Duplo dno Demokratske stranke

"Po mom mišljenju Srbija se ne može reformisati, definitivno, ako stranke ostanu onakve kakve jesu. Znači, sa autoritarnim strankama vi ne možete da napravite modernu državu. Vi možete napraviti samo autoritarnu državu a ona nije moderna. Danas u Srbiji vi imate, od četiri stranke, tri autoritarne i jednu demokratsku. Od te tri autoritarne, samo je jedna zaista autoritarna od temelja do krova, a ove druge dve su da kažem hibridne. U Srbiji mora da se desi reforma u samim strankama, da bi taj instrument za reforme bio primeren reformama. Ne možete u strankama gde imate negativnu selekciju kadrova, poslušnički mentalitet, korupciju i afere da imate instrument da društvo izlečite od toga. Ne možete, jer kada pobedite, vi ćete te svoje ljude da postavite na to mesto, a oni su već ogrezli u aferama i u korupciji i nekompetentnosti."

Ovo su stavovi koje je izneo Zoran Đinđić u intervjuu koji je dao Dobrici Gajiću 1997. godine (Pogledi broj 209) i oni mogu predstavljati danas pravu osnovu za raspravu o Demokratskoj stranci nakon gubitka parlamentarnih i predsedničkih izbora. Upravo se u vreme vladavine ove stranke desilo ono što je izneto u ovom razgovoru jer ona je izgubila potencijal da izvrši svoju vlastitu demokratizaciju i modernizaciju (to je imalo za logičnu posledicu da nije ni delovala kao instrument za sprovođenje reformi u našem društvu). I sama činjenica o izgubljenim izborima veoma teško dopire do svesti postojeće stranačke oligarhije koja se spremala da vlada sve dok Srbiju ne uvede u Evropsku uniju.

Ovaj dugoročni plan se očigledno neće ostvariti i Demokratskoj stranci predstoji odlazak u opoziciju ali i proces neophodnog i bolnog preispitivanja, vraćanja svog ozbiljno narušenog političkog legitimiteta i teška borba za vraćanje izgubljenog poverenja birača. Ovaj poduhvat je tim teži i zahtevniji jer Demokratska stranka predstavlja danas hibridnu organizaciju koja je oličenje propuštenih prilika, izneverenih nada i demokratskih ideala da je politika moguća kao primenjena etika u kojoj su dominantne vrednosti timski rad, čestitost, skromnost, pridržavanje osnovnih moralnih načela, služenje opštem dobru i interesu naroda. To je ideal „ozbiljne i demokratske politike koja u sebi sažima shvatanje politike kao primenjene etike u modernom dobu koju sve više potiskuje makijavelistički pristup da cilj opravdava sredstvo“, kako je svojevremeno upozoravao Slobodan Gavrilović.  

Ovaj ideal je nekada činio vodeće načelo Demokratske stranke u vreme kada se ona borila za ostvarenje uzvišenih načela demokratije i slobode. Ovi ideali su danas veoma daleko od samog poimanja politike u Demokratskoj stranci koja je svedena na ogoljeni pragmatizam i rutinske marketinške trikove bez ikakve sadržine i suštinskog političkog smisla. Jasno je danas da Demokratska stranka nije uspela da sebe reformiše kako bi mogla da bude demokratski garant promena u društvu jer se zaglibila u neprincipijelnim kompromisima, nedostatku jasnog političkog i programskog pozicioniranja, izrazito negativnoj selekciji kadrova i stvaranju atmosfere u kojoj nema kritičkog dijaloga već se poslušništvo smatra sigurnom kartom za ulazak u posvećeni krug stranačke oligarhije. Zato je nakon ovih izbora jasno da je Demokratska stranka i dalje nespremna da otvori mogućnost da se izvrše ozbiljne programske i kadrovske promene jer u njoj preovlađuje duh podaništva, klijentelizma, nepotizma i jednoglasja. Zato je neophodno da se oslobodimo zablude koja se neprestano plasira i podgreva u našoj javnosti da je Demokratska stranka jedini garant demokratskih promena u Srbiji i samo se čeka da se ona najzad promeni i pročisti od mangupa iz njenih redova pa će Srbija opet biti na sigurnom evropskom i demokratskom putu.

Naše društvo ne može biti zatočenik nijedne stranke ma koliko ona sebe smatrala trajnom i gradivnom građanskom institucijom koja ima sve nerealnije ubeđenje u misiju da je ona isključivi garant razvoja demokratije u Srbiji. Naša politička istorija je prepuna primera stranaka koje su bile izuzetno moćne a danas su zaboravljene kao da nisu ni postojale. Stranke mogu biti potrošna roba na političkom tržištu ako ostanu zarobljene u svojoj nekadašnjoj veličini od koje nije ostalo ni traga.

U proteklom periodu kada su Demokratska stranka i nen predsednik demonstrirali svoju vlastodržačku bahatost i svojevrsni politički autizam bilo je kritičkih tonova koji su ukazivali na suštinske probleme u funkcionisanju ove stranke. To su bili veoma usamljeni i skrajnuti glasovi koji danas tek dobijaju na značaju i težini. Ove kritičke primedbe su se oslanjale na stav Borislava Pekića da je moral najbolja politika. Niko nije reagovao na upozorenje Gojka Tešića, predsednika resornog odbora za kulturu DS i našeg znamenitog književnog istoričara, koji je nastojao da na Izbornoj skupštini stranke, održanoj 2010. godine, pokrene kritičku raspravu o suštinskim problemima i nedoslednostima politike koju je stranka vodila. “Neverovatno je saznanje da je tzv. “višak kandidata“ za pojedine funkcionere izazvao tako zastrašujuću uzbunu koja se čini mi se na neki način izrodila u nešto što sam na poslednjem Glavnom odboru kritikovao, u nešto što očevidno nije odlika demokratije. Uveren sam, poštovani delegati, da ne treba biti previše mudar i shvatiti da ti olujni vetrovi, ta strašna amoralna košava duva iz našeg političkog atara. Pitam se zašto? I kuda nas to vodi. Ponavljam, poštovani Borise, i uvažavam Vaš stav o nasušnoj potrebi koji je trebalo da nas pokrene iz izvesne političke učmalosti, ustajalosti, iz onog domanovićevskog “mrtvog mora“ u kome se, nažalost, davimo od anomalija demokratije. U tom smislu mnogo se više očekivalo posle Glavnog odbora u Lozoviku gde ste Vi i profesor Mićunović dotakli ono osetljivo polje neregularnosti, nekorektnosti, korupcije u našim redovima. Ponavljala se ta kritička priča nekoliko puta – i kao da smo – pred tom pošašću uzmakli. Šteta, a ima mnogo toga što bi valjalo isterati na čistinu jer kasnije, izvesno je, biće mnogo veći ceh. Verujem da je prošlo ružno vreme marginalizacije i eliminacije čestitih, sposobnih i uverenih demokrata“.  

I politički ceh je vrlo brzo došao na naplatu i to upravo kao rezultat politike koja nije imala snage a ni volje da se na vreme suoči sa amoralnom košavom koja i dalje duva iz njenog političkog atara. Nakon izbora nije bilo spremnosti a očigledno ni potrebe da se pokrene inicijativa za okupljanje uglednih profesora, pisaca, naučnika, pravnika, ekonomista, lekara, svih onih mislećih ljudi koji su podržavali delovanje Demokratske stranke i organizovanje i podržavanje ozbiljnog i kritičkog dijaloga o stvarnim uzrocima poraza Demokratske stranke, o strategiji njenog delovanja i jasnom političkom pozicioniranju na političkoj sceni Srbije. Tu neophodnost je jasno uočio Goran Ješić član IO DS: “DS ima potrebu da se konačno politički profiliše. Definitivno imamo jedan ideološki problem u ovom trenutku, a iako smo definisani kao socijaldemokratska stranka de fakto to nismo. Moramo jasno da odredimo političku orijentaciju i da kažemo šta smo i za šta se zalažemo. Ja prosto mislim da je DS izgubila ove izbore i da se ništa drugo nije desilo nego su građani prosto kaznili naše loše upravljanje državom“.  

Ali dijalog ne samo o ovom problemu ideološkog određenja i uzrocima izbornog poraza je kao i mnogo puta do sada izostao, a ušančena stranačka oligarhija se i dalje oslanja na partijske poslušnike iz stranačkog aparata i islužene portparole koji još samo mogu da održavaju lažnu i sve neubedljiviju sliku o monolitnom i neupitnom jedinstvu partije i jedino mogućem kandidatu za novo-starog predsednika Demokratske stranke, koji je bez obzira na greške koje su pravljene na lokalu i na vrhu svakako najbolje što DS ima, kako to kaže Borko Stefanović, a sve u dobro poznatom maniru negovanja izuzetnog lika i dela Borisa Tadića i održavanja njegovog kulta neprikosnovenog stranačkog vođe.

Izjave vodećih stranačkih glasogovornika i funkcionera koji su i najodgovorniji za izborni poraz i urušavanje ove političke organizacije o potrebi velike čistke u njenim redovima, kadrovskoj i programskoj obnovi, pozicioniranju kao žestoke opozicije pokazuju do koje mere je Demokratska stranka zaglibljena u močvaru korupcije, inercije, osionosti, nepotizma, bahatosti i gubljenja toliko neophodne veze sa elementarnim demokratskim načelima i procedurama. Kada se čuju izjave vodećih stranačkih funkcionera, koji nisu našli za shodno da se zapitaju kolika je njihova odgovornost za političko osipanje i razaranje Demokratske stranke onda se jasno može videti do koje mere je ova stranka i dalje ostala zarobljena u svojim iluzijama i klijentelističko-oligarhijskim krugovima. To je izraz nastojanja stranačke političke kaste jedino spremne da i dalje brani svoje političke i ekonomske interese pozivajući se pri tome na neophodnost zbijanja redova i očuvanja jedinstva stranke kao neophodan uslov za njen opstanak. Dva meseca nakon održanih predsedničkih i parlamentarnih izbora očigledno je da je Demokratska stranka izgubila sposobnost preispitivanja svoga dosadašnjeg delovanja i prepoznavanja stvarnih uzroka izbornog poraza. Mogu li oni pripadnici bahate, osione i beskrupulozno obogaćene stranačke oligarhije ogrezle u korupciji i nepotizmu da budu oni koji će sada odbraniti ukaljani obraz Demokratske stranke i vratiti njen poljuljani demokratski legitimitet.

Odgovor nije jasan samo onima koji ne vide i ne osećaju da ne postoji demokratski mehanizam u ovoj stranci da se artikulišu nove ideje i pojave novi ljudi jer stranačka struktura je do te mere okoštala i zaparložena da su svi pozivi na neophodnost promena isprazna demagogija i politikantstvo. To je zacementirana stranačka struktura koja je sama sebi postala sredstvo i cilj, bez obzira na to što ona uništava i samu organizaciju, jedino je važno da njene pozicije ostanu neokrnjene i stabilne. Jer u pitanju je odbrana unosnih poslova, sinekura, stečenih bogatstava a stranka je služila i dalje služi samo kao neka vrsta političke of šor kompanije. Pri tome članstvo stranke je bez ikakvog uticaja i demokratskih mehanizama za promenu stanja u Demokratskoj stranci. Ono je potpuno marginalizovano i svedeno na nemoćnog posmatrača.  

Pokušaj uvođenja neposrednih izbora za stranačke organe se pretvorio u farsu, više se i ne pominje neophodnost postojanja više kandidata na stranačkim izborima, stranka je i dalje izuzetno centralizovana i podređena stranačkom vođstvu, ne postoje uslovi za kritički dijalog i poštovanje demokratskih procedura koje su eliminisane dominacijom lobiranja i stvaranjem atmosfere jednoumlja i odanosti višim organima stranke, nastavlja se praksa sraslosti političkih i izvršnih funkcija što samo jača vladavinu partitokratije. Zato je i očigledno da monolitne oligarhijske strukture DS ne mogu biti nikakav garant i pokretač kadrovskih i programskih promena jer one nastoje da odbrane postojeće stanje i jedinstvo stranke oličeno u neprikosnovenom predsedniku koji je spreman da prihvati odgovornost ali i ne pomišlja na ostavku.

Vrhunac poštovanja demokratske procedure može se videti u njegovoj javnoj ponudi Zoranu Živkoviću da se kandiduje za predsednika stranke. Ovakvo političko licitiranje je nedostojno političara koji se neprestano poziva na „svetle“ tradicije demokratskih izbora unutar Demokratske stranke. Jedno od njegovih objašnjenja za sadašnje nepovoljno stanje u stranci je sadržano u stavu da se on nije ni bavio strančkim poslovima dok je obavljao državničke dužnosti. Ali suštinsko pitanje je ko je u međuvremenu vodio i preuzeo stranku, odgovor na ovo pitanje može iznenaditi i samog Borisa Tadića koji se i dalje uljuljkuje ritaulnim zaklinjanjem na vernost svojih najbližih saradnika.

Nakon lokalnih i prvog kruga predsedničkih izbora Dragan Đilas je rezolutno izjavio da bez pobede u drugom krugu predsedničkih izbora ni velika izborna pobeda na lokalnim izborima u Beogradu ne vredi ništa. A Beograd uvek bio najveće i najsigurnije uporište Demokratske stranke, a upravo je u njemu Boris Tadić doživeo odlučujući poraz. Dragan Đilas koji čvrsto kontroliše svoju stranačku oligarhiju u Beogradu nije više ni pomenuo ovu svoju izjavu o presudnoj važnosti pobede na predsedničkim izborima. Međutim, ostaje otvoreno pitanje ko je odgovoran za gubitak predsedničkih izbora u Beogradu ali i za izuzetno nizak procenat izlaznosti birača u glavnom gradu. Jasno je da je Boris Tadić iz ovog političkog ciklusa izašao politički veoma oslabljen i njegov povratak na čelo Demokratske stranke nije garancija da će doći do ozbiljnih programskih i kadrovskih promena jer je on čovek velikog gesta, pompeznih reči i najava ali malog efektivnog dela.  

„Tužno mi je gledati Tadića koji odbija da uvidi greške, koga je vlast toliko promenila da ne želi da vidi da je vreme za odlazak. Znate, taj Tadić je u prethodnih osam godina uradio mnogo dobrih i važnih stvari za Srbiju i zato ne bi bilo dobro da ih poništi odbijajući da vidi jedno: njegovo vreme je prošlo a prošlo je isključivo njegovom krivicom“, kaže u svom komentaru S. Marjanović. Ali Tadić očigledno smatra da njegovo vreme tek dolazi, zato nije našao za shodno ni da ponudi ostavku na mesto predsednika Demokratske stranke nakon poraza na izborima i neuspešnog pokušaja formiranja vlade, bez obzira na to što se neprestano poziva na evropske demokratske vrednosti i standarde. A jedan od osnovnih postulata demokratije u razvijenim evropskim demokratijama je da se nakon izgubljenih izbora predsednici stranaka povlače sa funkcije i otvaraju prostor za revitalizaciju stranke koja je poražena na izborima. U našim prilikama to bi bio pravi presedan i to mnogo govori o stepenu razvoja naše demokratske političke kulture.

Boris Tadić nastoji da svojim poslednjim nastupima u javnosti sebe predstavi kao borca protiv aveti velikosrpskog nacionalizma, posrednika u razvoju regionalne saradnje, tumača i branitelja građanskih vrednosti. To je zakasneli i jalov pokušaj da se Demokratska stranka vrati na stare pozicije kada su je podržavali tzv. intelektualni krugovi Druge Srbije i borci za poštovanje ljudskih prava i suočavanje sa prošlošću. To je samo dokaz više da Demokratska stranka nije samo izgubila svoje socijalno i programsko utemeljenje već da nije uspela da ostane dosledna ni u vođenju nacionalne politike, što je jedan od važnijih uzroka gubitka izbora. Zato nije slučajno što se iz redova Demokratske stranke mogu čuti neprestani pozivi na očuvanje jedinstva stranke koje je ozbiljno narušeno i to se ponavlja kao jedino važeći aksiom i zaloga da će stranka bezbolno preći u opoziciju. Ali stalno insistiranje na monolitnosti, nespremnost i odsustvo svesti o potrebi da se obnovi intelektualni i kritički potencijal stranke svedoči o njenoj nemoći i nedostatku stvarne volje da preispita svoju tešku oligarhijsku senku koja je pritiska i sputava ali i oslobodi duha klijentelizma, ogrezlosti u korupciji, bahatosti, ideološke konfuzije i pogubne zapaloženosti. „Gubitak izbora je majka unutrašnjih promena u partijama. Verujem da će Demokratska stranka kao vitalna stranka izaći jača iz ovih previranja“, kaže Vladimir Goati. Ne znam na čemu se gradi ovaj optimistički stav o vitalnosti Demokratske stranke jer ona je daleko od toga da je u njoj prošlo vreme marginalizacije i eliminacije čestitih, sposobnih i uverenih demokrata.