Evrostahanovci

U Skupštini Srbije, u prošli četvrtak, kao i svakog poslednjeg četvrtka u mesecu od kako je usvojen novi poslovnik, poslanici su postavljali pitanja ministrima koji su bili prisutni u sali. Zapravo, ministri su, po čl. 201 Poslovnika[1], imali da odgovaraju na ono što ih poslanici pitaju („Na usmeno postavljeno poslaničko pitanje, Vlada odnosno ministar, moraju odmah usmeno odgovoriti», stoji u Poslovniku. «Ako je za davanje odgovora potrebna određena priprema, oni to moraju odmah obrazložiti, a odgovor narodnom poslaniku dostaviti u pisanom obliku, u roku od osam dana od dana kada je pitanje postavljeno»). Međutim, kako je vreme odmicalo, tako se sve češće, toga četvrtka, ponavljala scena u kojoj predsedavajuća Gordana Čomić pita ministre hoće li neko da odgovori na postavljeno pitanje, ministri jednostavno ćute, na šta ona mirno kaže: «Sledeće pitanje molim».

Aleksandar Martinović, poslanik SRS, pokušao je da upozori da se ovakvim ignorantskim odnosom ministara prema poslaničkim pitanjima grubo krši Poslovnik. Međutim, predsedavajuća Gordana Čomić odmah ga je upozorila da «ne skreće sa teme», «da se sve odvija po uobičajenoj proceduri» i «da će mu biti oduzeta reč». Oduzimanje reči je, inače, na istoj sednici Gordana Čomić demonstrirala nekoliko puta, isključujući mikrofon poslanicima koji su govorili. Skupštinari su se izgleda već navikli na takav tretman, jer su isključenje mikrofona primali sa stoičkim mirom. Poslanici najvećih opozicionih stranka, naprednjaka i narodnjaka, obeshrabreni, valjda, tolikim ministarskim ignorisanjem, kada bi došao red na njih da postavljaju pitanja sve češće su ćutali. Najuporniji su bili radikali, koji su očito jedini razumeli političko pravilo da je osnovni posao opozicije da u parlamentu koristi svaku priliku da protrese ministre i vladu.

Ova slika od prošlog četvrtka možda i ponajbolje ilustruje današnje stanje srpskog parlamentarizma. Najpre, vladajuća koalicija iskoristila je čestu zloupotrebu javljanja po povredi poslovnika[2] da ga promeni (18. februara 2009). Tako se sada poslanik, čak i kada se poslovnik najgrublje krši, može žaliti samo jednom, s tim što ne sme da govori duže od dva minuta (čl. 100). Ako predsedavajući kaže da poslovnik nije prekršen, rad se nastavlja kao da ništa nije bilo. Takođe, vreme skupštinske rasprave veoma je ograničeno. To naročito pogađa opoziciju, posebno kada treba kritikovati vladine predloge zakona. Po sadašnjem poslovniku (čl. 94) opoziciona stranka ima praktično onoliko minuta da napada vladin predlog zakona koliko ima poslanika. Neka vlada predloži i najgori zakon – recimo, Zakon o stavljanju žiga na čelo svim građanima Srbije. Opoziciona grupa od, recimo, 20 poslanika imaće samo 20 minuta da ga osporava! Posle toga se prelazi na, takođe, brzopoteznu raspravu u pojedinostima, onda dolazi dan za glasanje i – hop! – Zakon o žigosanju građana usvojen je, a da javnost nije ni shvatila o čemu je reč.

Onemogućavanje opozicije da kritikuje vladine predloge zakona opravdano je „sporošću u donošenju zakona važnih za evropske integracije“. Naročito su evroreformski mediji, uoči donošenja novog poslovnika, vodili intenzivnu kapanju u kojoj je glavni motiv bila „neefikasnost srpske skupštine“. Tako je Danas, 9. januara 2009, pisao da je „od 51 zakona koji treba da budu usvojeni kako bi se proces evropskih integracija nesmetano odvijao, usvojeno (samo) deset zakona“. „S ovakvim tempom rada na evropskim zakonima“, upozoravao je Danas, „srpski parlament nikako nije u mogućnosti da se takmiči (podvukao A. S) s parlamentima u regionu, jer je, recimo, za dve i po godine Crna Gora donela 220 proevropskih zakona, a Srbija 15, dok je Hrvatska prošle godine usvojila 124 evropska zakona, a ukupno usvojenih ih ima 318“[3]. List Danas, kao što se vidi, usvajanje zakona vidi kao stahanovsko „takmičenje“ između parlamenta zemalja-kandidata za EU, ko će za kraće vreme više zakona da usvoji! „Slovenija je u određenim momentima usvajala i po 120 zakona u jednom danu», upozoravao je još evro-poletniji B92, «a bugarski parlament je usvajao neke zakone na engleskom, jer nije bilo više vremena za prevođenje»[4]. Zato su evroreformski mediji sa velikim odobravanjem i razumevanjem dočekali novi skupštinski Poslovnik.

I zaista, od kako je donet novi Poslovnik, usvajanje evrointegracionih i ostalih zakona ide kao po loju. Za proteklih osam meseci usvojeno je ukupno 166 zakona![5] To je dvostruko više nego što je skupštinski saziv 1998-2000 usvojio tokom celokupnog svog rada od pune tri godine (81 zakon) i daleko više nego što je tokom svog rada od takođe pune tri godine (2001-2003) usvojio DOS-ov „post-revolucionarni“ parlament (142 zakona). Samo u jednom danu, 29. maja 2009, ovaj turbo-parlament je usvojio 57 zakona, više nego što je skupština usvojila 1995, 1997, 1998, 1999, 2000, 2001, 2002. ili 2003. za celih godinu dana!

Naravno, to je još uvek daleko od B92 ideala od 120 zakona usvojenih u jednom danu, ili od još idealnijeg usvajanja zakona na engleskom, bez «usporavajućeg» prevođenja. Ali, ako bi se još malo radilo na poslovniku, ako bi se još više skratilo vreme za raspravu, ako bi se sprečilo dalje samoreklamerstvo opozicije tako što bi se ukinuli svi skupštinski prenosi, ni ovi svetli ideali evroentuzijazma ne bi bili nedostižni. I srpski parlamentarni stahanovci bi stigli i prestigli evrostahanovce iz Crne Gore! A skupština Srbije bi postala dobri stari protočni bojler koji ne zauzima mnogo mesta i ne menja ništa u sastavu onoga što isporučuje.

Ali, parlament ipak nije protočni bojler. I ovakvo svesno derogiranje nacionalnog predstavničkog tela ipak teško da može vlasti služiti na čast. Treba reći da takva karikatura od parlamentarizma teško da je postojala čak i u jednopartijsko vreme. Istina, KP je sve kontrolisala, ali makar nije slala kompletne tekstove zakona parlamentu na bespogovorno usvajanje. Čak su i skupštinski izveštači, naročito tokom osamdesetih godina 20. veka, umeli da obaveste javnost o pojedinim kršenjima skupštinske procedure. Tada smo u najuglednijim novinama mogli da čitamo i vrlo dobre kritičke izveštaje i komentare rada ondašnjih skupština SFRJ i SR Srbije. Sada, međutim, većina naših glasila više i ne piše ozbiljno o radu parlamenta, a oni malobrojni koji još o tome pišu («Politika» ili «Večernje novosti») danas po pravilu propuštaju da zabeleže ovako nedopustivo ponašanje ministara ili kršenje poslovnika kakvo smo gledali u četvrtak[6].

Takođe, tokom devedesetih, makar smo mogli da čitamo ozbiljne kritike, u delu dnevne štampe koji je podržavao opoziciju, na račun ponašanja skupštinske većine. Danas, pak, postoji samo jedan opozicioni dnevni list, ograničenog ugleda i još ograničenijeg uticaja, u kome se katkad može nešto kritički naći na račun skupštinske većine. Nasuprot tome, kritička oštrica urednika i komentatora u svim ostalim novinama prvenstveno je usmerena na opozicione stranke u parlamentu. Tako je, recimo, posle dana za poslanička pitanja ministrima, u «Politici» osvanuo komentar urednika Dragana Janića u kome nije kritikovana arogancija ministara ili Čomićkina podrška kršenju poslovnika. Ne, meta kritike bio je radikalski poslanik Dragan Todorović, zato što, kao predsednik jednog skupštinskog odbora, nije na vreme zakazao sednicu Odbora za bezbednost(?!)[7]. Ranije bi se novinari i cela intelektualna javnost smejali takvoj vrsti «novinarske hrabrosti». Ali, danas je ovakvo evroentuzijastičko novinarstvo, izgleda, postalo etalon društveno poželjnog pisanja. I ne bih se mnogo začudio ako ovakva «hrabrost» vrlo brzo bude ovenčana i nekom od važnijih NUNS-ovih nagrada za žurnalizam.

Najnoviji sumrak parlamentarizma u Srbiji je, tako, praćen jednakim sumrakom kritičkog novinarstva. To su sve simptomi ozbiljne krize demokratije. Čak i opozicione partije, inače lepo ušuškane u sistem državnih privilegija, najzad su shvatile da se nešto rđavo dešava, i počele, u poslednje vreme, da se meškolje. One sada konačno počinju da izražavaju nezadovoljstvo zatvorenim ili pak pristrasnim medijima.

Tako je Srpska napredna stranka, 29. oktobra, upriličila protest ispred zgrade Radio-televizije Srbije, zbog „diskriminacije u informativnim emisijama te medijske kuće“. „Izjave naših funkcionera nemaju mesto u Dnevniku, dok izjave onih koji su u vlasti imaju maksimalno vreme“, žalili su se naprednjaci[8]. I DSS je istoga dana, 29. oktobra, uputio „Otvoreno pismo javnim servisima RTS-u i studiju B“. U njemu protestuje što su „u vašim udarnim informativnih emisija (Dnevnik 2 i Vesti) potpuno medijski marginalizovane opozicione parlamentarne stranke“. „To znači da gotovo polovina biračkog tela u Srbiji više nema pravo da čuje stavove političkih stranaka za koje su glasali“, negoduju narodnjaci. „To znači da su danas u državnim medijima ugrožene tekovine demokratskih promena iz 2000. godine. To znači da ste zaboravili kakve sve posledice može da proizvede pristrasna medijska politika u celokupnom društvu“[9].

Ako imamo u vidu činjenicu da treća velika opoziciona stranka – radikali – ima još gori status u državnim i drugim glasilima od naprednjaka i narodnjaka, i da je njihovo nezadovoljstvo možda i ponajveće, onda je sumorna slika naše demokratije crnja nego što se na prvi pogled čini. U parlamentarnom smislu, mi se suočavamo sa ubrzanim pražnjenjem demokratske supstance iz najvažnije institucije svakog demokratskog sistema – iz parlamenta. U pogledu kritičke javnosti, koja je druga, temeljna pretpostavka demokratije, mi se suočavamo sa njenim ubrzanim izumiranjem i stavljanjem celokupne javnosti pod kontrolu jednih te istih, vladajućih, političko-ekonomskih struktura. 

Ubrzana desuverenizacija Srbije kao države, najbolje se ogleda baš u pretvaranju našeg parlamenta u lokalnu tehničku službu briselske birokratije. Jedini zadatak srpske skupštine, danas, jeste verno prevođenje propisa koji faksom ili elektronskom poštom stignu iz Brisela i, zatim, njihovo ekspresno usvajanje u parlamentu. I to, bez diskusije, problematizovanja ili izmena... Što je najgore, naši skupštinski stahanovci u stanju su da u svom evroentuzijazmu odu dalje od onoga što od njih traži briselska birokratija. Naime, pretkandidati, kandidati i članovi EU, imaju različiti stepen obaveze u usvajanju evropskih propisa („aki komuniter“), odnosno različiti stepen slobode u odstupanju od briselskih normi. Zato svaka zemlja nastoji da, u prelaznom periodu, primi što manje obaveza, zbog kojih bi imala dodatne troškove, ili zbog kojih bi njena privreda bila u nepovoljnijem položaju u odnosu na konkurenciju. Međutim, sa Srbijom je drugačije. Kako opozicija na Odboru za evropske integracije neprestano upozorava, skupštini Srbije se nameću zakoni koje su obavezne da imaju samo zemlje članice, iako se Srbija još uvek nije dokotrljala čak ni do statusa kandidata!

Takvo ponašanje već sasvim dobro poznajemo iz jednostrane primene SSP-a, koja će nam, samo u ovoj godini, naneti štetu od najmanje sto miliona evra. Ostaje tek da se vidi koliku ćemo štetu imati zbog usvajanja propisa koje nismo bili u obavezi da primenjujemo još 15-20 godina, tj. sve dok ne postanemo punopravna članica EU (ako se to ikada i desi). Ovakvo besmisleno postupanje sa stanovišta nacionalnih interesa zapravo je veoma smisleno sa stanovišta interesa političkih i ekonomskih struktura koje su, nakon izbora od 11. maja 2008, konačno ovladale Srbijom. Njihovi ovdašnji predstavnici vide da, u svojoj akciji zaposedanja i neometane eksploatacije svih resursa ove zemlje, više ne nailaze na ozbiljan otpor, ni u političkoj klasi, ni u medijima, ni u inteligenciji. Stoga nastoje da „završe posao“ što pre, odnosno pokušavaju da tako temeljito zaposednu celokupni sistem, da od sada nikakva promena neće biti više moguća.

Zato je važno uspostavljanje potpune kontrole nad urednicima i novinarima svih velikih medija. Jer samo ako srpski mediji ćute o onome što nam se dešava i može se dogoditi da Srbija „padne šap`tom“. A to je upravo najpoželjnija opcija evroatlantskih struktura. Jedan od ključnih koraka u tom planu jeste da Srbija, jednostavnim pritiskanjem dugmeta za glasanje u našoj sadašnjoj turbo-skupštini, postane članica NATO. To nam je nedavno i javno objasnio Zoran Ostojić, poslanik i glasnogovornik LDP[10]. „Ulazak u NATO je naš nacionalni interes. (...) Za to ne treba referendum, to je međunarodni ugovor, kao Gasni sporazum sa Rusijom. To se ratifikuje u parlamentu“. Dakle, samo još neko vreme da prođe, samo da se još malo ustali turbo-poslovnik, samo da se broj usvojenih zakona po danu još malo podigne (barem do B92 ideala od 120), samo da se završi reforma medija i oni prestanu Srbe da zamaraju sitnicama kao što su parlamentarizam, suverenitet, pravo, nacionalni interes... I takvu tricu kao što je ulazak Srbije u NATO niko više neće ni da primeti.

Toga dana, među 120 zakona koje je usvojila srpska skupština, naći će se i Zakon o potvrđivanju sporazuma o pristupanju Srbije u NATO. Opozicija će, nakon sednice, na konferenciji za štampu, da izrazi negodovanje što je jedna takva odluka donesena suprotno volji naroda. Ali, o tome, naravno, nećemo imati prilike da išta čujemo u TV Dnevniku RTS – osim što će neka bizarnost sa te konferencije biti preneta u emisiji „Šta radite, bre!“. Sutradan će sve novine doneti uvodnike u kojima će se slaviti „još jedan važan korak ka kandidaturi za punopravno članstvo u EU“, a Dragan Janjić će u „Politici“ objaviti jednu hrabru i oštru kritiku opozicije zbog „samoreklamerstva“ i „pretpostavljanja stranačkih interesa opštim“. Čeda Jovanović će nam u „Kažiprstu“ B92 objašnjavati važnost sledećeg koraka „u pretvaranju ove zemlje u normalnu“, koji bi se sastojao od davanja beogradskim ulicama imena Veslija Klarka, Vilijama Vokera i ostalih zaslužnih NATO pregalaca. A Helsinški odbor za ljudska prava će zatražiti da se na Univerzitet, u sklopu procesa denacifikacije, uvede obavezni predmet „NATO-pakt volim i njegove bratske narode sve“. U okviru tog predmeta, naročita pažnja će biti posvećena lekciji: „Humanitarna, milosrdna i nediskriminatorna intervencija NATO pakta protiv genocidne, fašističke i homofobne srbijanske države“...

Da li je moguće da takvu Srbiju stvarno želimo? I da ćemo svi mi, novinari, političari, profesori, pisci..., mirno posmatrati kako „padaju šap`tom“ poslednji „ostaci ostataka“ (reliquiae reliquiarum) ove iskidane zemlje?