Evropske vrednosti Vojvodine

Pisati o srpskoj političkoj sceni iziskuje izvesnu dozu neozbiljnosti. Pod tim podrazumevam prevladavanje ironije koja, sama po sebi, već predstavlja pokušaj “uozbiljavanja” neozbiljnosti, njenog upristojenja. Dakle, svaka analiza mora prevladati ironiju da bi uspela; ona samim tim biva otrežnjujuća. Momenat neozbiljnosti se ovde odnosi na njen izvor i potrebu koja bi u svakom drugom, iole, normalnom društvu i državi bila izlišna. Nalazim ozbiljnost u činjenici da bi tišina predstavljala zločin prema sebi i srpskom narodu u celini. Greh prema našim potomcima.

Prizivanje već viđene nesreće: U ovom tekstu ću se baviti kratkom analizom vojvođanskog pitanja danas. Zaokupljeni raznim problemima i opijeni evroentuzijazmom do granica fanatizma, ne vidimo veliku pretnju opstanku srpske države i naroda. Iznova nam preti ponavljanje istorijskog gradiva. Predlogom novog Statuta Vojvodine, kojim se severnoj srpskoj pokrajini daju prerogativi državnosti, Srbija i njena politička elita “priziva već viđene nesreće“, kako se već saopštenjem izjasnila jedna od opozicionih partija. Preti nam situacija nastala donošenjem zlokobnog Ustava iz 1974. godine, kojim su postavljeni temelji za razgradnju SFRJ na šest republika, a Srbije na tri dela. Valja govoriti na vreme, valja preduprediti uzroke, kako se potom ne bismo žalili na posledice i tražili krivce u drugima a ne u nama samima.

Naprosto je neverovatna apatija, inertnost sa kojom se pristupa ovom problemu. Čini se da je pitanje Vojvodine skrajnuto iz sfere interesovanja naših medija. Stravične deobe u srpskom nacionalnom korpusu napreduju i, ukoliko u najskorije vreme ne progledamo, kasnije će, bojim se, biti kasno. Stvaranje novog, separatnog identiteta je obično ireverzibilan proces, te mu stoga ne treba pružiti i institucionalni okvir za delovanje. Mora se imati u vidu da posledice mogu biti dalekosežne i verovatno neotklonjive. Osnivanje tzv. “vojvođanske akademije nauka i umetnosti” može usloviti definisanje novog kulturnog i nacionalnog identiteta koji bi se afirmisao kroz medije i novu, “vojvođansku elitu“.

Vojvođansko bratstvo i jedinstvo: Vojvođanski identitet može nastati isključivo na prevrednovanju većeg dela srpskog nacionalnog korpusa u vojvođanski. Treba reći da se može prognozirati uspeh ovakvom procesu ukoliko imamo u vidu da parazitira na nasleđenom konceptu komunističke Jugoslavije – frazi o tzv. ”bratstvu i jedinstvu”, pod kojom se krio šovinizam prema srpskom nacionalnom biću i srpskoj kulturi. Jedino Srbin koji bi odricao da jeste Srbin i negirao srpske interese bio je pogodan za visoke pozicije u komunističkom društvu. Danas takve Srbe nazivamo političkom elitom, a radi se isključivo o mediokritetima. U Vojvodini bivši komunisti danas propagiraju tzv. evropske vrednosti i pravo na autonomiju koja podrazumeva sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast. Samim tim, nije teško uvideti da nije autonomija cilj kojem se teži, već isključivo nezavisnost. Moramo imati u vidu da ne postoje racionalni razlozi za postojanje autonomije, pošto je autonomija većinskog naroda od sebe samog potpuni nonsens.

Vojvodstvo Srbija i tamiški Banat: Autonomija Vojvodine nastala je u vreme Austrougarske monarhije, čiji je bila deo i u kojoj su Srbi bili manjina. Kroz autonomiju, dobili su pravo da, u izvesnoj meri, ispoljavaju svoju kulturu, veru i običaje. Tadašnje ime Vojvodine bilo je ”Vojvodstvo Srbija i tamiški Banat”. Kasniji i danas aktuelni termin nastao je iz termina ”vojvodstvo”, odnosno oznake za teritorijalnu jedinicu. Nakon priključenja Srbiji upotreba ovog imena prestaje, prestaje potreba samom autonomijom, pošto tamošnji Srbi ne mogu biti nacionalna manjina u Srbiji. U periodu od 1945. godine do danas vešto se sprovodila ideja afirmacije nepostojećeg vojvođanskog identiteta. Naime, po obrascu delovanja političke elite SFRJ, opstanak Jugoslavije i njena snaga zavisile su od slabosti Srba i Srbije, kojih je bilo najviše u Jugoslaviji. Ustavom iz 1974. godine Srbi ne samo što su podeljeni u šest republika, čime je postavljena osnova za dezintegraciju Jugoslavije, već je i sama Republika Srbija administrativno podeljena na tri dela, čime je postavljen osnov i za dezintegraciju same Srbije. Videli smo šta se dogodilo na primeru Kosmeta.

Da bi se izgradio, novi identitet mora posedovati i komponentu negacije. U slučaju Vojvodine, slično slučaju Crne Gore, momenat samoodređenja počiva na uverenju da im ”sve zlo dolazi iz Beograda” i smatraju da ih Beograd “krade“. Vojvodini je Ustavom Srbije već zagarantovan stepen ekonomske autonomije, tako da nije jasno čemu dalji zahtevi za njenim proširenjem?

Autonomaški pokreti iznose čitav niz paušalnih ocena o ostatku Srbije, koje se svakako ne mogu nazvati tolerantnim, već isključivo šovinističkim. Obratimo pažnju na tvrdnju koju stalno iznose i argument kojim je potkrepljuju, a čija je uloga da istakne kulturnu superiornost Vojvodine.

Vojvođanska naprednost: Tvrdnja da je Vojvodina spremnija za članstvo u EU od ostatka Srbije temelji se na isticanju da se u njoj poštuju sve evropske vrednosti. Ova tvrdnja pada u vodu kada čujemo argument koji je potkrepljuje. Ističe se da je Vojvodina bila pod “progresivnim evropskim uticajem“, dok je ostatak Srbije bio pod “retrogradnim azijskim uticajem” što uslovljava “zaostalost” ostatka Srbije i nerazumevanje “evropskih vrednosti”, te se stoga Vojvodina mora posmatrati ”kao zasebno kulturno područje” i ističe se da će “Vojvodina izneti evropski put Srbije sa njom ili bez nje”.

Sada, kada uočimo ovaj argument, biva nam jasno koje se to evropske vrednosti i u kolikoj meri poštuju u autonomaškim pokretima. Razmotrimo ukratko ove vrednosti.

Osvrt na istorijat kulturne ”superiornosti”: Činjenica je da je današnja teritorija Vojvodine nekada bila u sastavu Austrougarske monarhije, koja je bila kulturno razvijena zemlja i ništa više od toga. Međutim, tvrdnja da je to razlog “kulturne superiornosti” Vojvodine je apsolutan istorijski falsifikat. U Mađarskoj se, na primer, Pančevo zvalo “Varoš na kraju sveta”, a teritorija južne Ugarske je bila napola vojni logor, sve do ukidanja Vojne krajine. Tokom revolucije 1848. godine, prostor današnje Vojvodine je strahovito opustošen. Tom prilikom je potpuno uništen Novi Sad. Stvarni feudalni odnosi nikad nisu ukinuti, te je na prostoru Vojvodine oduvek bilo mnogo siromašnih, čime se takođe demistifikuje tvrdnja da je ”Srbija unazadila Vojvodinu nakon ujedinjenja“. Ne samo što je ovaj argument, kao što smo videli, lažan, već i implicira nešto drugo. Samo pozivanje na superiornost i inferiornost upućuje na ideju koja je bila popularna u Evropi sredinom 20. veka i koja se temeljila na “kulturnoj i rasnoj superiornosti Nemaca “. Toliko o poštovanju “evropskih vrednosti “.

Pominjanje ”zaostalosti” u kontekstu veličanja svoje “progresivnosti“, složićete se, ne predstavlja nikakvu evropsku vrednost, već isključivo nipodaštavanje tuđe kulture i vid netolerancije. Ovakve izjave su, u najmanju ruku, uvredljive, neukusne i nepristojne. Mora se priznati da, doista, podsećaju na rečnik izvesnog nacističkog vođe iz vremena Drugog svetskog rata.

Suverenitet međunarodno priznate države: Posebna priča je argument da, pošto Vojvodina baštini evropske vrednosti, mora biti deo EU, sa ili bez Srbije. Argument ne može biti nešto što se može okarakterisati jedino kao pretnja ustavnopravnom poretku jedne međunarodno priznate zemlje. Teško da to spada u evropske vrednosti, sem ako stvar ne posmatramo iz ugla tzv. nezavisnosti Kosova.

Pojedine vojvođanske stranke su se u svom programu zalagale za ”Vojvodinu republiku” i štampale vojvođanske pasoše, te se i zahtev za autonomijom koja podrazumeva zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, predstavništva u inostranstvu, vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, glavni grad, sopstveni budžet i policiju moraju posmatrati iz ugla kršenja međunarodnog prava i Helsinške povelje. Secesija je ozbiljno krivično delo u bilo kojoj ozbiljnoj državi. Svaka pretnja demokratski izabranoj i legitimnoj vlasti u Srbiji kao i ustavno-pravnom poretku države Srbije jeste separatistička i ništa manje.

“Tolerancija” i “multikulturalnost“: Multikulturalnost i tolerancija, na koju se vojvođanski političari pozivaju, mora se posmatrati iz ugla komunističke floskule o “bratstvu i jedinstvu” različitih naroda i narodnosti. Za svaku je pohvalu miroljubiva koegzistencija različitih etničkih grupa na prostoru AP Vojvodine, međutim, ukoliko se zaista radi o pravoj multikulturalnosti, ne vidim razlog postojanja autonomije Srba i ostalih nacionalnih zajednica od ostatka Srbije. Ukoliko se sva prava nacionalnih zajednica poštuju, čemu onda autonomija i za 65 odsto Srba koji u Vojvodini žive? Stalno se ističe da ”Vojvođani žele autonomiju”. Da li to znači da građane Srbije koji žive na teritoriji autonomne pokrajine Vojvodina ne smemo zvati Srbima, zato što to nisu, i zato što bismo im time kršili osnovna ljudska prava, ali ih smemo i moramo zvati “Vojvođanima“. Videli smo da se u ovom terminu ne krije samo naziv za građane koji žive na tom prostoru već i određeni kulturni obrazac kojim se ističu nepomirljive razlike AP Vojvodine u odnosu na ostatak Srbije. Sada je već uobičajeno reći da “Vojvođani traže…“, ”Vojvođani očekuju…”, čime se na mala vrata uvodi nov nacionalni identitet koji počiva na mitu o evropskim kulturnim vrednostima koje, navodno, Vojvodina poseduje. Utvrdili smo da ih poseduje i ostatak Srbije. Vojvođanski identitet se, dakle, predstavlja kao evropski identitet u malom, dok se iza toga krije jugoslovenski identitet, sa jakom antisrpskom ideologijom.

Utvrdili smo, dakle, da tvrdnja o evropskom karakteru Vojvodine nije tačna, već takav evropski karakter poseduje cela država Srbija – u kojoj su zakonom zaštićena sva ljudska prava njenih građana. “Vojvođani“ su građani države Srbije koja je članica Ujedinjenih nacija, demokratskog uređenja i u kojoj građani na izborima slobodnom voljom biraju svoje predstavnike. To je zemlja u kojoj je zabranjeno praviti razliku između ”građana prvog i drugog reda”, pošto su svi građani jednaki pred zakonom.

Autonomna pokrajina Vojvodina može pomoći Srbiji ukoliko bude uvažavala stavove zvaničnog Beograda i bude koordinisala svoje delovanje sa njim. Srbija ima razumevanja za interes svih njenih građana, te upravo zbog toga postoje izbori na kojima se svako odlučuje za onu politiku koju smatra najcelishodnijom, a sve u interesu mira i napretka svih njenih građana.