Dva kolonijalna pisca i jedan general

Dva kolonijalna pisca – jedan novinar, i jedna književnica – pisali su o hapšenju generala.

„Konačno dobra vest!“, zakliktao je Novinar odmah u naslovu svog teksta, „Najbolja vest posle 5. oktobra!“, dodao je u podnaslovu[1]. Jer, taj strašni general, taj „zadrti komunistički pukovnik iz Krajine, lažni rodoljub i srebrenički kasapin“, zajedno s njegovim jednako groznim „jatacima u mantijama, profesorskim odorama“ kao i „simpatizerima iz ksenofobičnih stranaka“, zapravo je kriv, objasnio nam je Novinar, za „ogromno kašnjenje u evropskim integracijama“. No uprkos generalu, crkvi i profesorima, teši nas Novinar, ipak će sve biti dobro, „dobićemo kandidaturu za članstvo u EU“, „nagradiće nas Evropa za ovaj čin, kao što je to činila i do sada iako su i oni i mi znali da nismo predaleko otišli u uređenju države po civilizovanim evropskim standardima“. Zato vlada u Beogradu, strog je Novinar, mora da se nadalje uzme u pamet, ovo joj je poslednja prilika, jer posle hapšenja „ova vlast više nema nikakav alibi za bilo kakvo kašnjenje u procesu približavanja Evropskoj uniji“. Stoga Novinar i njegove novine obećavaju da će nastaviti da prate ovu vlast, odjekuje u toj poslednjoj rečenici teksta, te da će nastaviti da je strogo kore kad god bude skrenula s puta ka EU[2].

Književnica je, naravno, mnogo ličnija, ona opisuje svoja osećanja, opisuje ono što joj se dešavalo kada je stigla vest o hapšenju generala. „Radujem se, nije da nije. Primam i čestitke što pljušte iz inostranstva“[3]. Ali, ima jedna senka koja prelazi preko tog radošću ozarenog čela. A to je pitanje: zašto general nije ranije uhvaćen? „Ne interesuje me radost, hoću detalje, hoću celu priču, zanima me odgovornost“, stroga je i odlučna Književnica. (Te reči: „ne interesuje me... hoću... hoću...“ jasno pokazuju da je ona Neko i da ima pravo da zahteva). Jer taj general – a sada dolazi do izražaja sav raskošni literarni dar naše spisateljice – i ovako star i bolestan ima „one plave oči, onaj pogled krvoloka“. Književnica je, naravno, ljuta što se hapšenje nije odigralo ranije i podseća na „gotovo osam hiljada pobijenih ljudi“. Ali, tih osam hiljada smrti koje je, to svi znamo, uzrokovao general nekako nije dovoljno našoj Književnici. Jer ona je književnica, ona zna da brojke kod publike često ne pobuđuju emocije, pa zato kreće u dočaravanje zločina, u njegovu, takoreć, „književnu specifikaciju“. „Da podsetim radosne“, stroga je ona, „među srebreničkim žrtvama bilo je i pet stotina dece, mnogi od tih dečaka ubijeni su direktno metkom u potiljak, svi zajedno pobacani u jame ili u Drinu, da ih voda odnese, da im i kosti zauvek nestanu“. Strašno – pet stotina dece ubijenih metkom u potiljak i pobacani u masovne grobnice i hladnu Drinu, kud ćete veći zločin!?

Ali, čak i tih pet stotina dece nekako je našoj Književnici malo. Jer ona oseća da tih pet stotina (ili koliko već) dečijih glava prosviranih metkom kroz potiljak nije dovoljno da dočara svo zlo koje je ona naslutila iza tih „plavih očiju, tog pogleda krvoloka“. Zato naša Književnica nastavlja da individualizuje generalov zločin, da ga prosto vaja pred našim očima, retorički nas pitajući: „Sećate li se onog plavokosog deteta, što ga, na jednom od bezbroj puta ponovljenih snimaka, `general` miluje po glavi?“. I onda sledi poenta koja čitaoca ima da trgne iz njegove malograđanske ravnodušnosti: „Godinama predsednikovi ljudi privatno tvrde da mu je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje“!

Da, naša Književnica već godinama „privatno razgovara“ sa „predsednikovim ljudima“, da, ona to može jer je, kako sebe opisuje, „žena francuskog diplomate“[4], da, ona to može jer je, kako je opisuje Novinarev Nedeljnik (dajući joj naslovnu stranicu[5]), „naša najuspešnija i najznačajnija moderna dramska spisateljica“[6], da, ona to može jer ona je, očigledno, deo predsednikovog socijalnog miljea, deo prestoničke elite, njenih diplomatskih prijema i vrtnih zabava... I da, na tim zabavama, ona je čula kako „predsednikovi ljudi privatno tvrde“ da je onom „plavokosom detetu što ga general miluje po glavi“ ubrzo nakon tog milovanja “lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje“. Zato naša Književnica, na kraju, baš kao i naš Novinar, strogo opominje Predsednika da hapšenje generala nikako nije dovoljno. Ona poziva njega i njegove ljude „da progovore i javno, da zapečate ispravnost predsedničke odluke“, odnosno da javno ispričaju onu strašnu priču o plavokosom dečaku kojeg je general pomilovao, pa mu je, ubrzo, „lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje“. „Isplatiće se njima svaka, pa i ta glava“, završava mudro i poučno svoj spis naša Književnica.

* * *

Šta čini ove sastave tipičnim delima kolonijalnog diskursa? Najpre, uverenje o moralnoj nadmoći kolonizatora. Za kolonizatora, objašnjava Memi[7], kolonizovani je skup sopstvenih negativnih projekcija kolonizatora. Kolonizator mora da bude vredan, zato je kolonizovani lenj, kolonizator želi da o sebi misli kao o moralnom gigantu, zato je kolonizovani moralni imbecil, kolonizator veruje da oličava sve vrline civilizovanosti, zato je kolonizovani podmuklo, zaostalo biće, ne sasvim ljudsko[8]. Kada Novinar kaže da „nismo predaleko otišli u uređenju države po civilizovanim evropskim standardima“, on se to obraća narodu za koji misli da je, u osnovi, još uvek poludivalj, još-ne-civilizovan, još-ne-očovečen... Kada nam pak Književnica dočarava generalove zločine onim strašnim slikama, ona to radi zato što veruje da se obraća narodu moralnih imbecila, moralnim podljudima kojima se mora crtati, vajati, najstrašnije fabulizovati, kako bi mogao da išta o moralu razume.

Naš Novinar i naša Književnica očigledno misle da su uspeli, svojim naročitim osobinama, svojom distinkcijom prema kolonizovanom i svojim poistovećenjem sa kolonizatorom, da se popnu do moralnih visina i uljudbene nadmoćnosti Gospodara. Oni misle da nam se sada, sa tih visina, mogu obraćati kao glasnogovornici Morala, kao ovlašćeni glasnogovornici Civilizacije, kao ovaploćeni portparoli Svetskog-Duha lično. Novinar nam, tako, ovlašćeno kaže „nagradiće nas Evropa za ovaj čin“, „dobićemo kandidaturu za članstvo u EU“ (iako to, odmah dodaje, nismo zaslužili). A Književnica nas pak ovlašćeno obaveštava kako „prima čestitke što pljušte iz inostranstva“ (jer je civilizovano da dobro urađen posao bude pohvaljen), ali nas isto tako ovlašćeno obaveštava da sve to još uvek nije dovoljno, da se moramo još više potruditi, te da joj moramo odmah objasniti zašto to nismo i ranije uradili (ta ovlašćenost tako lepo izbija iz onog njenog imperativnog „ne interesuje me... hoću... hoću“!).

Superiornost kolonizatora, po Memiju, ogleda se i u tretmanu kolonizovanih kao infantilnih stvorova, maloumnih bića koja se moraju lagati, kojima se, dakle, mora govoriti neistina („pedagoške laži“, „bele laži“), kako bi uradili ono što se od njih očekuje. Kolonizator zna da nije istina ono što se propoveda kolonizovanom, te da je sve pomalo preuveličano – predobro ili prerđavo, svejedno, kako bi bilo istinito. Ali, on podržava laganje, pošto je uveren da infantilno stvorenje ispred njega samo tako funkcioniše. I evo Novinara kako nam saopštava da sada, kada smo konačno uhapsili generala, samo od Srbije zavisi kada ćemo ući u EU. „Nagradiće nas Evropa za ovaj čin“, kaže nam Novinar i odmah uči da „ova vlast više nema nikakav alibi za bilo kakvo kašnjenje u procesu približavanja Evropskoj uniji“. On zapravo zna, on bi morao da zna (jer on je ipak novinar), da je EU u finansijskoj krizi, da je umorna od novih članova, da skoro neće biti novih proširenja... Ali, takođe, on dobro zna, to jest on veruje da zna, da je publika kojoj se obraća glupa, infantilna i maloumna. Zato i nastavlja da priča laži, bele laži, pedagoške laži, kako bi svoju publiku podstakao da nastavi da radi posao za koji nagrada nikada neće biti isporučena, ili će stići ko zna kad, ili pak neće mnogo ni vredeti onda kada bude pristigla...

Isto radi i naša Književnica. Ona nam pripoveda jezovite priče, sve strašnije od strašnijih, o pet stotina dece ubijenih u potiljak i plavokosom dečaku prosvirane lobanje, iako je i sama svesna bajkovitosti (tj. epistemičke problematičnosti) svih tih pripovesti. No i ona zna, ili bar misli da zna, da pred sobom nikako nema zrelu publiku, da pred njom nisu ozbiljni ljudi koji poštuju činjenice i traže potkrepljene iskaze, ne, ona misli da pred sobom ima samo đačiće koji razgoračenih očiju gutaju priče o vampirima, vukodlacima i sviraču što je svu decu iz grada odvukao u reku... Zato ona kiti i dodaje, ukrašava i izvija, sve maštovitije i sve jezovitije, jer misli da je niko iz publike nikada neće zapitati – „Hej, Književnice, da nisi malo preterala?!“

Konačno, kod Memija čitamo da kolonizator svoju dominaciju opravdava plemenitom željom da se kolonizovani uzdigne do stupnja civilizovanosti i moralnosti kolonizatora, tj. da se Kolonija uobliči kao Metropola. Ali, kada i posle sto godina dominacije Velikog Belog Gospodara Kolonija ostane jednako daleko od Metropole kao što je i bila vek ranije, objašnjenje može biti samo u nekom suštinskom defektu kolonizovanog, u nekom istorijskom ili geografskom činiocu, u nekoj „sociološkoj činjenici koja je dobila status biološke, ili još bolje, metafizičke“. Tako „kolonijalni odnos između kolonizovanog i kolonizatora (...) postaje konačna kategorija. Ona je to što jeste, zato što su oni to što jesu, te se ni jedan niti drugi nikada neće promeniti"[9]. Zato nam Novinar i saopštava da nas je EU nagrađivala iako „i oni i mi dobro znamo“ da to nismo zasluživali, zato se čak i na tom parčencetu puta od Kolonije do Metropole što smo ga prešli, vidi kako Kolonija nije ništa napredovala, i kako je Metropola dobrohotno, premda posve nezasluženo, nagrađivala Koloniju. Zato se čak i u tome sasvim lepo vidi da je u pitanju sizifov posao civilizovanja jednog divljaka, divljaka kog Veliki Beli Gospodar nagrađuje čisto pedagoški, ne zato što je to zaslužio, ne zato što se makar donekle civilizovao, već samo zato što je Gospodar isuviše dobar da bi divljaka ostavio bez ikakve nagrade. Ali, divljak, uprkos dobroj volji Gospodara, ostaje divljak, „odnos između kolonizovanog i kolonizatora je konačna kategorija“ i „ni jedan ni drugi se nikada neće promeniti".

* * *

Sam diskurs kolonijalizma je, po Memiju, ono što ukonačava kolonizaciju. Taj diskurs čini da je Kolonija zakovana u svojoj večnoj maloletničkoj podložnosti, da je „divljak“ zakovan u svom večnom, metafizičkom divljaštvu. Novinar i Književnica, kao ovlašćeni gospodari semantičkog polja u ovoj Koloniji još jednom su uspešno ispričali narativ o našem večnom i nepopravljivom divljaštvu. I neka niko ne sumnja da će ovo dvoje pripovedača, zbog ovako uspešno izvedene naracije, biti „nagrađeno od Evrope za ovaj čin, kao što je to činjeno i do sada“ i da će se „isplatiti njima svaka, pa i ta glava“... Ali, ispod tog dominantnog semantičkog polja postoji i polje slobode, polje u kome je Veliki Beli Gospodar samo pljačkaški kolonizator, a Večni Divljak žrtva koja se bori za slobodu. I u tom polju ova dva pripovedača više nisu Novinar i Književnica, već dva kolonijalna pisca. Dva kolonijalna pisca koja u ovom trenutku pokušavaju da nam prodaju uobičajenu metropolitansku priču. Sumnjam da će u tome uspeti.

[9] Memmi, p. 72.