih ulaganja u opremu i objekte, umire od bolesti koje su preventabilne i izlečive, sam ode sa funkcije na kojoj je taman onoliko koliko je i Sloba bio na vlasti.

Razloga za odlazak večitog ministra bilo je i ranije. U proleće 2004. setimo se, tri osobe, među kojima i jedna beba, zaražene su HIV-om i obolele od AIDS-a, nakon transfuzije u državnim stanovama. Rezultat promašaja reforme transfuzije u koju je uloženo mnogo novca. Javnost je tada očekivala da ministar, kao moralan čovek, podnese ostavku. To se nije dogodilo. I tada, kao i sada, za sva zla u zdravstvu okrivljeni su mediji, a ne i vinovnici grešaka koje su mnogima razorile život. Šta se od tada promenilo? Ništa. Ministar se ne smatra odgovornim za promašaje u reformi zdravstva koje za posledicu sve češće imaju propuste u kojima stradaju najslabiji – trudnice i deca.

Idite gospodine ministre, vreme je...