Fijasko briselskih pregovora i šta će biti naredni potezi Rusije povodom Kosova

29. aprila ove godine nemački kancelar Angela Merkel i predsednik Francuske Emanuel Makron zajedno su pozvali u Berlin lidere zemalja Zapadnog Balkana. U sastanku su učestovali šefovi država i vlada pet balkanskih država – Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Srbije, predstavnici nezakonito proglašenog Kosova, kao i države – članice EU Hrvatska i Slovenija. Sastanku je takođe prisustvovala spoljnopolitički predstavnik EU Federika Mogerini. Kosovsko pitanje bilo je centralna tema učesnika sastanka u Berlinu.

Zvanični zaključci gospođe Merkel i gospodina Makrona govore o tome da su učesnici sastanka ”podvukli važnost završnog, pravno obavezujućeg sporazuma o potpunoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine za stabilnost u regionu. Takav sporazum zauzima centralno mesto na putu Srbije i Kosova u Evropu. Oni (učesnici sastanka) saglasili su se da takav sporazum treba da bude sveobuhvatan i politički stabilan i da doprinese stabilnosti u regionu”.

Berlinski proces – politika smirivanja velikoalbanske agresije

Nova nemačko-francuska inicijativa svedoči o tome da su posle očiglednog neuspeha Briselskog formata, iza kojeg je usledilo istovremeno formiranje ”armije Kosova” i uvođenje stopostotnih taksi na srpsku robu, evropski lideri ozbiljno zabrinuti situacijom. Albanski faktor, koji ima snažnog pokrovitelja u liku SAD, u stanju je da izazove novi talas međuetničke napetosti u regionu. Cilj nemačko-francuske politike je da prinudi Srbiju na konačno priznanje nezavisnosti Kosova, pri tome bez bilo kakvog ”razgraničenja” i razmene teritorija.

Sada su lideri vodećih zemalja EU već prilično svesni da razmena teritorija i stvaranje srpskih ili albanskih etničkih regiona ne samo da krši fundamentalne evropske vrednosti, već može i da otvori Pandorinu kutiju i izazove konflikte u Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori i u drugim državama. Princip multikulturalnosti je jedna od osnova zapadnoevropske civilizacije. Može se do mile volje kritikovati problem migracije i degradacija hrišćanskih vrednosti Zapadne Evrope, koji su i gorki plodovi multikulturalnosti i tolerancije. Ali pri tome sam prilaz mirne kogezistencije raznih naroda u okviru jedne države, a tim pre saveza država, niko ne podvrgava sumnji. Glavno pitanje sastoji se u tome neće li ”sveobuhvatni sporazum” postati prolog za novu seriju etničkih konflikata. Ne bave li se danas evropski lideri podmirivanjem velikoalganske ekspanzije, koju aktivno podržavaju SAD? Neće li se ponoviti Minhenski sporazum iz 1938. godine, kojim je razmahivao britansi premijer Nevil Čemberlen kada je svojim sunarodnicima izjavio: ”Ja sam vam doneo mir”? Kasnija podela Čehoslovačke na kraju je bila ključni korak, za nešto manje od godinu dana posle toga izbio je Drugi svetski rat.

Aktivnost Berlina i Pariza svedoči takođe o određenom prozrenju evropskih lidera. Zapad, koji je jednom priznao nezavisnost Kosova, označio je početak velikoalbnske etničke ekspanzije u sopstvenom evropskom domu. Zapadnoevropske zemlje koje su prvo podržale raspad Jugoslavije, zatim je bombardovle snagama NATO-a i na kraju priznale nezavisnost Kosova, stvorile su čvor koji više nisu u stanju danas da razvežu. Kancelar Merkel i predsednik Makron su primorani da prate ”negativnu karmu”, koja se nagomilavala prethodnih decenija.

Albanski faktor kao pokretački mehanizam novog konflitka na Balkanu

Iza savremene realizacije nacionalističke velikoalbanske doktrine stoji tesno preplitanje kriminalnih, političkih i vojnih interesa albanskih klanova sa američkim establišmentom. Snažan albanski lobi u SAD danas čak ne dozvoljava da se jasno odredi gde se završavaju alabanski, a počinju američki interesi. Albansko-američki lobi ima u svom arsenalu najveću vojnu bazu ”Bondstil”, raspolaže potencijalom specijalnih službi i obaveštajnih službi NATO zemalja, a kao na udarnu pesnicu oslanja se na nezakonito formiranu armiju Kosova. Pokretački mehanizam novog etničkog konflikta može biti pokrenut čim to postane potrebno onima koji upravljaju albanskim faktorom.

Istinitih razloga za početak nove serije etničkih konflikata na Balkanu može biti nekoliko. Evo nekih od njih:

slabljenje, decentralizacija, a možda čak i raspad same EU s ciljem povratka na kontinent vojno-političke i ekonomske hegemonije SAD; upravo etničkim konfliktima na Kavkazu, u baltičkim zemljama i Srednjoj Aziji započeo je raspad SSSR;

konačno utvrđivanje u balkanskom regionu vojno-političke dominacije SAD u svojstvu supersile, koja je u stanju da kontroliše situaciju;

uništenje ekonomskih projekata zemalja-konkurenata SAD, u prvom redu isporuka ruskog gasa preko ”Turskog toka”, uključujući ogranak kroz Srbiju u vrednosti od $ 1,4 mlrd, kao i kineskih infrastrukturnih, energetskih i drugih međunarodnih projekata (podsetimo da je ”Južni tok” bio blokiran zahvaljujući delovanju briselske administracije); ako u preventivnom poretku danas ne budu preduzete mere bezbednosti vezane za isporuke ruskog gasa, sutra neće biti nikakve garancije da se ”Turski tok” neće naći u epicentru međuetničkog konflikta ili u zoni delovanja terorostičkih grupacija, specijalno aktiviziranih u te svrhe.

Rusija: pouke najnovije istorije i predstojeća misija na Kosovu

Nastupilo je vreme da se otvoreno kaže da je Rusija 2013. godine digla ruke od kosovskog pitanja, umirujući sebe mantrom o tome da ”mi ne možemo da budemo veći Srbi od samih Srba”. Moskva je zažmurela pred mnogobrojnim pozivima kosovskih Srba da istupi protiv dobrovoljne predaje albanskih separatistima srpskih bezbednosnih struktura i džravnih ustanova na teritoriji autonomije od strane srpskih vlasti. Šta više, polakomivši se na ekonomske preference, koje je Rusiji obećavao ”Južni tok”, Moskva je zauzela odobravajući stav prema takozvanom Briselskom sporazumu. Rezultati su neutešni. ”Južni tok” na kraju nije realizovan zbog suprotstavljanja Brisela. Ali još dramatičnije je to što je laka pobeda Zapada na Balkanu otvorila direktan put evroatlantskoj ekspanziji na postsovjetskom prostoru, pri tome u najmalignijem njenom obliku.

Da li je Rusija mogla 2013. godine na balkanskom prostoru da spreči dramu miliona Rusa, Ukrajinaca i drugih građana postsovetskog prostora, koji su se za manje od godinu dana našli među žrvnjevima ukrajinskog državnog prevrata? Da li je postojala mogućnost da se spreči bratoubilački rat u Donbasu? Kao što se zna, istorija ne trpi pretpostavke. Ali ove u bukvalnom smislu vapijuće pouke trebalo bi danas da budu snažna motivacija za predstojeća dejstva Rusije u pogledu Kosova.

”Rusija insistira na realizaciji rezolucije SB UN 1244. Ona ne predlaže konkretne parametre regulisanja kosovskog pitanja, već zahteva da se pitanje rešava u direktnom dijalogu Beograda i Prištine u okviru poštovanja teritorijalnog integriteta Srbije”. Tako je označio stav Moskve ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov 17. aprila u toku sajedničke konferencije za štampu posle pregovora sa njegovim srpskim kolegom Ivicom Dačićem.

Srbija nama ništa što bi bar iz daleka podsećalo na državnu platformu po kosovskom pitanju

Uzimajući u obzir nastalu situaciju, realizacija rezolucije SB UN 1244, posebno u pogledu očuvanja teritorijalne celovitosti Srbije, danas ubedljivo traži odgovor bar na dva pitanja.

1. Koji kompleks preventivnih mera političko-diplomatskog i vojno-tehničkog karaktera može da onemogući da međuetnička napetost na Kosvu preraste u vojni konflikt?

2. Koje mere će predstavljati realnu, a ne umišljenu garanciju zaštite srpskog stanovništva na teritoriji Kosova i osigurati neprikosnovenost pravoslavnih svetinja?

Uloga Rusije u regulisanju kosovskog pitanja danas raste. Ipak za traženje kvalitetnog raspleta Moskva treba da preosmisli prilaz Kosovu kao ključnom faktoru opšteevropske, i u tom smislu i ruske nacionalne bezbednosti

Rusija treba da formuliše sopstveno viđenje ovog problema uzimajući u ozbir to da zvanični Beograd, nažalost, za sada nema plan rešenja kosovskog pitanja. Srpsko rukovodstvo pokušava da balansira među velikim međunarodnim igračima. Pri tome kosovski Albanci insitutucionalno su utvrdili stroge pregovaračke pozicije, Srbija nama ništa što bi bar iz daleka podsećalo na državnu platformu po kosovskom pitanju. Takva neodređenost ozbiljno deli sprsko društvo, koje je i tako opterećeno mnogim socijalno-ekonomskim problemima. Kakvu pomoć može da pruži Rusija u formiranju srpskog nacionalnog konsenzusa? Kako da se gradi saradnja sa različitim snagama srpskog društva? Sva ova pitnja danas postaju posebno značajna rusko-srpskim odnosima.

Uloga Rusije u regulisanju kosovskog pitanja danas raste. Ipak za traženje kvalitetnog raspleta Moskva treba da preosmisli prilaz Kosovu kao ključnom faktoru opšteevropske, i u tom smislu i ruske nacionalne bezbednosti.

Izvor:

https://eadaily.com/ru/news/2019/05/02/v-chyom-budet-zaklyuchatsya-predstoyashchaya-missiya-rossii-v-kosovo