Политички живот | |||
Годишњица победе - Између поноса и разочарања |
уторак, 31. август 2021. | |
Овако се не понашају побједници.
Вјерујемо да ову мисао дијели већина грађана Црне Горе, посве независно од тога како су гласали на претходним парламентарним изборима. Толико ствари се издешавало у међувремену, да се многима чини како је од 30. августа 2020. прошло 3650, а не 365 дана. Годишњице су, пословично, резервисане за осврт на учињено, тако да ни ова није изузетак. Шта смо, дакле, могли да видимо током претходних годину дана? На једној страни, имали смо вишемјесечне преговоре о формирању Владе Црне Горе, обиљежене сукобом између актуелног премијера и листе на чијем је челу био, а чињеница да се, од дана изгласавања повјерења новој извршној власти, непрестано прича о њеној реконструкцији свакако не улива повјерење ни у стабилност нове већине ни у ефикасност саме Владе. Споро и неконзистентнo. Надасве, нелојално према народу који је извојевао побједу. Борба за што већи утицај сваког појединачног политичког чиниоца и мимоилажења међу њима јесу разумљиви, али компромитовање велике побједе над злом, богами, није. Нико нема право да, у име личних и страначких амбиција, приватизује или доводи у питање тежњу народа за правдом и бољим животом. У том смислу, недопустиво је и узмицање пред захтјевима шовиниста и криминалаца којима би, јасно и гласно, требало послати поруку идентичну оној коју су добили 30. августа 2020. године. Садржина те поруке је врло једноставна: идеја о искоришћавању, тлачењу и прогону дијела становништва је апсолутно неприхватљива и, надајмо се, трајно историјски поражена.
Прошлогодишњом побједом је отворен хоризонт могућности: како ће та генерацијска прилика бити искоришћена, зависи понајвише од чинилаца нове већине. Ред је да они којима је повјерено руковођење државом – и по ширини и по дубини – покажу одговорност, јер ова исцрпљена земља нема много поправних испита, а ни мандати не трају вјечно. Коцкање са сопственим животом је глупо, а коцкање са судбином цијелог народа – морално недопустиво. Тога би морали да буду свјесни сви чиниоци нове већине: они, наиме, дугују народу, а не обратно и никаква накнадна памет им, у случају неуспјеха, не може служити као искупљење. На другој страни, имали смо и имамо посла са структурама које су, 30. августа 2020, поражене на изборима и од тада до данас, сасвим очекивано, раде на контроли штете, између осталог и тако што проблематизују ама баш све што није на фону њиховог шовинистичко-криминалног менталног склопа. Њихова сегрегациона политика није добила адекватан постизборни одговор, него јој се, почесто, подилази. Разлози за такав дефетизам мање су важни од чињенице да је он, у сваком случају, недопустив.
Такође, позадина многих сумњивих послова није ни загребана, а не мањка ни особа које се, умјесто из Спужа, оглашавају са друштвених мрежа, дијелећи лекције и пријетећи вендетом. Треба бити начисто са тим: ДПС и сателити нијесу и не могу бити никакав партнер у изградњи Црне Горе као пожељног мјеста за живот. Не постоји никакво здраво ткиво у тим организацијама, а једина разлика коју је могуће направити међу њима стаје у питање да ли постоји умијешаност у криминалне активности. У зависности од одговора на то питање, неке би, у сређеној држави, чекало суочавање са законом, а остали би, напросто, морали да се навикну на околности у којима сегрегација није легитиман политички избор. Привођење к познанију права неће ићи тако што ће се рачунати на нечију савјест. Можда би, за промјену, требало примјењивати законе. Свима који су у позицији да дјелају, а калкулишу са сопственим рејтингом, треба да буде јасно да, шта год чинили, блаћење у медијима иза којих стоји шовинистичко-криминална структура неће изостати.
На трећој страни – сам народ. Сви они који су, годинама уназад, ишчекивали промјене и допринијели да до њих и дође. Ово је, несумњиво, била њихова побједа. Осјећај за правду, каналисан је као непристајање на образац који је нудила претходна власт. Циници би то назвали класом транзиционих губитника, а тај квалификатив, иако суштински нетачан, у Црној Гори свакоме може да служи на част. Најкраће речено, бити транзициони губитник у Црној Гори – све ово вријеме – значило је одбијање да се гази по људском достојанству и историјској вертикали која је одржала овај народ. Управо је та класа људи, оних који су годинама били у првом реду за сузавац, оснажена присуством свих оних које је из летаргије дигла спознаја да напад на Цркву значи потпуни крах, довела до побједе и прилике која се не смије протраћити. Разлога за понос је много. Тријумф, остварен 30. августа 2020, биће подсјећање на снагу коју има народ кад је сатјеран уза зид. Ништа мање, на могућност која је, упркос оправданим разочарањима у динамику и карактер промјена, и даље пред нама. Вријеме, ипак, измиче, а зло се трајно не побјеђује повлађивањем. Одговорност према текућим обавезама и бескомпромисан став према злу јесу услови без којих се не може. То би на уму требало да има свако ко се лати јавне функције. (НСПМ) |