субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Година „Господара Вучића“ – како се калио вођа
Политички живот

Година „Господара Вучића“ – како се калио вођа

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 26. август 2013.

Једва да је прошло годину дана, а већ као да се у некој далекој и непојамној прошлости губи податак да је до положаја најмоћнијег човека у држави, оног чије име се – без обзира на то да ли сте присталица или противник – изговара са шапатом и зебњом, Вучић стигао након једног од најубедљвијих пораза у својој политичкој каријери, која је, тек то сада звучи невероватно, поразима и неуспесима различитих врста више него обиловала.

Прошле године у ово време, неколико дана ПРЕ него што је влада званично формирана, на овом сам месту написао текст под називом „Први српски тријумвират – ко ће бити премијер“. Питање је било реторичко – а одговор више него јасан и експлицитан. Прави премијер ове владе биће Александар Вучић, који је за непуна два месеца након ђурђевданских избора од готово потпуног губитника постао „господар Вучић“. С друге стране, Ивица Дачић, привремени господар ситуације и човек од кога је, наизглед, у том тренутку све зависило, упао је у негативну спиралу за коју није јасно да ли ће се уопште и како зауставити.   

Пре само годину и нешто, у трци за Београд, трећој заредом, Вучић је скоро до ногу потучен од Драгана Ђиласа и тада још релативно јединствених демократа. Читаоце, као и већину људи, уосталом, најтеже је убедити да све што се десило није нужно морало тако да буде, да није све резултат неког плана и завере, односно, да је у политици и историји, слично као и у обичном животу, много тога резултат пуког случаја и стицаја (не)срећних околности. Тако је и са овим успехом Александра Вучића. Разуме се да није све плод голе случајности, наравно да су постојали разни планови и сценарији – и његови и са њим – али се исто тако лако могло догодити да они падну у воду, а да Вучић данас у српском парламенту предводи невелику групу одметнутих евро-напредњака. Што се то није догодило, заслуга је, пре свега, опуштености победника мајских избора – међу којима, поновимо то још једном, Вучић није био.

Јер ово је примарно била влада Николића и Дачића. Донекле и Динкића. У великој мери и – то сада делује као горка шала – Мирослава Мишковића. Кумовао јој је мало и Милорад Додик. Чинило се да су и Руси, или барем амбасадор Конузин, за то активно навијали. (Али одлучили су, као и обично, Американци.) Вучић готово да нигде није фигурирао у тим комбинацијама, сем као агилни „Томин оперативац“, са којим овај баш и није увек у најидиличнијим односима. Мислим да је до врха стигао више зато што су га потценили и погрешно проценили – а не зато што је нека „невидљива рука“ водила његову каријеру и поставила га на садашње место. Другим речима, не верујем баш у теорије неких од мојих коментатора (и, наравно, свих преосталих радикала) како је он од почетка био „спавач“ и „убачени елемент“ у патриотским редовима. Много сам склонији варијанти да је Вучићев успех, мање-више, његов сопствени производ – његове амбиције, његове фрустрације, његове интелигенције и његове енергије. И, надасве, разуме се, његове упорности и његовог лукавства. 

Требало је у правом тренутку повући прави потез и искористити мајски тријумфализам и еуфорију код Николића и Дачића. Па наговорити Николића да поднесе оставку на место председника странке – „председник свих грађана“ је то могао (п)остати и обичним замрзавањем функције – и тако овога од човека од којег зависи практично све у влади и странци свести на углавном протоколарну улогу „енглеске краљице“ и церемонијал-мајстора. (Из које се Тома сада покушава чупати кроз неформалну коалицију са Дачићем.) Па затим одглумити личну незаинтересованост за формирање владе и пристанак ултимативно условити функцијом „координатора безбедносних служби“, која је претходно дословно измишљена за Микија Ракића. Па онда одабрати скоро идеалну мету у лику Мирослава Мишковића, значајно ослабљеног након продаје „Максија“, а који је, током година, постао симбол и оличење српске транзиције и свега лошег у њој.  

Тиме ми, наравно, на пада на памет да елиминишем улогу Запада у читавој причи. Напротив. Па Николићев и Вучићев успех је живи и најбољи могући доказ да без подршке или барем одобрења Запада није могуће доћи на власт у Србији. Јер, пре свега набројаног у претходном пасусу, требало је убедити сумњичаве западне дипломате, од Штефана Филеа, преко Хојзгена до Филипа Рикера, Гордона и неких других, важих али медијски анонимних, који су, према сведочењу извора наша два веома добро обавештена амбасадора, констатовали да је Вучић „веома конструктиван“ и „одличан тип“. Дакле, по свој прилици, ни овај пут није се могло без њихове сагласности и „ауторизације“. Али хоћу да кажем да би било погрешно, или бар сувише поједностављено, свести све на формулу „енглески човек“, „страни агент“, итд. Као што рекох малочас, Вучић је у причу улетео на крају и из другог плана, помало као дух из боце, стечајни управник и џелат – у ствари, помало од свега тога – једног већ увелико уздрманог, унутрашњим сукобима раздираног „жутог двора“ и читаве постпетоктобарске политичке сцене. Поштено говорећи, и то је значајан елемент којем Вучић може да захвали макар за један део подршке коју данас ужива.

Елем, ако нам није напросто „постављен“ од стране „господара света“ (па онда ми, јадни и сироти мали хрчки, је ли, ту ништа нисмо криви и ништа не можемо) поставља се питање – како нам се онда догоди(л)о, односно,  у чему је тајна оваквог и оволиког Вучићевог успеха?

1.

Рекао бих, пре свега, у комбинацији концентроване моћи и индуковане популарности.

Вучић је годинама био један од најнепопуларнијих политичара, делом због несумњиве ароганције и агресивности у јавним наступима, а делом због константне прљаве кампање противника, којима се чинио као захвална и богомдана мета – што га је сигурно фрустрирало и нервирало. И у странци и у јавности – за разлику од Томе, коме је припала улога „доброг човека из провинције“ и којег су сви симпатисали – Вучић је, заједно са Тодоровићем, био онај „рђави полицајац“, који обавља прљави посао, мргоди се, виче, свађа, прети и утерује страх. А сада се одједном и дословно купа у енормној популарности, која, у најбољем случају, подсећа на ону Милошевићеву са самог почетка, Коштуничину после 5. октобра и Ђинђићеву после смрти. А можда их и премашује.

Наравно да ту има и много претеривања, удвориштва и шлихтања, како код анкетираних, тако и код анкетара. Неке агенције за истраживање јавног мњења које се последњих месеци појављују као печурке после кише и чији резултати добијају масован публицитет делују мање као истраживачке куће, а више као агенције за испуњавање Вучићевих снова. Нека питања у анкетама које се врте по контролисаним медијима су несумњиво методолошки погрешна и сугестивна, неки проценти су очигледно надувани (Тешко да баш 75 одсто грађана подржава оно штоВучић ради, да 85 одсто подржава реконструкцију владе итд). Али, независно од тога, нема сумње да су му рејтинзи раелно заиста високи, као и да би на изборима који би се сада одржали вероватно добио довољно гласова да – са мањинским странкама и, евентуално, Расимом Љајићем – самостално формира владу.

У Вучићевом случају је очито дошло до неке врста позитивне повратне спреге у којој му је моћ коју је вешто стекао током прошлогодишњег постизборног расплета помогла да значајно повећа личну популарност, а онда је та популарност постала додатни елемент у једначини моћи – што му додатно повећава популарност – и тако у круг. 

2.

Са овим претходним тесно је повезан, а у суштину му и претходи, фактор страха. Вучић оставља утисак као да све зна и све контролише. И политички противници и обични грађани доживљавају га као отелотворење или испоставу „Великог брата“ (што у неку руку и јесте) који зна све њихове мале и велике тајне, грешке и грехове. Вучићу је позната, или је макар инстинктивно слути, Макијавелијева препорука владару „боље да те се плаше, него да те воле“. Уосталом, у страху ће га можда неко и заволети, као што су волели – или мислили да воле – Ранковића и Крцуна. Е сад, невоља је што је та деспотска и оријентална природа његове власти (Вучић данас Србијом влада отприлике онако како је Шешељ владао странком – ирационално и апсолутистички) у фрапантном и трагикомичном нескладу са имиџом модерног, прозападног и рационалног политичара, који би он, наводно, хтео да буде. То у овом тренутку на смета превише ни њему, ни бирачима, ни странцима, али је нешто што ће свакако доћи на дневни ред европских извештаја када буде одрађено оно што западњаке сада највише занима – наравно, Косово – и због чега су склони да на све остало гледају кроз прсте.

А и не треба ту бити неки нарочити експерт да би се видело да је ситуација скандалозна и на дужи рок неодржива. (Друга је ствар што се разни експерти, као и професионална удружења, праве блесави и скрећу поглед са онога што је очигледно.) Док у ТВ студију, једва чујним гласом, упреподобљено прича о јачању институција, Веберу и модернизацији, Вучић својим поступцима непрестано производи атмосферу ванредног стања, моралне панике и неке полуреволуционарне вреве, подилазећи најнижим страстима најнижих друштвених слојева (који су и његова главна политичка база). Зато (зло)употреба медија, нарочито таблоида, није нешто споредно, већ један од носећих стубова ширења атмосфере страха и успостављања Вучићеве моћи. Поједини таблоиди данас имају буквално статус „службеног гласника“, где се објављују државни планови и одлуке, најављују хапшења и амнестије, препричава шта је ко приликом хапшења изјавио, ко је плакао, а ко претио „првом потпредседнику“.

То је жрвањ који меље људско и политичко месо, кости и изнутрице – и од којег се панично склања свако ко може. Можда ће Вучић у неком тренутку од њих покушати да се дистанцира да му не би кварили имиџ пред европским пријатељима. Можда ће се то чудовиште које он са својим окружењем драшка и храни у једном тренутку окренути и против њега као што се окренуло и против његових претходника. Али за сада га он добро контролише и, према потреби, обилато користи као бич против политичких противника и коалиционих партнера. 

3.

Поред свега наведеног, Вучић је мајстор политичке интриге. Вероватно најбољи којег смо имали од деведесете наовамо. Када се томе придода солидно образовање и велика радна енергија, плус медијски и обавештајни ресурси који су му допали у руке, добијамо надреалну слику човека који вуче малтене све конце на српској политичкој сцени – што, разуме се, није могуће, или бар није могуће на дужи рок.

Заједно са Ђиласом, Динкићем и Дачићем је рушио Тадића. А онда, наравно, директно и индиректно помагао све оне у ДС-у који руше Ђиласа. Активно помаже Петровићеве (антиђиласовске) дисиденте, као и све остале демократске незадовољнике, док код Тадића подгрева наде да би се могао вратити на чело ДС-а. Истовремено, са Ђиласом као да има неку врсту разумевања (неки СПС-овци тврде и пословно-политичког дила!), нејасних корена и домета.

Дачићу, поврх тога што му непрестано држи „банану“ под грлом, руши страначки ауторитет тиме што му тражи главе читавог првог потпредседничког ешалона, а онда кроз странку пушта тезу – која и није тако далеко од истине – како Ивица „мисли само на себе“ и уопште не брине о својим људима. Такође, на вези успешно држи и врх ДСС-а (којег је, изгледа, до самог краја држао у заблуди да неће прихватити бриселски ултиматум) и пацификује га час перспективом постизборне коалиције, час претњама хапшењем Коштуничиних најближих сарадника. На путу је да уштопује и тврдокорног Додика. А о медијима, новинарима, аналитичарима и осталој „боранији“ да и не говоримо.

Наравно да свака власт мешетари. Имали су и Милошевић и Ђинђић и своје четнике, и своје левичаре и десничаре и омиљене опозиционаре. И Коштуница је својевремено флертовао мало са ДС-ом, мало са радикалима – све док се они у једном тренутку нису удружили против њега. Ђинђићев и Тадићев ДС је први склапао тактичке савезе са таблоидним ђаволом. Али нико се, попут Вучића, тиме није бавио овако детаљно, методично и готово опсесивно.

4.

Коначно, и не на последњем месту по важности, Вучић је код декласираних слојева пробудио наду у то да ће „лопови платити“ за сва своја недела, и то како хапшењем, тако и јавним излагањем на таблоидне стубове срама.

Разуме се да је то наивно очекивање јер се, чак ни уз најбољу вољу, ово истеривање правде неће моћи применити на стране мешетаре који су имали и те како значајну улогу у постпетооктобарској пљачки. А вероватно неће моћи ни на регионалне актере (нарочито оне из Хрватске и Црне Горе), као ни на оне домаће који су се на време престројили и окренули ка СНС-у. Али јака жеља може да помути перцепцију, поготово када је, као у овом случају, потпомогнута интересом и невиђеном медијско-политичком кампањом. Неће то, наравно, моћи да прође код свих, али може да на одређено време заведе негде између трећине и половине бирачког тела. (Остале треба деморалисати, заплашити, поделити и на различите начине демотивисати да се на биралишту појаве – што и јесте формула коју је СНС вежбао на неколико последњих локалних избора широм Србије.)

Уз одређене изузетке и нешто разочараних „другосрбијанских“ перјаница, Вучићеви данашњи фанови су исти они стари радикали и СПС-овци, само сада „истренирани“ да не смеју да мрзе према споља – или барем ту мржњу не смеју јавно да упражњавају, јер то „није лепо“ и јер ће добити по глави од Брисела, Берлина и Вашингтона – па су тим више фрустрацију, агресију и ресентиман окренули према унутра, према онима који се смеју и које је пожељно мрзети – „злим богаташима“ и „жутим лоповима“. (Којих, опет, поштено говорећи, није да није било.)  

То су они исти који су некада гласали за радикале и „хлеб од три динара“, па онда гласали за ДОС због силних милијарди долара које само чекају на граници да Милошевић падне и да се слију у Србију. Па за Богољуба Карића „зато што зна да направи паре и ако је умео за себе умеће и за нас“. Па за „Европску Србију“ због инвестиција и благостања које нас чека кад потпишемо ССП (па кад постанемо кандидат, па кад добијемо датум за почетак преговора, па...).

На крају крајева, није ни реално од стотина хиљада оних који су изгубили посао, перспективу и наду очекивати да сада објективно и непристрасно (пр)оцењују. Они су „убијени у појам“ (на страну што многи нису ни у стању да се до „појма“ вину), очајни су, гневни и желе да виде месију који ће им омогућити да живе боље, или који ће се барем – као у конкретном случају – „напити крви“ онима због којих они живе лоше. Или онима на које су им медији упрли прстом као кривце због тога што они живе лоше. У сваком случају, то није база на којој се може градити стабилан и демократски поредак, али зато таква клима може бити и те како солидна основа једног свеопштег друштвеног метежа, а можда и једне (вероватно, краткотрајне) диктатуре.

5.

Заједничка и системска грешка Коштунице и Тадића била је то што су они рачунали на „грађане“ (један мало више на оне „национално“, а други на више „грађански“ оријентисане – а тих грађана нема, или их је све мање управо као резултат погубне економске политике која је вођена у периоду када су они били на челу државе. (Најтужније је што они вероватно ту и не виде неки проблем, или мисле да су аутоматски амнестирани, што због личног поштења, што због тога што су главне полуге економске политике уместо њих држали други – на пример Г17!) Али није тако. Године транзиције,  личног и колективног таворења довеле су до одумирања или дегенерације друштвених слојева који би могли и морали бити социјална база сваке озбиљне државе и озбиљне политике. Попут диносауруса, полако изумиру одговорни државни службеници, ситни пољопривредни поседници, занатлије и мали предузетници који живе од свог рада, класно свесни радници, критички интелектуалци...  

Па и Милошевић и Шешељ су рачунали на неки апстрактан и идеализовани колективни ентитет („српски народ“), који је, попут Тадићевих и Коштуничиних „грађана“, увек нешто мало више и мало боље од пуког збира појединаца који га чине. Али Вучић нема тих илузија. Он рачуна на „масу“ и лумпенпролетере, конзументе „Фарме“ и „Великог брата“, оне који данас верују у „шеике“, исто као што су јуче веровали у „српску мајку“ Дафину и оно што пише у „Трећем оку“. И, поштено говорећи, није их он таквим створио. Он само најбоље – и најбескрупулозније – користи оно што су му оставили и направили други. Није то никаква амнестија, већ просто чињеница – да не испадне како је све било супер, у државном, националном и етичком смислу, а онда су, ниоткуда, дошли „Алек“ и зли напредњаци и све упропастили. Није тако. Једино што, нажалост, то што он ради није никакав излаз, него пре симптом кризе и погоршавање ствари која је већ ионако стајала врло лоше.

6.

Има ли ишта што Вучићу срећу квари и што би могао бити разлог његове изненадне пропасти? Наравно. Много тога. Практично све наведено у тачкама од 1 до 5 може се вратити као бумеранг.

Плус, врло је вероватно да, уз сву подршку коју тренутно ужива у важним светским престоницама, странци неће са одобравањем гледати на могућност да један, макар и преобраћени, Шешељев сарадник преузме апсолутну власт у Србији. (Мада ће га толерисати док им „деливерује“ жељену конструктивност на Косову и Метохији.) Али чак и независно од тога, њима, у принципу, увек више одговара да имају два или три равноправна претендента који се међусобно такмиче у лојалности и са којима се онда може лакше манипулисати.

Затим, ту је и фактор преоптерећења. Вучићев манир да све прати, контролише и о свему одлучује напросто не може функционисати дуго и успешно без погубних последица и по систем и по њега лично.

Нити има довољно квалититне сараднике, нити им довољно верује. Влада, корупција, реконструкција, стране инвестиције, хапшења, именовања, медији, Звезда, војска, Косово... само су неке од многобројних сфера у којима се без њега ништа ништа не прелама и не одлучује. И тако буквално све у држави стоји и чека – и пропада – док ОН не стигне да се тиме позабави.

Али, поред и поврх свега поменутог, ту је и страховит кадровски проблем. Сем нешто пристојног света (и у том кукољу се нађе нешто жита), залуталог у тренутку када се понеком наивном могло учинити да би СНС могао бити она права, истовремено делотворна и разумна патриотска позиција, као и неколицине Вучићевих и Томиних личних пријатеља заосталих из прошлог живота, већина напредњачког кадра делује као сакупљена с коца и конопца, чак и ако се мери више него еластичним српским кадровским критеријумима.

Не може се са кафеџијама, роштиљџијама, власницима коцкарница, спортским и естрадним менаџерима градити модерна, европска, нити било каква држава. (Мада се од њих вероватно могу добити добре донације за предизборну кампању.) То очито зна и сам Вучић, па зато беневолентно нуди и позива експерте из других странака, па и белог света, да му се придруже. И тако – мора се признати – вешто покушава да убије две муве једним ударцем. Али то исто негде као да осећају и ови позвани – па зато ипак оклевају. Има их, наравно, и биће их. Али индикативно је и то што СНС у овом тренутку ипак није преплављен кадровима (не говорим о обичном чланству) у оној мери у којој би се то, с обзиром на беспарицу и моралне квалитете овдашње елите, могло очекивати. Другим речима, као да и они негде слуте да ово не може потрајати и не може изаћи на добро.

Чланови су, међутим, друга прича. Они у СНС-у виде, пре свега, агенцију за запошљавање и напредовање у служби – овде и сада – и не греше много. (Или можда верујете да се неко данас учлањује у СНС – добро, и СПС, до јуче УРС, или доскора ДС – због уверења и идеолошке блискости?) Најбоља илустрација тог СНС-овог кадровског потенцијала јесте карактеристичан детаљ из недавног Утиска недеље, непосредно пре коначног прихватања Бриселског споразума и непосредно после оног претходног фарсичног одбијања које су квазипатриотски СНС агитатори данима славили као врхунац Вучићевог јунаштва (као што ће, недељу дана касније, прихватање споразума са Приштином славити као врхунац државничке мудрости и „реал-патриотизма“). Елем, у тој емисији јавља се један тзв.„обичан гледалац“ и очигледно страначки активиста и – ко би се надао?! – каже да се „безусловно слаже“ са одлуком господина Вучића и страначког руководства. Духовита водитељка га прекида у даљем срицању написаног трактата и пита – то је у реду, али са којом се то одлуком слажете, да ли са оном да се захтев из Брисела одбије, или да се прихвати? А незбуњиви „обични грађанин“ као из топа одговара да се слаже са сваком, каква год она била.

И то је то. Нема ту ни идеје, ни идеологије – само голи интерес и голо послушништво, као и елементи галопирајућег култа личности. 

Ако овако наставе, СНС би ускоро могао имати чланова колико и гласача, а број гласача ће се поклопити са укупним бирачким телом – што је на неки начин и логично и што би у неку руку представљало логичан крај, истину и испуњење српског, и онако од почетка накарадног вишестраначја. Но, до остварења тог коначног идеала, постојаће неки избори и неке странке (разуме се, оне којима је дозвољено да учествују и освоје понешто). Али некакве странке и избори су, многи то не знају, као својеврсни „плуралистички“ украс и рецидив постојали такође и у комунистичкој Пољској и у Хонекеровој Источној Немачкој.

Претерујем? Не. Само описујем потенцијал и тенденцију. Да ли је, на пример, ико од од вајних НВО, „центара за слободне изборе“ и сличних организација за демократију, људска права, транспарентност, фер изборе, транзициону правду и љуљање промаје икада озбиљно анализирао кампању, методе и атмосферу погрома и страха која је последњих месеци владала на локалним изборима од Србобрана до Земуна и Зајечара – и огласио се поводом тога? Е, видите, о томе вам говорим.

Но, то је, разуме се, само тенденција. А да ли ће она – заједно са независним Косовом – постати „нова српска политичка реалност“ видећемо врло брзо.    

реме)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер