Homoseksualna imperija u Srbiji

 Dana 12. septembra 2022. u Beogradu je započela homoseksualna nedelja. Gotovo rutiski, kao da je reč o nekoj višednevnoj međunarodnoj konferenciji. Niti se organizator osvrtao na opštu društvenu napetost tim povodom niti su vlasti komentarisale događaj. Što bi rekao Homeini povodom slučaja Ruždi – strela je odapeta i leti prema cilju. Zapravo, poslednjih nedelja vođene su žučne rasprave u javnosti samo povodom „šetnje“, koja bi trebalo da trijumfalno okonča sedmodnevno okupljanje zastupnika homoseksualne ideologije iz celog sveta. Izgleda da je sam događaj neupitan, te da je sporan samo njegov završni čin.

Ovakav početak delo je srpskih vlasti, tj. njihovih poslovično zakulisnih igara. Kada je šira javnost saznala za homoseksualnu nedelju, a tome nema više od par meseci, ova manifestacija bila je već do detalja pripremljena. Početak svega toga, međutim, seže do tri godine unazad, kada su budući organizatori manifestacije po odobrenju visokih zvaničnika Srbije učestvovali i pobedili na konkursu za tzv. Evroprajd. Da je reč o događaju evropskih razmera i da će trajati sedam dana, srpska javnost saznala je tek kada je sve bilo pripremljeno za veliku predstavu.

To je već Vučićev rukopis. Tako je bilo sa Briselskim sporazumom, sa Rio Tintom, sa prihvaćenom obavezom priznanja „Kosova“, sa desetinom drugih poduhvata domaćeg samodršca. Veliki majstor manipulacije najpre završi posao pa se obrati javnosti kada mora, kada informacija već uveliko curi i kada je krajnje vreme da narodu obznani na kakve su ga muke stavili belosvetski hohštapleri. Tako svoje vajkanje na situaciju u kojoj se opet našao između čekića i nakovnja preokreće u simulaciju koja bi na kraju trebalo da mu donese poene. To je njegov lični win-win ishod: prvi, ako ne mogu da pacifikujem pobunu protiv šetnje, pacifikovaću pobunu protiv cele nedelje; drugi, ako organizatore ne mogu da zadovoljim šetnjom, zadovoljiću ih nedeljom.

To je već Vučićev rukopis. Tako je bilo sa Briselskim sporazumom, sa Rio Tintom, sa prihvaćenom obavezom priznanja „Kosova“, sa desetinom drugih poduhvata domaćeg samodršca. Veliki majstor manipulacije najpre završi posao pa se obrati javnosti kada mora, kada informacija već uveliko curi i kada je krajnje vreme da narodu obznani na kakve su ga muke stavili belosvetski hohštapleri

Iza ovih isključivo ličnih kalkulacija predsednika države krije se veliki problem za Srbiju. Ona je odabrana kao test za veliki prodor svetskog homoseksualnog pokreta u čitav region. Ako padne Beograd, pašće i ostali centri konzervativnog Balkana (celog geografskog Balkana). Pri tome se ne misli na napredne i povlašćene slojeve – političku klasu, nevladin i kulturni pogon, nego na tzv. običan narod, gde je i pohranjen taj endemski konzervativizam. Tehnika osvajanja slična je decenijskom albanskom zaposedanju srpske zemlje i kuća na Kosovu i Metohiji. Prvo se, za velike pare, kupuju kuće u centru sela ili varoši, najbolje one koje su blizu crkve. Posle toga, lakše i za manje pare padaju ostale kuće. Pri tome, ovde sa računa na koruptivnu pasivnost države, tj. njenih odgovornih organa. U slučaju beogradske manifestacije, nije više reč o šetnji domaćih učesnika, nego o sedmodnevnom evropskom festivalu homoseksualizma, gde će se iskazivati moć jednog planetarnog pokreta, promovisati njegov svetonazor i vršiti njegova popularizacija sa efektom zastrašivanja. I ovde se računa na koruptivnu pasivnost države, tj. njenih odgovornih organa, s tom razlikom što se konačnan ishod računa na godine a ne na decenije kao u kosmetskom primeru.

Ne postoji ni jedna vrsta zapadne ekspanzije na Srbiju, ali ni generalno, a da se u ovaj posao ne uvede retorika vrednosti koju po pravilu sledi njihovo nasilno uterivanje. Tu se najčešće koriste ljudska prava, demokratija i vladavina prava.  Širok je spektar aktivnosti koje prati pretnja „vrednostima“ To može biti svakodnevna medijska upotreba reči u funkciji ubeđivanja, njihovo korišćenje kao arbitrarnog kriterijuma u pregovorima svih vrsta – od razmene roba, preko uslovljavanja u pristupnim pregovorima sa EU i ucenjivanja u slučaju Kosova i Metohije, sve do uključivanja u obrazovni proces. Ukratko, ovde je reč o vrednostima kao političkim instrumentima a ne o njihovom imanentnom značenju. Nije drugačiji slučaj ni sa homoseksualnim pokretom generalno, a posebno povodom njegove beogradske manifestacije.

Njegovi zagovornici obilato se služe savremenom ideologijom ljudskih (osnovnih) prava. Tu se najviše pominju sloboda misli i izražavanja, organizovanja i javnog okupljanja. Ne postoji načelan problem praktikovanja tih sloboda, ali postoji konkretan problem njihove zloupotrebe. Svako društvo i država suočiva se sa time. Protiv zloupotrebe osnovnih prava postoje dve vrste njihovog ograničavanja. Prva je načelno ograničenje slobode pojednica slobodom drugog pojedinca. Načelo glasi: ne čini ono što ne bi želeo da drugi tebi čini. Druga vrsta ograničenja sadržana je u državnom mehanizmu zabrane praktikovanja nekog od osnovnih prava i sloboda za koje (praktikovanje) postoji procena državnog organa da bi mogao naneti  štetu javnom interesu.

Kada govorimo o beogradskoj homoseksulanoj manifestaciji (kao celini a ne samo šetnji), aktualne su dve opasnosti javnog karaktera o kojima je vlast dužna da vodi računa: prvo, to je pitanje bezbednosti; drugo, to je pitanje zdravlja.

Homoseksualna ideologija jasno pokazuje svoju pretenziju na opšti uticaj na društvo, pa i moć da ga ostvari. To je dobro organizovana grupa za pritisak na svetskom nivou, koja uspešno realizuje medijsku, obrazovnu i kulturalnu promociju svog svetonazora, ali i konkretan upliv u korporativno upravljanje u informativnoj, scenskoj i poslovnoj sferi

Kada je o bezbednosti reč, postoji veliko i masovno izraženo protivljenje ogromne većine stanovništva ovoj manifestaciji. Ne mora da znači da iz ove činjenice nužno proizilazi opasnost od fizičkog nasilja većine nad manjinom, ali izvesno postoji jasno manifestovani efekat duhovnog nasilja manjine nad većinom. Homoseksualna ideologija jasno pokazuje svoju pretenziju na opšti uticaj na društvo, pa i moć da ga ostvari. To je dobro organizovana grupa za pritisak na svetskom nivou, koja uspešno realizuje medijsku, obrazovnu i kulturalnu promociju svog svetonazora, ali i konkretan upliv u korporativno upravljanje u informativnoj, scenskoj i poslovnoj sferi. Stoga, njeni javni nastupi kao što je tzv. Evroprajd nisu samo, niti pre svega, a verovatno ni uopšte, posvećeni borbi za osnovna prava pojedinaca i posebna prava grupa, nego su deo ekspanzije na svetskom tržištu egzistencijalnih ponuda. Štaviše, u ovom slučaju teško je govoriti o nekom novom svetonazoru među drugima (verskim i svetovnim), budući da u svetu postmoderne, čiji sastavni deo čini i politički homoseksualizam, svetonazori nisu priznati; oni slove kao zastareli ostaci prevaziđenog modernog društva. Samim tim, ono što je karakteristično za moderne svetonazore – njihova međusobna tolerancija, u svetu progresističke tehnologije nema neku „vrednost“. Prema tome, strah od homoseksualne ekspantije, iako nedovoljno reflektovan, ima podlogu u intuiciji i primarnom saznanju većine stanovništva, posebno unutar društava sa preovlađujućom skalom tradicionalnih vrednosti. U takvom društvu država mora da bude spremna na pravno zasnovano ograničenje onih vrsta manifestacija koje izvesno upućuju na agresivnu ekspanziju, širenje straha i provociranje sukoba. To svakako ne bi bilo kršenje bilo čijih ustavnih prava.

Kada je reč o zdravstvenim razlozima, oni su pristutni već činjenicom da je Svetska zdravstvena organizacija pre par meseci proglasila vanrednu zdravstvenu situaciju povodom širenja majmunskih boginja. Kao što je poznato, ljudi koji pripadaju homoseksualnoj populaciji su ubedljivo najviše ugroženi ovom zarazom (oko 95% ukupnih slučajeva) i najviše je prenose. Nikom neće biti jasno zašto se predsednik Srbije nije pozvao na ovu, situaciono najznačajniju, činjenicu kao povod zabrane manifestacije. Njeni organizatori su se hvalili da će u Beograd doći oko 20 000 učesnika od kojih je najveći broj homoseksualan. Bojim se da je iznenadno ćutanje o ovoj okolnosti svih medija, predsednika, drugih javnih lica, ljudi od struke ne računajući jasno upozorenje prof. Zorana Radovanovića, posledica uticaja velikog homoseksualnog lobija koji negira prvi razloge za zabranu. Reč je o isuviše jakom lobiju koji bi dopustio distribuciju pomenutih činjenca i odgovarajuće upozorenje javnih vlasti.

Sada se pred našim očima događa rijaliti spoljne desuverenizacije vladajuće garniture u Srbiji. Posle jasne izreke predsednika države da će se zabraniti manifestacija (namerno nejasno – nedelju ili šetnju), nastao je cunami pretnji, kako iz zemlje tako i iz inostranstva, da će se sve odvijati po planu. Najavljen je dolazak „šezdeset evropskih političara“ uprkos reči šefa države

Najzad, kada je o Srbiji reč, ovde, pored dva opšta razloga, postoji i poseban razlog moralne prirode za državnu zabranu cele manifestacije. Srbija je zemlja u čijem jednom delu, okupiranom Kosovu i Metohiji, srpsko stanovništvo živi u režimu aparthejda. To je odsustvo svih mogućih prava, a posebo prava na bezbedan život. U Srbiji se ne može ni razgovarati o takvom suvišku nekakve ljudskopravaške avangarde a da se ne pomisli na Orahovac i Veliku Hoču gde je sloboda kretanja konclogorskog karaktera. Zar ne deluje bizarno, da se u toj zemlji održava manifestacija nategnutih i sumnjivih postmodernih prava, i da je tu manifestaciju odobrila njena vlada.    

Ako se razmotre izrečene činjenice i tvrdnje, zaključak je da je u ovoj najnovijoj aferi u Srbiji najviše odgovoran zvanični politički činilac. On naprosto ne radi svoj posao već se u liku unutrašnjeg suverena dovija kako da se izvuče od odgovornosti. U slučaju premijerke pak imamo i slučaj konflikta interesa, jer je ona u ime vlade prihvatila kandidaturu Beograda (ovo ne mogu bez ostatka da tvrdim, jer je taj čin sakriven u namernoj informacionoj magli). Ako je zaista tako, ona je ušla u konflikt interesa podržavajući kao deklarisana lezbejka veliku homoseksualnu akciju.

Sada se pred našim očima događa rijaliti spoljne desuverenizacije vladajuće garniture u Srbiji. Posle jasne izreke predsednika države da će se zabraniti manifestacija (namerno nejasno – nedelju ili šetnju), nastao je cunami pretnji, kako iz zemlje tako i iz inostranstva, da će se sve odvijati po planu. Najavljen je dolazak „šezdeset evropskih političara“ uprkos reči šefa države. Ovo je moguće samo u jednoj propaloj državi, koja se povlači ispred zvanično anonimnog neprijatelja kao da je u pitanju svetska sila. Ali, u ovom slučaju ne treba mešati državu i njenu diletantsku i još korumpiranu javnu upravu. Osnov države je narod, a njeni zvaničnici su samo njegovi predstavnici. Kada svoju javnu službu stave u funkciju ličnih i samoživih grupnih interesa, onda narodu ostaje još samo prirodno pravo na građansku neposlušnost.            

Autor je predsednik Državotvornog pokreta Srbije