EU ili smrt – odlučite sami

U slučaju srpskih vlasti čini se, da su, ove „ružičaste ideološke naočare“, koje idealizuju političku realnost, učinile nemoguće i ubedile srpski režim da ne postoje nikakve kontradiktornosti između „svetog grala“ - ulaska u EU, i očuvanja teritorijalne celovitosti Srbije koju flagrantno i otvoreno krši ta ista EU (odnosno vodeće zemlje EU, koje su i de fakto kreatori spoljne politike iste).

Imajući u vidu da aktuelna vlast u Srbiji zastupa stanovište da „EU nema alternativu“ i istovremeno ističe da „nikada neće priznati nezavisnost Kosova“, smatram da ova dva suštinska stava naše diplomatije ne samo da su protivurečna, nego su i apsurdna. Veliki apsurd je u tome da vodeće zemlje EU ne samo da priznaju kvazi-državu na Kosovu, već i direktno pomažu promociji, izgradnji i jačanju institucija te laži-države. I iste te vodeće zemlje EU, na kraju će odlučivati i insistirati na ispunjenju i najmanjeg njihovog zahteva pre nego što Srbija bude „podobna“ da postane deo „prave Evrope“.

Time, srpska vlast podseća na čoveka koji pada sa nebodera i tokom pada se teši činjenicom da, eto ima još vremena do udara o zemlju, te nema razloga za brigu i da se situacija nekim čudom može promeniti. Nažalost, čuda se u politici, a posebno u međunarodnim odnosima ne događaju. Jer ozbiljna spoljnopolitička strategija gradi se i primenjuje godinama, i pre svega, pri tom, kao osnovu, uzima nacionalne interese zemlje. U slučaju sadašnjih srpskih vlastodržaca, imamo situaciju u kojoj oni dedukuju srpski nacionalni interes polazeći od fatalističkog i ultimativnog cilja - ulaska u EU. Čineći to, jedini kriterijum za podobnost politike postaje, koliko ta politika doprinosi integraciji Srbije u EU. Odnosno, jedino politički potezi koji ispunjavaju taj kriterijum imaju „privilegiju“ da budu prihvaćeni i promovisani od strane srpskih vlasti.

Vlasti insistiraju da su kosovski problem i pitanje evropskih integracija dva odvojena i paralelna procesa, jer jednostavno shvataju da ih kosovski problem ometa u dostizanju apsolutnog cilja koji predstavlja ulazak u EU. Drugim rečima, vlast insistira na odvojenosti i nepodudarnosti ta dva procesa i pitanja, kako ne bi ugrozili kamen temeljac njihove politike – bezuslovnu integraciju u EU. Zbog toga su osmislili tu površnu i neuverljivu konstrukciju o odvojenosti, nepostojanju veze i nepodudarnosti između ta dva procesa. U realnosti oni jednostavno beže od problema, jer misle da prostim izolovanjem kosovskog problema mogu da ignorišu isti. Time prividno zavaravaju građane tvrdeći da kosovsko pitanje nema nikakvog uticaja na dinamiku evropskih integracije Srbije.

Krilatica „i Kosovo i Evropa“, samo je na nivou polu-retorike. Kažem polu-retorike zato što vlasti sve čine da ostvare napredak u evropskim integracijama bez obzira na cenu koju plaćaju srpski građani i štetnosti za srpske nacionalne interese. Sa druge strane rešavanje kosovskog problema ostaje na nivou retorike i besmislenih poteza (npr. jedan u nizu, povlačenje ambasadora, pa vraćanje u roku od mesec, dva).

Izbegavanje pričanja o problemu nije rešenje. To je samo odlaganje neminovnog. Koja je svrha spoljne politke, ako ne, da se otvoreno diskutuje o problemima, što bi značilo pokušaj, da se pronađe rešenje? Međutim, ma koliko naše vlasti ignorisale povezanost ova dva procesa, u određenom trenutku EU će tražiti eksplicitno ili implicitno priznanje NZK-a tj. Nezavisne Države Kosovë. Tada će se naše vlasti „čudom začuditi“ i zapitati pred javnošću: Kako je moguće da je to uslov za evropske integracije, kada su to tobože dva odvojena procesa?

Najgore od svega je činjenica, da srpski režim igra na sve ili ništa. U ovoj opasnoj „političkoj poker igri“ oni su sav ulog stavili na jednu kartu, na integracije u EU. Ako se kojim slučajem ta opcija ozbiljno ugrozi, oni nemaju plan B ili rezervnu strategiju. Ozbiljna spoljnopolitička strategija mora uvek da sadrži plan B, i različite scenarije za različite situacije i ishode, ali naša vlast u svom „politikantskom kockanju“ suštinskim državnim interesima, ide na sve ili ništa. Nažalost takva jedna kratkovidost i zaslepljenost je ono što čini razliku između politikanstva i državništva.

Dobrosusedski odnosi sa Dardanijom

Šta u stvari znači uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa albanskim režimom na Kosovu? Sama definicija dobrosusedske saradnje znači saradnju između dva suseda, a pošto su jedini susedi državama druge države, onda bi time, implicitno priznali Kosovo za nezavisnu državu.

Ukratko, EU će od nas tražiti da sa nelegitimnim i kriminalnim režimom na Kosovu, uspostavimo plodotvornu saradnju na mnogim poljima, odnosno dobrosusedstvo na nivou kakvu ni većina zemalja u svetu nema sa svojim susedima. Iz diplomatske istorije i prakse znamo da postoje mnoge države koje već decenijama, čak i vekovima imaju uspostavljene diplomatske odnose, ali se njihovi međusobni odnosi ne mogu okarakterisati kao dobrosusedski (zbog različitih razloga i sukoba interesa). Zahtev od strane EU, za dobrosusedskom saradnjom, nije nelogičan, jer on znači ulazak u jednu ekonomsku i političku uniju u kojoj države članice ne mogu imati ozbiljne i nerešene međusobne probleme. Međutim, za našu državu uspostavljanje „dobrosusedske saradnje“ bi značilo davanje legitimiteta okupaciji dela naše teritorije i priznavanje kriminalne vlasti na Kosovu. Taj dobrosusedski stisak ruke, stisak te iste ruke koja je uzrokovala masovni egzodus Srba i zločine nad njima u poslednje dve decenije (da ne pominjemo zadnja dva veka naše nesrećne istorije), aminovao bi sva zla učinjena prema našem narodu na Kosovu i blagosiljao istorijsku nepravdu.

Zbog navedenih razloga, smatram da prihvatanjem takvog odnosa i formulacije, srpska vlast ne samo da se opasno približava, nego i implicitno priznaje laži-državu na Kosovu.

Implicitno priznanje - uslov za članstvo?

Mišljenja sam da sve zavisi od njihove procene i konačne odluke da li će primiti u članstvo zemlje pojedinačno, u zavisnosti od „njihove spremnosti“, ili će primiti u paketu više zemalja Zapadnog Balkana. Naravno, uvek postoji i realna mogućnost da EU odluči da, ne samo da uspori, nego i potpuno zaustavi proces daljeg širenja.

Ako se EU odluči za prvu opciju, odnosno pojedinačni ulazak u EU, smatram da će učiniti sve što je u njenoj moći da dobije čvrsta uveravanja Srbije, da neće praviti problema Kosovu pri njegovom formalnom učlanjenju. Iako je Kosovo „neligitimno zamorče“ SAD i EU, i pored sveg njihovog entuzijazma, mislim, da su i oni svesni da Kosovo ne može da „prestigne“ Srbiju u evropskim integracijama, pri sadašnjem tempu. Zbog toga, najsigurniji metod kojim će Srbija oročiti svoje obećanje, je zahtev da Srbija formalno i ekslicitno prizna kriminalni režim na Kosovu. EU neće verovati obećanjima i čvrstim uveravanjima srpskih zvaničnika da neće praviti velike probleme, ako ni zbog čega drugog, onda zbog javnog hvalisanja vlasti da će kao član EU biti u poziciji da bolje odbrani teritorijalni suverenitet i vrati Kosovo. Pa pošto EU ima u vidu, ne tako tajne planove srpskih vlasti i potencijalni dolazak državotvorne opcije na vlast, zašto bi pravila probleme sama sebi. I ovog puta, kao u mnogo situacija, ne verujem da će EU nastupiti jedinstveno, nego će se naći „loš momak“, ili par njih među državama članicama, koji će insistirati da ne odobri ulazak Srbije u EU bez uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Kosovom. Kao što znamo, imajući u vidu princip jednoglasnosti pri donošenju odluke, o novoj državi članici EU, dovoljna je samo jedna država članica da „zaprži čorbu“ srpskim evropejcima.

U slučaju druge opcije, odnosno ako se EU odluči za „paketni aranžman“ (pre svega Srbije i Kosova), onda će se malo sačekati (po mojoj proceni minimum do 2020), dok „zamorče“ makar prividno ne stasa, pa će tek tada doći do prihvatanja obe države u članstvo, odnosno države i laži-države. Time bi EU sebe poštedela mnogih problema i najverovatnije ne bi u tom trenutku insistirala na ekplicitnom priznanju. Naravno, i dalje bi insistirala na punoj dobrosusedskoj saradnji što bi „de fakto“ značilo implicitno priznanje (kao što sam već objasnio).

Dodatni uslovi za ulazak u „carstvo evropsko“

Jedan od verovatnijih dodatnih uslova će biti insistiranje da Srbija dopusti pristup članstvu kvazi-države u Ujedinjenim nacijama i ostalim međunarodnim organizacijama i bez uspostavljanja diplomatskih odnosa. I to će naravno biti moguće formulisati kao (dodatni) kriterijum dostizanja „punih i delotvornih dobrosusedskih odnosa“.

Tendencija u EU insistucijama, (pre svega u Evropskom parlamentu) koju primećujem, je i sve veća podrška konceptu Srbije kao „asimetrične (kon)federacije regiona“, pre svega asimetrije jakih autonomnih regiona Vojvodine, Sandžaka i Preševske doline, u odnosu na ostatak Srbije koji može ostati pod „čvrstom rukom“ Beograda. Ako se igde primećuje kontinuitet komunističke politike sa EU politikom prema Balkanu, onda je to u zlatnoj devizi „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“, odnosno „slaba Srbija, stabilan Balkan“.

Najverovatnije će i Hrvatska imati šta da kaže na srpsko članstvo u EU, jer će naravno ući u EU kao prva među državama Zapadnog Balkana. Ako Slovenija uslovljava Hrvatsku (uglavnom zbog livade i šume od 70 hektara i radi 2 kilometra izlaska na otvoreno more), zamislite šta će se tek desiti kad Srbiji bude potrebno hrvatsko odobrenje? I pored svih uveravanja „velikog srpskog prijatelja“ bivšeg predsednika Hrvatske, Mesića, da tobože Hrvatska ne namerava da pravi probleme Srbiji kao što Slovenija pravi Hrvatskoj, svako ko zna imalo o real-politici može samo pretpostaviti kakvo nam se iznenađenje sprema sa hrvatske strane.

Na kraju, biće kao po onoj narodnoj priči o Cigi i konju. Tek što je Ciga konja naučio gladovati, konj crče. Takvaje i taktika EU prema Srbiji. Kad bude Srbija ispunila sve propisane uslove, „naučila se gladovati“ i bude propisno „izdresirana“ za EU, nestaće i naroda i teritorije.

Neizbežni izbor - priznavanje nezavisnosti Kosova ili blokada članstvo u EU

Da bismo znali kako će se pred ovim izborom srpska vlast opredeliti, potrebno je znati koji će političari biti na vlasti u vreme takvog izbora. Pošto u najoptimističnijim izjavama, evropski zvaničnici govore o 2017. kao mogućoj godini članstva u EU, nadajmo se da u tom trenutku sadašnja politička garnitura neće biti na vlasti. Mada ni ta 2017. na našu (ne)sreću nije nimalo obećavajuća niti realna, a koliko vidim i domaći evropejci su počeli da paniče.

Kako drugačije tumačiti izjavu predsednika Tadića „o velikoj, neoprostivoj i nepopravljivoj greški“ ukoliko evropski političari ne bi podržali integraciju Zapadnog Balkana u Uniju. Dok ga sluša, razuman čovek ne može a da se ne zapita da li je Tadić predsednik Srbije, kome bi trebalo da su na prvom mestu srpski državni interesi, ili je on možda predsednik neke organizacije i lobi grupe regionalnog karaktera (na području Zapadnog Balkana) koja se neprestano, uporno i beskompromisno zalaže i promoviše ulazak regiona u EU.

Čvrsto sam uveren, da će bilo koja vlast koja istinski shvata srpske nacionalne interese, a koja se nađe pred takvim izborom, odlučno odbacila bilo kakvu „političku trgovinu“ najvrednijim kapitalom svoje države; kao i da bi shvatila da nije vredno zarad ulaska u Uniju, koja se, inače, nalazi u velikoj institucionalnoj, političkoj i ekonomskoj krizi i čija je budućnost upitna, takav kapital stavljati u zalog. A kapital i nemerljivo blago države je sam narod, teritorija, srpske svetinje u kojima Srbi vekovima proslavljaju Boga, nesebična žrtva i prolivena krv naših predaka na Kosovu i Metohiji i istorijska pravda.

Kao što sam već napomenuo, čak i ako EU ne bude insistirala na formalnom odnosno eksplicitnom priznanju, sigurno će insistirati na nekoj formi implicitnog priznanja, jednog modusvivendi odnosno „dobrososusedske saradnje“, koje će u isto vreme odgovarati i kratkoročnim politikantskim interesima srpskog režima i dugoročnim interesima albanske nelegalne i neligitimne vlasti. Time će EU našoj vlasti, a pre svega državi i narodu učiniti „medveđu uslugu“, iako će to sadašnja srpska vlast oberučke prihvatiti, jer time spašava svoj evropejski obraz i ostvaruje ultimativni i beskompromisni cilj svoje politike – Srbija kao država članica EU. Naravno, vlast će iz sve snage, svojim poznatim propagandnim i spin metodama pokušati uveriti srpske građane da je to win-win situacija i da ona predstavlja pobedu njihove apsurdne devize „i Evropa i Kosovo“.

Nadajmo se da ćemo u tom trenutku barem imati sreće u nesreći. Sreće, jer se nadam da će na vlasti biti neka druga politička nomenklatura koja srpski interes stavlja ispred svih neizvesnih integracionih procesa. Vlast koja na teritoriju i granice, ne gleda kao na „neke livade, pašnjake i pustare“. Vlast kojoj teritorijalni integritet i suverenitet predstavlja značajan faktor u današnje fukujamsko vreme „globalne kooperacije i evropskog bratstva i jedinstva“.

Politička i ekonomska kriza EU i uticaj na potencijalno članstvo Srbije

Evropska unija se zadnjih godina suočava sa krizom koja ne samo da može da ugrozi dalje širenje ili dodatno uzdrma zajedničku ekonomsku politiku, već i da dovede u pitanje i sam opstanak i svrhu Unije.

Počnimo od suštinski nedemokratskog karaktera usvajanja Lisabonskog ugovora, kada je namerno i planski izbegavan referendum u zemljama članicama jer je briselska elita svesna protivljenja građana takvoj vrsti ugovora. Na vodećim pozicijama su nelegitimni i nedemokratski izabrani predstavnici briselske birokratije. Uzmimo za primer, baronesu Katrin Ešton, visoku predstavnicu za spoljnu politiku i bezbednost, koja ni na jednoj funkciji koju je obavljala u svom profesionalnom životu nije bila izabrana od strane građana, već je uvek bila promovisana na prestižne pozicije od strane, ili britanske, ili briselske korumpirane elite.

Primetan je i potpuni gubitak strateškog kompasa EU, koja je devedesetih krenula sa velikim ambicijama, da postane i politički džin. Sada vidimo da je ostala na nivou političkog patuljka ne uspevši da postigne jedan od svojih fundamentalnih ciljeva - kreiranje zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Što se tiče zajedničke ekonomske i monetarne politike, svedoci smo potpunog neuspeha i nedostatka osnovne solidarnosti među članicama; poznata nam je situacija u kojoj je, Grčku od bankrota morao da „spašava“ MMF, a ne EU. Ili sledeći podataka - od najvećih korisnika strukturnih fondova Unije, Grčka, Španija i Portugalija, prerasle su u najveće nestabilne zavisnike, kojima ni tridesetogodišnji pristup fondovima nije pomogao da se ekonomski konsoliduju. I tako nespremni za jedinstvenu valutu i nekonkurentni na jedinstvenom tržištu, sada im ozbiljno preti bankrot. Pa kada uporedimo Grčku kao članicu, i Island koji nije član EU, videćemo veliku razliku. Island se zahvaljujući samostalnoj monetarnoj politici polako oporavlja, dok Grčka vezana evrom i centralizovanom monetarnom politikom EMB-a nije u mogućnosti da devalvira valutu, što bi joj uveliko pomoglo u ekonomskom oporavku. Pa i pored te poznate činjenice imamo prilike ovih dana da čujemo „vaskrslog“ Labusa i ostale ekspertaše u njihovom horskom zalaganju za momentalni prelazak na evro u Srbiji. Upozoravajuće je i iskustvo suseda Bugarske koja je kao nova članica već zaražena „grčkim virusom“ – ogromnim budžetskim deficitom.

Nesumnjivo je da će doći do predaha i zastoja u daljim integracijama. Samo je pitanje koliko će taj predah trajati i da li će se uopšte završiti. U današnjim uslovima velikih globalnih i ekonomskih izazova, nemogućnosti da insitucionalno i politički apsorbuje nove članice, EU se nalazi na prekretnici koja će sasvim sigurno završiti zastojem i padom entuzijazma za nove članice. Već sam napomenuo kako je Tadić panično reagovao na početak briselskog šaputanja i naznake o zastoju. Zbog toga pitam naše vlasti: Da li je vredno praviti trule kompromise po pitanju Kosova, a sve zarad ulaska u jedan rizičan, skup i nestabilan projekat?

Mislim da u Srbiji polako sazreva trenutak, da se posle hlađenja početnog nerealnog euro-entuzijazma (koji je vladao skoro među svim strankama u periodu od oktobarske revolucije do nelegalnog priznanja kriminalnog režima na Kosovu), pokrene ozbiljna debata o tome da li vredi ulagati nacionalnu energiju u pravcu evropskih integracija. Sve više i više čujemo glasove koji govore o preispitivanju svrsishodnosti ulaska u organizaciju koja je izgubila politički kompas i prolazi kroz ozbiljnu institucionalnu krizu; organizaciju koja flagrantno krši teritorijalni integritet naše države; organizaciju koja nam je donela toliko zla tokom građanskog rata, bombardovanja; organizaciju u kojoj bi Srbija igrala jednu marginalnu ulogu i bila večiti autsajder i statista itd.

Alternativa politici „EU nema alternativu“

Koliko je bila pogubna slepa vera u komunističku ideologiju za srpski narod, toliko su i u ovoj drugoj, evropejskoj ideologiji, srpski građani zaslepljeni lažnim blještavilom evropskog raja koji ih navodno čeka. Glavni problem je vizija koja predstavlja osnovu delovanja ove vlasti, a to je fukujamska utopija demokratsko-liberalne dembelije u kojoj je istorija nepoznata reč, dok se bratstvo i ljubav među narodima neometano širi. U takvom kapitalističkom „carstvu slobode“ nema mesta konfliktu i trvenju među anahronim i izumirućim nacijama, a konzumerizam i hedonizam postaju osnovna moralna načela globalnog sela.

Iako smatram da fatalistički stavovi nemaju mesta u ozbiljnoj državničkoj politici, bilo bi poželjno da jedna nova krilatica zameni ovu otrcanu i kratkovidu. Ta krilatica bi glasila: Srbija nema alternativu! Srpski političari moraju da shvate, da jedino Srbija i srpski nacionalni interesi nemaju alternativu i ne mogu se zameniti ideološkim i politikantskim parolama i populističkim pričama. Takva parola bi bila jedina „dostojna svoje isključivosti i radikalnosti“ i nešto što bi trebalo da bude kamen stožer spoljne politike Srbije.

Smatram da postoji alternativa poštapalici „EU nema alternativu“, čak i u slučaju da EU ne odloži članstvo Srbije. Pre svega, nadam se da će u skorije vreme na vlast doći politička opcija koja neće olako trgovati državnim interesima i koja će u pogodnom momentu ozbiljno proceniti da li vredi ulaziti u riskantne integracione procese.

Što se tiče konkretnih spoljnopolitičkih poteza, koje bi vlast u Srbiji trebalo da uradi po pitanju Kosova, prvo i osnovno je prihvatanje principa real-politike. Ni više ni manje nego samo da činimo ono što bi činile i sve ostale nacije koje se bore protiv otimanja dela svoje teritorije.

Konkretno, naša vlast treba da jasno i jednoznačno svima stavi do znanja da je primarni cilj naše države očuvanje teritorijalnog integriteta i borba za povratak suvereniteta na okupirani deo naše teritorije:

- Države koje flangrantno krše teritorijalni suverenitet naše zemlje treba da shvate da takvo agresivno ponašanje ozbiljno narušava međusobne odnose;

- EU treba upozoriti da je njena podrška Euleksu neprihvatljiva i da bez prestanka implementacije Artisarijevog plana, neće biti nikakvog napretka u razgovorima EU i Srbije;

- Potrebno je pokrenuti tužbe pred Međunarodnim sudom pravde protiv svih država koje su priznale nezavisnost (iako je neprocenjiva šteta učinjena zbog neadekvatne, konfuzne i mlake reakcije srpskih vlasti neposredno posle kosovarskog proglašenja nezavisnosti);

-Do daljnjeg povući ambasadore iz država koje su uspostavile diplomatska predstavništva na Kosovu i sniziti diplomatske odnose na nivo otpravnika poslova u svim državama koje su priznale nezavisnost, a da još nisu postavile ambasadore na Kosovu;

- Upozoriti ambasadore zemalja koje su priznale Kosovo, da bi bilo kakve izjave medijima, i lobiranje za nezavisno Kosovo, odnosno otvoreno kršenje teritorijalnog integriteta Srbije, imale za posledicu proglašenje takvog ambasadora za personanongrata;

- Istupiti u znak protesta iz Partnerstva za mir i obustaviti bilo kakav oblik vojne i odbrambene saradnje sa članicama NATO-a;

- Intezivirati vojnu i odbrambenu saradnju sa Rusijom, Kinom i Indijom, uključujući zajedničke vojne kopnene i vazdušne vežbe na teritoriji Srbije;

- dobiti status zemlje posmatrača pri Šangajskoj organizaciji za saradnju, ne isključujući mogućnost punopravnog članstva;

- jačati državne organe na Kosovu i održati izbore i uspostaviti paralelne strukture u svim mestima gde su „srpski honorarci“ učestvovali na nelegalnim lokalnim izborima.

Jedino posle takvih poteza i mnogo drugih, EU i ostatak sveta bi nas počeo ozbiljnije shvatiti i poštovati, a „srpska cena“ bi naglo porasla u očima Zapada. Samo se setimo kako je nakon prodaje NIS-a i posete Medvedeva Srbiji, usledila „inflacija izjava“ zvaničnika država članica EU oko poželjnosti Srbije u EU. I to sve samo zbog jedne posete i privatizacije. Nesumnjivo, da jedino konkretnom real-politikom, Srbija može da uveća svoj manevarski prostor i poveća šanse za što skorije vraćanje suvereniteta nad Kosovom i Metohijom.

Da zaključim, najvažnije je da ne posustajemo u našoj borbi za istorijsku pravdu i da istrajno, odlučno i beskompromisno nastavimo borbu za srpsko Kosovo. To je, naravno, moguće samo ako ova politička garnitura izgubi izbore. Nadam se da će se građani Srbije posle godina lažnih obeđanja i „propagandnih cunamija“, probuditi i dovesti na vlast državotvornu političku opciju. I spoljnopolitičke okolnosti se radikalno menjaju. Uveliko se rađa multipolarni svet, Amerika je politički i ekonomskog džin na staklenim nogama, Evropa je politički patuljak, dok novi centri moći jačaju. Zamislite samo: Da je početkom osamdesetih neko u javnosti rekao šta će se dogoditi devedesetih, ili šta će Rusija devedesetih postati danas, proglasili bi ga za ludaka; istina mi smo sada neki drugi „ludaci“, „ludaci“ za današnju evropejsku javnost i političare. Nema kraja istoriji i velike promene su na vidiku. Ako se hrabro i junački suprotsavimo i izdržimo pritiske i ucene sa Zapada, ne sumnjam da će konačna pobeda biti naša.