I posle Tita papa

Nikoli Makijaveliju pripisuju se reči koje sažeto opisuju rano uobličavanje realpolitike: cilj opravdava sredstva. Makijavelizam danas može da označi i probitačni oblik samoljublja koji se nalazi između narcizma i psihopatije. Ovu psihološku devijantnost uspešni menadžeri smatraju vrlo poželjnom.[1]

Ivo Eterović je uspeo da probije sve barijere koje okružuju samoljubivo srce moći, jer je svojim fotografijama omogućio slikovno-medijsko uvećanje te iste moći. Tito je voleo da se slika, a mi smo voleli da gledamo slike Ive Eterovića.

Današnje vreme je iznad svega vreme slika koje se smenjuju u sve bržem ritmu. Vrtoglavo klizeći po uzburkanim ravnima pojavnosti one ciljaju na naše emocije. Kratke ekspozicije ne emituju smisao, one emituju osećanja. Koliko juče voleli smo da gledamo Tita, već sutra želećemo da gledamo papu Benedikta XVI.[2] Slike Ive Eterovića garantuju nam isti vrhunski doživljaj harizme.

Pravoslavna osećajnost

Kratke ekspozicije istorije uzbuđuju nas jednako kao vizuelne informacije, jer i prošlost i budućnost pripadaju svetu posrednog i imaginarnog. Oni trezveni opominju nas da budemo realni, da budemo racionalni, da budemo odgovorni, bez obzira što je trenutak sadašnjosti gotovo neuhvatljiv.

Ali gledati istoriju očima realnosti zaista je ružno. Neko može pomisliti da se IV Krstaški rat od spasavanja Svete zemlje pretvorio u pljačku Konstantinopolja, ne samo zato da bi se ukrasila Crkva svetog Marka u Veneciji, već i zato da bi se kontrolisao put svile. Neko može pomisliti da se imperijalna monaška ratobornost slila s merkantilnom ratobornošću italijanskih gradova da bi pored renesanse izrodila i makijavelizam i reformaciju. Neko zaista može pomisliti da je engleski protestantizam stvorio ne samo ekumenizam, već i savremeni liberalizam i humanitarne intervencije kao moderne krstaške ratove protiv otpadničkih zemalja maritmnih geopolitičkih zona.

To je put od Nikole Makijavelija do Miltona Fridmana i još dalje - do tržišta koje postaje supstitut i surogat i religije i nacije i države.

Kome će se carstvu privoleti Srbi? Carstvu nebeskom ili carstvu zemaljskom kao vetrometini religija i ideologija i poprištu vojske? Da li ćemo se opravdati bogatstvom kao protestanti, delima kao katolici ili ljubavlju kao pravoslavci? Demokratija ne veruje nijednom opravdanju. Za ateistički i pozitivistički multikulturalizam ovaj hrišćanski vapaj je pseudometafizika. Samo je jedno carstvo zemaljsko – carstvo evropsko.

Kalendar kao nepriznata specifičnost

Multikulturalizam i tolerancija ukidaju univerzalne vrednosti i svode ih na specifičnosti po slobodnom tržišnom izboru pojedinca koji je dužan da trpi pojedince koji su napravili drugačiji izbor. Liberalizam ne samo da dopušta fragmentaciju vrednosti već je i podstiče, jer tako uvećava tražnju.

Zagovornici multikulturalizma i tolerancije, međutim, sve češće izražavaju zabrinutost zbog kalendara koji koristi Srpska pravoslavna crkva, kao da taj kalendar nije dobro koje uvećava raznovrnost tržišnih roba i usluga. Ne umiruje ih ni činjenica da je ovaj kalendar samo jedno od kulturnih dobara. Ni činjenica da je netačan kao i drugi kalendari. Ni sasvim pouzdana činjenica da nijedan od ljudi ne može naterati Zemlju na celebrojni obrt na putanji oko jedne od zvezda u vasioni.

Neprihvatljivo je, naravno, simboličko značenje ovog kalendara koji izražava nenapuštenu vaseljensku sabornost. Sabornost pripada ukinutom univerzalizmu i antipod je partikularizmu globalnog tržišnog kolektiva. Tolika je tolerancija multikulturalizma.[3]

Bogatstvo kao nepriznata univerzalna vrednost

Kao što se među ljudskim pravima ne spominje pravo na neograničenu prirodnu reprodukciju, tako se ne spominje ni pravo na neograničeno bogatstvo. Ono prvo nije priznato siromašnima, ovo drugo rezervisano je za posebno nadarene ili predodređene. Za mase su smišljeni obmanjujući termini kao što su blagostanje (klasno limitirano bogatstvo), dobrobit (korist) i dobro (roba).

Blago srce je pravoslavna vrlina i najveće blago jednog hrišćanina. Ali blago može biti stoka, imanje, nakit, novac... ali i znanje i vera. Po Jevanđelju, bogatome je teže ući u raj nego kamili proći kroz iglene uši. Ali ni bezbožni siromah neće lakše da se provuče.

Blago srce će zadrhtati zbog seksualne zloupotrebe dece, posebno kada je ona protivprirodna. Posebno kada je čine najviši dostojanstvenici crkve. Posebno kada je ne priznaju ili ne osuđuju najviše instance crkve. Posebno kada krivci nisu osuđeni i raščinjeni. Svako ima svoga Pahomija.

Ali blago srce zatrovano svetskim vrednostima može spremnije zadrhtati kada se otuđuje novac, naročito onaj namenjen siromašnima ili obnovi porušenih svetinja, čak i onda kada se šteta može nadoknaditi prodajom jednog ili čak dva salona vladičanskog dvora[4], čak i onda kada se tom prodajom može izbeći osuda brata. Svako ima svoga Vasilija i svoga Artemija. Samo Srbija ima Kosovo i Metohiju.

Srpska pravoslavna crkva u geopolitičkom vrtlogu

Jugoslavija je razorena podsticanjem bratoubilačkog rata i direktnom vojnom intervencijom da bi se nasilnim putem uvelo globalno tržište i upozorile druge otpadničke zemlje šta ih čeka ako se suprotstave globalnoj plutokratskoj moći. Ovim zločinom protiv mira vojni savez NATO stekao je svoj novi legitimitet svetskog kabadahije.

Tržišni udar sproveden vojnim sredstvima nastavljen je okupacijom osvojenih teritorija bivše Jugoslavije najpre medijima potom i bankama. Istovremeno je sprovedena temeljna pacifikacija, da bi se pored materijalnih uništili i odbrambeni resursi potčinjenih zemalja.

Srbija kao najtvrđi orah, najdrastičnije je kažnjena – oduzimanjem njene svete zemlje Kosova i Metohije. Međutim, „tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi ga a zube polomi“.

Ako se orah ne može polomiti, može se iskvariti. Protiv Srpske pravoslavne crkve treba krenuti svim propagandnim i subverzivnim sredstvima: optužbama za rat, optužbama za pedofiliju i luksuz, optužbama za zlostavljanje zavisnika i proneveru novca, optužbama za izolacionizam, za preveliku vertikalnost i premalu horizontalnost, za klerikalizam, cezaropapizam, etnofilizam, kolektivizam, kalendarizam... pozivima na ekumenizam. Potrebno je osvojiti duh naroda da bi se izvojevala konačna pobeda. Ali niko ne može da pobedi Hristov narod, kako je svoj narod nazvao Sveti Sava (Žički sabor, 1221.).

Kada je objavljen Milanski edikt

Tridesetog aprila 2013. godine navršiće se hiljadu i sedamstotina godina od izdavanja čuvenog edikta kojim je Sveti car Konstantin ukinuo progon hrišćana, pošto je osnovao Drugi Rim (306) i u znaku krsta pobedio paganskog rimskog cara Maksencija (312). Ali deset pridodatih nepostojećih dana sa još tri dana zakašnjenja za istorijskom budućnošću unose zabunu u ovu računicu. Da li je to bilo trinaest dana ranije ili trinaest dana kasnije?

Simboličko kalendarsko pitanje – samo je jedna od brojnih jednako važnih i delikatnih psiholoških, političkih, ideoloških i istorijskih dilema, koje treba najpažljivije izučiti uoči buduće posete pape Srbiji. Tržišna dogmatika ne bi trebalo da nadvlada religijsku. Od saglasja do izglasavanja samo je jedan korak, onaj demokratski.

Najavljena monografija Ive Eterovića sigurno će razgaliti naša hrišćanska srca, ali bi ona svakako zakucala snažnije kada bi Sveti otac podtvrdio neotuđivo pravo Srbije na njenu Svetu zemlju.