Državni udar ili Milosrdni anđeo 2

Povodom potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj Uniji

Potpis predstavnika jedne političke stranke na najvažniji državni ugovor posle Drugog svetskog rata, stavljen u ime države Srbije mimo svake pravne osnove i političkog dogovora, ima sve karakteristike državnog udara i spada u red najsramnijih potpisa u srpskoj istoriji. I tu brankovićevska i judinska politička psihologija uopšte nisu najvažnija stvar. Ovaj potpis i ovaj politički ugovor sporni su i po mnogim drugim osnovama:

•  Problem demokratske i pravne procedure

Da li je igde u novijoj svetskoj istoriji zabeležen slučaj da je potpredsednik jedne tehničke vlade (vlade u ostavci) u vreme izbora potpisao jedan od najvažnijih mogućih državnih ugovora? Karakteristično je da svoj potpis, uprkos najavama, ipak nije stavio predsednik države, jer bi to bio očigledan državni udar i kršenje Ustava Srbije. Međutim, ni potpis francuskog državljanina na mestu potpredsednika Srpske vlade nije ništa manje državni udar. Naprotiv. Tri predstavnika jedne jedine političke stranke u Srbiji, mimo narodnog referenduma i skupštinske potvrde, samostalno odlučuju o sudbini srpskog naroda.

•  Problem priznanja nezavisnog Kosova

Da li je ovaj potpis deo Akcionog plana Vlade Republike Srbije? Da li je usaglašen od strane državnog pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju? Već smo pomenuli da nije prošao skupštinsku i referendumsku proveru. Šta o ovom Sporazumu kaže 70 procenata anketiranih koji su se u svim anketama izjasnili protiv ulaska Srbije u Evropsku Uniju, ako je uslov pridruživanja odricanje od Kosova i Metohije? Zašto se ovakvim političkim potezima ruši i poslednji ostatak jedinstvene državne politike za Kosovo i Metohiju i uništava i poslednji trag diplomatske borbe za odbranu Kosova i Metohije u sastavu Srbije? Ako je našoj državi svejedno šta Evropska Unija misli i radi po pitanju nezavisnog Kosova, zašto bi bilo koja druga država na svetu imala nešto protiv nezavisnosti? Kakvu poruku smo poslali olakim pridruživanjem glavnoj političkoj sili koja šaljući svoju misiju direktno radi na omogućavanju i priznavanju nezavisnog Kosova?

•  Problem neupotrebljivosti sporazuma

Samo u srpskim autocenzurisanim medijima, obučavanim u Novom Kumrovcu na kursevima evrounijatske propagande, moguće je ne primetiti da je potpisani sporazum istog trenutka stavljen van snage, do ispunjena svih haških uslova, kojima, uzgred budi rečeno, neće biti kraja. Šta smo onda uopšte potpisali i dobili kao država? Ništa. Ovaj potpis praktično znači jedino verifikaciju našeg pristanka da ćemo izručiti svakoga Srbina na svetu koga nam Hag zatraži.

•  Problem predizbornog marketinga

Na kraju dolazimo do jedinog smisla potpisanog sporazuma, a to je predizborni trik. Potpisivanje je upriličeno na najvišem nivou političke manipulacije koja ima za cilj goli politički marketing strane za koju se navija na srpskim izborima. Ono što je tu najveći problem jeste što se svojim štićenicima ne daruje čak ni minimum istinske pomoći kojom bi se bolje zakamuflirala stvarna namera briselskog centralnog komiteta. Jer oni koji su svom predsedničkom kandidatu na izborima u Srbiji sutradan po njegovoj izbornoj pobedi oduzeli sedminu državne teritorije na kojoj je izabran za predsednika, posle toga mogu sa njim da potpišu i sporazumnu fatamorganu.

•  Problem pridruživanja Evropskoj Uniji

U moru više nego spornih pitanja u vezi sa ovim Sporazumom potpuno je prenebregnuto pitanje da li je ulazak u Evropsku Uniju, nevezano za temu Kosova i Metohije, uopšte dobar put za državu Srbiju? Da li je u našem društvu vođena javna rasprava na ovu temu? Da li su građani Srbije pitani na referendumu da li su za ulazak u Evropsku Uniju? Kakve ekonomske pogodnosti, a kakav kolonijalni status donosi za našu zemlju trgovinski deo ovog sporazuma? Postoje li neki drugi trgovinski sporazumi, strane investicije i tržišta koja neko blokira u Srbiji, zatvarajući istinsku perspektivu srpske države?

Toliko je pitanja na koja nema odgovora. Srpski sabor Dveri, kao nacionalna organizacija slobodnih ljudi koje ponižava neprestano vređanje naše elementarne inteligencije i nacionalnog dostojanstva, neće prestati da postavlja ova pitanja u našem javnom životu. Potpuno smo sigurni da neće još dugo potrajati zarazna bolest žutice u našim medijima i da ćemo uskoro izaći iz evrounijatskog karantina.

U Beogradu, 30. aprila 2008.