Где је ко деветог маја 2015 - свако на својој страни

Девети мај, Дан победе над нацифашизмом као највећим злом у историји новије цивилизације и каснији «дублер» Дан Европе посвећен стварању Европске уније, трeбало би свим европским народима и државама да буде опомена и подсећање у какве страхоте води незасита жеља за империјалном владавином. Међутим, седамдесет година касније у Европи и свету као да се ништа није променило. Данас НАТО, на челу са САД, као да наставља политику Сила осовине препознатљиву као Drang Nach Osten, својим империјалним ширењем на Исток, доводећи Европу и свет у нове поделе и сукобе. А где је у тим поделама и сукобима Србија?

Други светски рат српском народу донео је немерљива страдања. Процентуално, после руског и пољског народа, српски је највише страдао. Милион и седам стотина хиљада жртава је саздано у ослобађање и у темеље нове Југославије.  Јасеновац са 700.000 жртава је симбол геноцидне стратегије НДХ. Крашке јаме на Велебиту, систем логора смрти Госпић, Паг, Јадовно, као претходница и припрема Јасеновца, прогутали су стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и других антифашиста. У једином логору у свету за децу, Јастребарском, на вечни починак је отишло преко 700, углавном, козарачке деце, у Јасеновцу преко 20 000, а у целој усташкој Независној држави Хрватској преко 70 000 српске деце. Док је српски народ на просторима НДХ, као Хитлеровог фашистичког сателита, убијан на начине над којима су се чак и фашистичко-нацистички окупатори  згрожавали, у Србији су ти исти окупатори свој наум спроводили на аријевски  "једноставнији" начин - стрељањем.

Сто убијених Срба за једног убијеног и педесет за једног рањеног немачког окупаторског војника! Неуспевајући да изађе на крај са герилским начином ратовања српскога народа, нацистички окупатор није презао ни од масовног стрељања деце. Ради застрашивања, ради кажњавања! Заједно са стотинама ученика у ред за стрељање стао је и Милоје Павловић, директор крагујевачке гимназије, и својим речима "пуцајте, ја и даље држим час", оставио је српским поколењима завет да како се брани слобода и достојанство.

У Крагујевцу и Краљеву тог октобра 1941. стрељано је укупно око пет хиљада Срба – цивила, деце, жена, нејачи. Хладнокрвност немачких окупатора и џелата имала је и својих "слабости". Ликвидацији десетина хиљада Срба, Рома, Јевреја и других антифашиста у логорима Старо Сајмиште, Бањица, Јајинци, Црвени Крст и другим,  претходила су страховита мучења.

Седамдесет година после, и даље од крви тамно-црвени стубићи за стрељање логора Јајинци сведоче о начину убијања мученика чији је једини грех био то што нису припадали раси окупатора, што их је окупатор сматрао припадницима ниже расе! Ипак, огромне српске жртве, непоколебива четворогодишња борба народно-ослободилачке војске,  извојевали су слободу сопственог народа, сопствене земље, али су истовремено дали огроман допринос слободи целе Европе, стварању темеља савремене Европе. Народно-ослободилачка борба омогућила је да се већ током 1941. године створи прва слободна територија у Европи – позната Ужичка Република. Везујући бројне немачке дивизије на Балкану српски народ је омогућио додатно време СССР-у да се припреми за одбрану и да у даљем току рата изнесе победу над наци-фашизмом.

Данас видимо да је на делу свеобухватан ревизионистички процес који прожима политику, уметност, културу, медије, готово све аспекте живота и за циљ има да оправда виновнике и сврста их у исти ред са победницима. Ревизија резултата Другог светског рата и поделе које данас видимо у Европи и свету имају исти почетак. Тај почетак је – насилно разбијање СФР Југославије као феномена организације друштва и државе, без преседана.  Као примера отпора свакој врсти доминације, хегемонизма и империјализма. Као клице друштвеног система будућности  у коме су човек и његове потребе у првом плану, а не профит и експлоатација. Као могући облик решења српског националног питања на Балкану, уз све мањкавости и недостатке.

Реваншизмом према српском народу који је испољен разбијањем СФР Југославије Немачка је започела крваву балканску трагедију. Тзв. «југословенска криза» само је привидно неутрална синтагма иза које се скрива дугорочно, планирано ангажовање Немачке, а онда и Ватикана, Аустрије и САД, на разбијању СФРЈ коју су те силе виделе као препреку за спровођење својих империјалних планова на Медитерану, Југо-Истоку и Истоку континента. Авет је пуштена из боце, домино ефекат није се могао спречити и за дуго ће још деловати. Као уосталом и немачки реваншизам који је више него очигледан и на односу Немачке према Косову и Метохији. На цени коју Немачка тражи за бесконачни пут Србије ка Европи.

Свет је данас у знаку нове велике конфронтације. Пре свега, повод су сукоби у Украјини, иако не само они. Суштински узрок је стратегија америчко-НАТО-вског ширења на Исток. Ако су Немачка, Ватикан и Аустрија запалиле рат у Хрватској и Словенији, Американци су га у Босни гасили бензином, како би што већом ватром на Балкану показали Европи и Русији да су немоћне, зависне, да је нови светски поредак синоним за америчку глобалну доминацију коју сви морају беспоговорно поштовати и подржавати. Пошто је као препрека на путу потпуне планетарне доминације НАТО-у стајало, још увек, какво такво, међународно право и поредак успостављен након Другог светског рата, Американци су одлучили да га сруше  на Косову и Метохији. Русију су неутралисали,  Европу увукли, мало милом, мало силом.

Све што се дешавало деведесетих година на Балкану била је само етапа на дуго осмишљаваном походу на Исток. Почела је ера  новог - Drang Nach Osten-у. Србија је и страдањем деведесетих, одбраном од оружане агресије 1999, хтела не хтела, поново омогућила време Русији да схвати да  покоравање Балкана није циљ за себе, већ само етапа у стратешком походу на Русију, Сибир, Каспијски басен, централну Азију. Хтела не хтела, Србија је поново, у истом веку, примила на себе први удар глобалног рата у припреми чији је прави циљ Русија. Србија је тиме дала свој не мали прилог да се Русија усправи и супростави САД/НАТО освајачкој стратегији ослонцем на растуће неофашистичке и неонацистичке снаге. И на њихове методе. Бомбе, ракете и осиромашени ураниујум којима су САД и НАТО, у савезништву са терористичком ОВК, разарали Србију (СРЈ), терорисали и протеривали стотине хиљада Срба – све то и много другог, било је само показна вежба намењена Русији.

Немачка има моралну обавезу да надокнади ратну штету Србији изазвану током Другог светског рата, као и ону изазвану током агресије НАТО 1999. Када је реч о обавези накнаде ратне штете из Другог светског рата, не ради се искључиво о правној, већ много више о моралној и цивилизацијској обавези Немачке. Ко је икада надокнадио штету Београду, Крагујевцу, Краљеву... За убијене жене, децу, ђаке... За – сто за једнога. За разорену Националну библиотеку, за неповратно уништену културну и националну баштину. За...

Бивши немачки канцелар Шредер од кога је Меркелова преузела дужност, јавно је признао да је НАТО нападом на Србију (СРЈ) 1999. прекршио међународне законе. Из седишта НАТО-а, такође, дато је слично признање. Није ли европски и цивилизацијски стандард да је онај ко крши законе у обавези да надокнади штету коју је тиме изазвао. Пратећи изјаве садашњег немачког председника Јоакима Гаука о подршци захтеву Грчке за накнаду ратне штете, било би логично очекивати да изађе пред немачку и европску јавност са сличном подршком о обавези немачке да надокнади ратну штету Србији изазвану током Другог светског рата и током агресије НАТО 1999.

Где је Србија данас?

Србија је данас на Црвеном тргу у Москви. Обележавајући Дан победе заједно са највећим савезником овог рата, Русијом, Србија изражава своју антифашистичку опредељеност и поново брани тековине Другог светског рата. У времену када се потомци нациста буде широм Европе, када кукасти крст у Кијеву и његови следбеници, финансијери и подржаваоци траже нови «крсташки рат» против Русије, Србија се у својим спољнополитичким лутањима није толико изгубила да не уме да препозна на коју се страну на овај велики Дан треба сврстати.

Док Запад наставља политику санкција и изолације Русије, неуспешно покушавајући да је сломи, остаје горак укус у устима потписаног ИПАП споразума Србије са НАТО. Шта је то? Знак да Србија «балансира», или да прихвата НАТО стратегију новог похода на Исток? Каква је то уравнотежена спољна политика ако се прихватају војни стандарди и политика само једног војног савеза – НАТО-а? Шта је у «балансираној» и политици војне неутралности противтег праву које је Србија великодушно дала НАТО трупама да «шпартају» територијом Србије, да бесплатно користе њену цивилну и војну инфраструктуру, да уживају дипломатски статус, да не одговарају чак ни за злочине, а камо ли за нешто друго?!

Србија и Русија су савезнице и победнице у оба светска рата. Залагањем Русије спасена је српска војска након албанске голготе и припремљена за Солунски фронт. У Другом светском рату јединице славне Црвене армије, раме уз раме са прекаљеном народно-ослободилачком војском ослободиле су Београд, делове Србије и Југославије. Црвена армија је најаслужнија за ослобађање Европе од наци-фашизма. Руски народ положио је за то највеће људске жртве. Србија је и по доприносу победи над наци-фашизмом и по огромном броју људских жртава положених у темеље слободне Европе тик уз Русију и уз руски народ. Зато и данас, Србији је место да победу над наци-фашизмом посносно слави са најзаслужнијима – са Русијом и руским народом. Место је њеним највишим представницима на трибини на Црвеном тргу у Москви, а представницима Војске Србије у шалонима који марширајући Црвеним тгргом одају почаст жртвама и шаљу поруку- мир – да, неофашизам и неонацизам – НЕ!

Русију не могу сломити санкције, Русија се не може изоловати, нити њен развој и јачање зауставити. Европа и свет се мењају, историја се не може зауставити, поништити нити присвојити. Нема човека, дома, цркве или институције, на којима данас нема жуто-црне ленте Светога Ђорђа. Своју снагу Руси данас црпе из великих Победничких дела својих предака.

У српском народу Свети Ђорђе представља победнички дух, вољу за слободом и за отпором окупатору, као и у руском. Али, данас се у српском народу не могу видети свуда ленте, данас се победничке тековине наших дедова и страдалничке жртве наших предака, не обележавају како доликује. Велики датуми пролазе као сени, страдања за слободу се обесмишљавају као порази, а жртве заборављају, чиме се поново, од нас самих, убијају. Међутим, све пале жртве, и у победама и у поразима, као бесконачни губитци надокнађују се бесконачношћу губитка чиме се он у нашем сећању и нашој души ваплоти у бесконачни добитак. У ствари, то је једини начин црпења оне духовне снаге која се црпи из дела и страдања предака, а која ојачава народ и омогућава му да у тешким временима опстаје. Ако народ схватимо као велику солидарност жртава датих и спремних да се дају за народ и отаџбину, то јест као јединство душе, онда у мраку у којем је данас Европа, одлазак на војну параду на Црвеном тргу представља трачак светлости. Трачак светлости за Србију, управо оне светлости која је повезује са својим великим делима и палим жртвама.

Јер, сам одлазак на војну параду даје наду да ће Србија, као и Русија, после много година понирања, у својим великим делима и жртвама положеним за Европу пронаћи снагу да се усправи и ојача. А јачањем свих антифашистичких народа, буди наду да и данашња Европа, слепа следбеница НАТО-а у политици Похода на Исток, пронађе у себи снагу да избегне још један велики рат на својим просторима. Док се то духовно упрегнуће не оствари, у овим временима нових подела и сукоба, Србији остаје да на Дан победе буде на другој страни, страни антифашизма, страни Победе. Свако на својој страни.

Сећајмо се и памтимо.

Срећан Дан победе! 

Аутор је члан Београдског форума за свет равноправних