Drugosrbijanski preokret Ivice Dačića

Način na koji se rešava kosmetsko pitanje najbolje ilustruje u kakvom je tragičnom rasulu i haosu naša država. Logično bi bilo da se tim pitanjem pre svega bave predsednik Republike i ministar spoljnjih poslova, da je premijer posvećen situaciji na unutrašnjem planu, recimo borbi protiv korupcije (naročito ako je ujedno ministar unutrašnjih poslova), a da potpredsednik Vlade zadužen za nacionalnu bezbednost, i pride ministar odbrane, budno prati i odlučno reaguje na pojave koje bi našu bezbednost mogle da ugroze. Na žalost, u ovoj vlasti sve je to pretumbano. U poslednje vreme, naročito pre pojave kosmetske platforme, premijer vodi glavnu reč po pitanju Kosmeta, potpredsednik Vlade zadužen za nacionalnu bezbednost rešava problem korupcije, predsednik Republike obavlja neke ceremonijalne aktivnosti, a o ministru spoljnjih poslova i ne znamo šta da kažemo osim da se čovek očigledno ne meša u svoj posao. O samoj nacionalnoj bezbednosti očigledno niko ozbiljno ne brine, što npr. pokazuju provokacije sa spomenicima tzv. OVPBM na jugu Srbije koje još ne nailaze na adekvatan odgovor države.

Da kosmetska tragedija bude još veća, primetno je odsustvo usaglašenosti stavova u državnom vrhu koje se pokušava prikriti izjavama najviših funkcionera koji nas uveravaju u svoje jedinstvo. Ne ulazimo u to koliko je ovo razilaženje stvarno, a koliko simulirano (da bi se zavarala javnost, pre svega mislimo na nešto patriotskiji, tačnije, manje izdajnički kurs predsednika Republike). Jer, šta god da je posredi, dovoljno upadljivo nejedinstvo govori da ili država ne funkcioniše kako treba, ili igra neku perfidnu igru s javnim mnenjem, što u oba slučaja nije dobro. Kao što nije dobro što je kosmetski problem ispočetka, kako i dolikuje, uzeo da rešava predsednik Republike (ne sećamo se tačno kako pošto je prošlo dosta vremena), da bi se na tom planu zatim isticao i „odlikovao“ potpredsednik Vlade (koji je daleko više branio EU nego Kosmet), a nakon njega, poslednjih mesec dana i više, „dirigentsku palicu“ drži premijer (koji nastavlja stopama svog EUforičnog potpredsednika). Sve ovo pokazuje da, bar na pojavnom nivou dostupnom nama, običnim građanima, aktuelna vlast, kao ni ona prethodna, nema izgrađenu strategiju rešavanja vitalnog nacionalnog pitanja koja bi išla u pravcu zaštite Ustava i očuvanja celovitosti naše države, kao što do juče nije imala ni kosmetsku platformu koju je inače odavno obećala, a kad ju je konačno objavila, možda bolje da nije...

Besmisao eu-ropskog puta

Našu pažnju posebno privlači premijer Ivica Dačić jer je na čelu ovog žalosno raštimovanog državnog orkestra. Čini se da replika upućena patrijarhu krajem novembra predstavlja Dačićev Rubikon kad je u pitanju Kosmet, trenutak kada je definitivno prelomio i odlučno zakoračio stranputicom izdaje, sa koje više nema povratka. Da podsetimo, patrijarh Irinej je, tokom služenja parastosa srpskim žrtvama ratova 90-ih godina, izjavio da se treba zahvaliti na pozivu EU ukoliko se od nas traži da se odreknemo sebe, tj. Kosmeta[1]. Patrijarh time nije rekao ništa drugo do ono što je i sam Dačić govorio tokom predizborne kampanje (kako su neki novinari, npr. Bujošević, već primetili). Tako je uoči majskih izbora, u svom patriotski raspevanom govoru u „Areni“, Dačić borbeno poručio: „kada oni (Kameron i Orban) mogu da kažu NE EU koja ih uslovljava sa nekim unutrašnjim pitanjima pa valjda možemo i mi kada hoće da nam otmu Kosovo i Metohiju“[2]. Međutim, pola godine kasnije, čim je izašao iz Saborne crkve u kojoj je prisustvovao parastosu, on otpisuje patrijarhu: „Niko nam neće vratiti Kosovo ako kažemo 'nećemo u Evropsku uniju'“, „pojašnjavajući“ da Srbija sad nije u situaciji da drži Kosovo, pa ne daje da ga otmu, jer je ono već oteto[3]. Nekoliko meseci je izgleda sasvim dovoljno vremena da neko zaboravi šta je govorio, pogotovo ako je to u drastičnoj suprotnosti s njegovim sadašnjim izjavama i ako je služilo jednokratnoj upotrebi obmanjivanja i zavođenja građana u cilju prikupljanja predizbornih poena i glasova.

Tačno je da se Kosmet ne može faktički vratiti u sastav Srbije samo time što će se reći „nećemo u Evropsku uniju“. Ali, Dačić je takođe svestan, ali ne sme da kaže, da će se Kosmet još manje vratiti ako uporno ponavljamo mantru „hoćemo u Evropsku Uniju“ koju on i ostali vlastodršci neprestano forsiraju do krajnjeg besmisla. Jer, put u EU je neraskidivo povezan upravo sa našim prihvatanjem „realnosti“ otetog Kosova. A pomirenje sa „realnošću nezavisnog Kosova“, koje EU očekuje od naše vlasti u toku aktuelnih pregovora s Prištinom i procesa priključenja, neminovno mora dovesti do našeg priznanja kosovske nezavisnosti. Ne mora ono da bude sasvim glasno i eksplicitno, u obliku zvaničnog diplomatskog priznanja druge države, o čemu vlast isključivo govori, kuneći se da to nikad neće učiniti. I mi verujemo da neće, a EU to od nje i ne traži, i najverovatnije neće tražiti. Ali, u svakom drugom pogledu ona će to morati da učini, i na žalost, uveliko već čini, počev od realizacije sporazuma o „integrisanim“ granicama koje se lažno i eufemistički proglašavaju „administrativnim prelazima“ (da se naivni Srbi ne dosete), pa sve do niza konkretnih postupaka i naziva koji očigledno upućuju na naše prihvatanje i priznanje nezavisnog Kosova. Dakle, na „evropskom“ putu Kosmet sigurno nećemo vratiti, kao ni mnogo šta drugo što nam je „Evropa“ otela (u savezu sa domaćim izrodima) ili uništila (tokom NATO bombardovanja najviše). Ali ćemo, priznanjem nezavisnosti Kosova, svakako ostati bez nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja. Kada Dačić kaže da ide u Brisel da spase šta se spasti može[4], čast i obraz se na prvom mestu mogu spasti. Sa njim na čelu države i ovakvom politikom koju vodi, Srbija to definitivno gubi, a ne dobija nazad ni Kosovo ni odštetu za dosadašnju politiku EU prema nama . Ako je već tako, ako su rashodi uveliko veći od prihoda, ima li uopšte smisla dalje ići eu-ropskim putem?!

Usvajanje drugosrbijanskog diskursa „realnosti“ i nepoštovanje Ustava

Žalosno je gledati kako Dačić doslovce preuzima kapitulantsku i kvislinšku retoriku LDP-a i drugosrbijanske kamarile kada je u pitanju naš odnos prema Kosmetu. Zamorno ponavljanje istih kvaziargumenata i zastrašivanje floskulama o „realnosti“, „samoizolaciji“, „ratovima“, to je ono što i od njega možemo čuti svaki put kada treba povući, makar neznatno, čvršći potez u zaštiti naših nacionalnih interesa. S druge strane, o Ustavu Srbije, koji na prvom mestu treba da štiti i sprovodi, takođe govori na isti način kao drugosrbijanci, s prezirom i omalovažavanjem. Koliko onda neiskreno i smešno zvuči njegova predizborna izjava da se zalaže za jednakost „u pokoravanju zakonima“[5] ako se zna da je najviši zakon u jednoj zemlji Ustav, a Dačić ne samo da mu se ne pokorava već se postavlja izvan, iznad i protiv njega, otvoreno ga nipodaštavajući po pitanju Kosmeta. Istu bahatost ovaj visoki činovnik izvršne vlasti pokazuje prema Ustavnom sudu, instanci nadležnoj za ocenjivanje ustavnosti određenih odluka državnih organa. Tako on drsko poručuje da Ustavni sud vrati Kosovo u naš ustavni okvir ako to može da učini, jer po njemu, Vlada to ne može[6]. Ali, ako Vlada to zaista ne može, onda treba na nekom novom referendumu menjati Ustav, pa lepo reći da Kosovo nije deo Srbije, a ne uporno i sistematski ga kršiti. Naravno, Dačić zna da je ovo neizvodivo, jer većina našeg naroda neće na to pristati, pa bira, na žalost, još uvek lakši put, a to je da ignoriše Ustav i volju većine. Sve vreme se o Ustavu govori kao o mrtvom slovu na papiru; kao da on ne pokazuje još uvek živo i realno, većinsko opredeljenje naših građana kada je Kosmet u pitanju, kao da nas uopšte ne obavezuje, kao da to nije akt od koga se takođe mora poći u političkom delovanju. I kao da je od ovog „papira“ življe, realnije to što npr. lične karte, vozačke dozvole ili registarske tablice kosmetskih Srba neće nositi kosovske, nego naše oznake, čime se Vlada ponosi kao jako velikim dostignućem u kosovskim „pregovorima“. Ali, ako se već pozivamo na realnost, i ova dokumenta su samo mrtvo slovo na papiru jer realno ne menjaju ništa u pogledu statusa severnog dela Kosova i njegovog odnosa prema Srbiji. Da li je time severno Kosovo možda postalo čvršće vezano za Srbiju nego ranije? Da li se time otklonila svaka mogućnost da ono ostane deo nezavisnog Kosova?

Kada Dačić ističe da Srbija treba da ima jedinstvenu politiku prema Kosmetu (pretpostavljamo njegovu, politiku nejedinstva Kosmeta, odnosno Srbije), on previđa da država Srbija treba pre svega da ima jedinstvenu politiku sa svojim Ustavom. U suprotnom, ona nije istinski država, već samo banana-država, jer poštovanje Ustava i snaga da se on sprovodi čini državu državom u pravom smislu te reči (još gore, što reče neko, mi nismo više ni banana-država, mi smo sada samo banana). A kada je reč o samoj politici, ona je veština ne samo stvarnog, nego i mogućeg, drugačijeg. Ako se Dačić tobože sekira što je Kosovo sve dalje od Srbije, pa što se malo ne pobuni protiv te realnosti, što ne pokuša da realizuje neku alternativu, makar malo drugačiju, od one koju su zacrtali šiptarski separatisti i zapadni moćnici? U čemu je onda njegova politička veština, čime je zaslužio da bude na tako visokom mestu u politici? Pa svako ko nema nimalo nacionalne časti i samopoštovanja, može da radi to što on i slični njemu na vlasti rade, a to je prosto i banalno izvršavanje diktata EU protivnih interesima Srbije. Srpska značka na reveru ne znači tu ništa osim svedočanstva o velikom licemerju, pokvarenosti onoga ko je nosi.

Dačić svojoj „realnoj“ politici suprotstavlja onu kojoj je mesto „u književnosti“[7]. On kaže da hoće pobedu, a ne nekakav častan poraz kojima obiluje naša narodna književnost i nacionalni mentalitet . Ali, ova borbenost, kao i sve ostalo kod Dačića, puko je deklarativna, ispražnjena od supstancijalnog i obavezujućeg sadržaja, običan demagoški trik koji Dačić, mora mu se priznati, ponekad vešto koristi. Jer ono što kod njega dominira jeste neprestano kukavičko savijanje glave i kičme pod pritiskom „realnosti“, uz bedne izgovore kako „ne može drugačije“. Ta realnost nametnuta je varvarskom agresijom NATO-a, bez koje bi nezavisno Kosovo ostalo samo pusti san šiptarskih separatista i terorista. O ovome se naravno ćuti u govoru vladajućih, da se „osetljivi“ zapadni „prijatelji“ ne bi uvredili. A kada se o realnosti govori, ističe se i uvažava samo onaj njen aspekt koji je protivan našim interesima. Tako se sve vreme obazrivo vodi računa o Šiptarima i zapadnim „prijateljima“, da li će oni prihvatiti neki naš predlog, jer ako ga ne prihvate, onda on, po mišljenju naših rukovodilaca, nikako nije „realan“ i moramo ga bespogovorno odbaciti. Nije sporno da treba u svoju strategiju uračunavati šta misli suparnička stana, ali je problem što se ovde unapred zakucavamo za „realnost“ koju oni nameću i diktiraju. Za razliku od beskrajnog, servilnog uvažavanja njihove volje i mišljenja, našim vlastodršcima uopšte nije bitno šta o svemu ovome misle realni građani Srbije, oni koji su ih birali i kojima prvenstveno treba da odgovaraju. Naš narod je izgleda sasvim zanemarljiv i očigledno nestvaran u očima njegovih predstavnika koji prosto sprovode samo ono što im zapadni silnici diktiraju kao zadatak. Tako je realnost na koju se oni pozivaju nepotpuna, selektivna, fragmentarna, što im ne smeta da je proglase celovitom i jedino stvarnom, a isključivi kriterijum za to je da li je nešto u skladu sa (samo)voljom i nalogom Brisela, Vašingtona i Prištine. Dačić zna da zameri na „papagajskom“ pozivanju na Ustav i „držanju glave u pesku“[8]. Ali, kod njega i ostalih ovdašnjih eu-ropskih marioneta papagajski se ponavljaju idolopokloničke, apologetske mantre o EU, i eu-forično se drži glava u pesku, bez imalo uviđanja, ako već govorimo o realnosti, da EU realnost, a naročito realnost njenog proširenja, nije nimalo svetla i obećavajuća.

Tako Branko Ružić, Dačićev drveni advokat, kaže da „predlozi u platformi treba da budu realni, ostvarivi i što bliži konačnom epilogu“[9]. Šta ovo znači nego da je konačan epilog već unapred određen (kako naivno mislismo da je to još uvek otvorena, nezavršena stvar?!), i da sad samo treba prema njegovoj „realnosti“ (koja, dakle, nije sadašnja, već nam dolazi iz budućnosti - kakva neobična realnost?!) podešavati platformu, kako bi ona bila „ostvariva“. Uostalom, nije li Dačić pred izbore, kritikujući svoje oponente, jednom prilikom izjavio da „ne vidi nijednu drugu realnu mogućnost dogovora koji bi značio kompromis osim one o razgraničenju“ i da „Boris Tadić i Tomislav Nikolić govore da Ustav mora da se poštuje i da to, zapravo znači da su granice Srbije sa Albanijom, a praksa i realan život vam nameće da su granice realno na administrativnoj liniji“[10]. Tako znači, razgraničenje Srbije i Kosova, o tome li je reč, Dačiću? Pa nije li ovo otvoreno priznanje granica na „administrativnoj liniji“, što je i sprovedeno IBM sporazumom?! Dačiću i ostali, možete vi deklarativno ne priznavati Kosovo, ali realno, da se ne lažemo, vi ste ga već priznali i „pregovarate“ isključivo unutar okvira njegove nezavisnosti.

Zastrašivanje „samoizolacijom“ Srbije

Sramotne su Dačićeve pretnje „samoizolacijom“, „ratovima“ , „redovima za hleb i mleko“ itd. kao odgovor na zahtev da se nešto odlučnije učini u borbi za Kosovo. Niko od ove vlasti ne traži tako visok stepen patriotizma, koji bi rizikovao ratni sukob ili sankcije, jer je od nje to nemoguće očekivati, a i kad bi bilo moguće, teško da bi on doveo do navedenih teških posledica koje su nas zadesile 90-ih pošto se situacija u Evropi i svetu značajno promenila. Iz ovakvih Dačićevih reakcija izbija ista ona odurna retorika koja se nekada vodila protiv Miloševićeve vlasti. Portparol tada patriotskog SPS-a je, zbog prirode posla, da bi se protiv nje uspešnije borio, očigldno dobro ovladao propagandom izdajničke opozicije, al' nevolja je u tome što su se uloge promenile naglavačke, pa Dačić istu tu propagandu, kao predsednik danas izdajničkog SPS-a, okreće protiv patriotske opozicije. Sarkastično poziva one koji napustili zemlju da se vrate „pa da živimo izolovano“[11] i verovatno „čekamo u redovima za hleb i mleko“[12]. Biće da je i po Dačiću za sve zlo koje nas je snašlo tih godina kriv Milošević, a nimalo oni kojima on i družina na vlasti danas hrle i služe, „demokratska“ i „prijateljska“ Evropa. Jedino što to (još uvek) ne sme glasno da izgovori, da bi se bar malo (retorički) razlikovao od LDP-a i drugosrbijanaca, i tako sačuvao iluziju o nekom drugačijem identitetu današnjeg SPS-a kad se radi o nacionalnom pitanju. Ipak, tokom više godina dovoljno se nakupilo Dačićevog nečasnog ograđivanja, ciničnog posipanja pepelom, i bestidnog opanjkavanja nekadašnje, miloševićevske politike SPS-a, da nam njegovo „reformisanje“ SPS-a mora delovati krajnje degutantno. Sve ono dobro što je ta partija posedovala, odbacio je, a sve ono loše zadržao, i nadogradio još gorim, pre svega otvorenom kolaboracijom sa EU agresorom i okupatorom.

Dačić voli da izigrava mudraca, i njegovim nazovi mudrostima nema kraja. Tako nam on „mudro“ poručuje da ako se Srbija samoizoluje, o njoj će odlučivati neko drugi[13]. Kao da sada, kad nismo „samoizolovani“, o Srbiji odlučujemo mi, a ne briselski komesari i emisari?! Šta je ovo ako ne doslovce nastavljanje Tadićeve krajnje besmislene i bezumne politike, da možemo da se za Kosmet izborimo i sačuvamo ga jedino saradnjom sa EU, drugim rečima, pokornim prihvatanjem zahteva upravo onih koji Kosmet otvoreno otimaju i odvajaju od Srbije?! Iz ove perspektive, suludo nije patriotsko opiranje „realnosti“, već izdajničko pristajanje na nju, pošto se na ovaj drugi način Kosmet nikako ne može realno zadržati. Otpor u tom pogledu ima bar nekakvog, makar minimalnog smisla, dok poslušničko prepuštanje volji EU nema baš nikakvog. Jer, već sada je sasvim jasno da Kosovo i Srbija idu odvojenim putevima ka EU (u toku je proces dobijanja SSP-a za Kosovo). Ako ikada u nju i uđu, Kosovo neće samim tim biti vraćeno u okvire Srbije, kao što npr. ni Severna Irska nije postala deo Irske, iako su i Irska i Velika Britanija članice EU. Isti slučaj je sa bilo kojom drugom teritorijom oko koje među zemljama EU postoji spor. Zvanična politika EU je da nema daljih promena granica osim, naravno, ako je reč o Srbiji i njenom daljem sužavanju; granice su vam svete i nepovredive sve dok se ne pokaže da su srpske. Stoga jedino neko ko ne živi u realnosti može da veruje i fantazira da se na EU putu može sačuvati teritorijalni integritet naše zemlje. „Evropske integracije“ u našem slučaju nužno su povezane sa dezintegracijom Srbije; ovo drugo je uslov prvog. Sve ostalo je magla i opsena. Kvislinzi okupljeni oko „Druge Srbije“, LDP-a, DS-a i G17, su tu sasvim u pravu. Politika „i EU i Kosovo“ je nerealna. Čini se da ovo sve više javno priznaju i vodeći predstavnici SNS-a i SPS-a.

Širenje defetističke i kapitulantske svesti

Na žalost, iz tog nerealnog spoja, oni izbacuju Kosmet, žrtvuju ga zarad ulaska u nekakvo fantazmagorično carstvo blagodeti i obilja zvano EU. Kako bi narod na tu obmanu lakše pristao, kako bi EU izgledala kao spasitelj i usrećitelj, predstavljaju našu sadašnju situaciju izvan EU, a sa Kosmetom „na vratu“, kao krajnje sumornu, očajnu, beznadežnu. Poslušajmo reči Ivice Dačića: „Izgubili smo ratove, i ne možemo da se ponašamo kao da smo pobedili“[14]; „Nemamo mi ništa što bismo mogli da izgubimo, sve smo izgubili, ovde je reč da vratimo nešto“[15]; „Ne znam da li smo svesni da smo u izgubljenoj situaciji“[16]; „Srbija je u nebranom grožđu“[17]; „Mi smo sami protiv svih, čak i naši prijatelji kažu - morate ovo da uradite“[18] itd. itd. Dakle, jednolično ispiranje mozga našim gubitništvom, propašću, potpunom besperspektivnošću, osim ako se definitivno ne odreknemo Kosmeta zarad „dobitka“ koje nam donosi EU, a koji će tobože nadoknaditi sve naše sadašnje i ranije neuspehe. Dačić je opijen, opsednut porazom , i uporno nam nameće da treba da mislimo da smo sve totalno izgubili, i da se, u skladu s tim, ponašamo kao poslednji jadnici i „luzeri“. On navodno ide u Brisel da „spasi šta se spasti može“, a istovremeno sugeriše da ne može mnogo šta da se spasi, kako bi pripremio javnost na odustajanje od Kosmeta. U startu polazi od toga da je situacija beznadežna, i to potpuno odsustvo volje i spremnosti da nešto promeni u našu korist, predstavlja kao „realnost“ (iako je reč samo o njegovom apriornom kapitulanstvu). On širi defetističku svest, kao da mi nijednu bitku nismo dobili niti možemo dobiti, a EU ne može ništa izgubiti, tj. kao da se EU ovoliko petlja oko nas zbog isključivo našeg „dobra“, a ne prvenstveno zbog svojih opipljivih geopolitičkih i ekonomskih interesa koje ima na ovom prostoru. Uostalom, da smo totalno izgubili 1999., kako nas Dačić uverava, zašto bi EU i Priština trebalo s nama oko bilo čega da pregovaraju?!

Upravo tako kako bi Dačić i kompanija voleli, ne smemo sebe da doživimo, ako želimo bar nešto da odbranimo i sačuvamo. Dačić umesto Kosmeta, vraća granice s Kosmetom (znači, to što je „vratio“, bolje da nije), a kad kaže da smo „sami protiv svih“, time samo potvrđuje koliko smo priznati i uvaženi u očima naših zapadnih „prijatelja“, i koliko je daleko spreman da ide u laži ako se zna da većina zemalja nije priznala nezavisno Kosovo. Za „administrativne prelaze“ ili moguće pregovaranje s Ramušom Haradinajem, lakonski kaže da to nije „ništa novo“, bez imalo obraza i stida prihvatajući ponižavajuću ulogu u ovim procesima, štaviše hvaleći se i ponoseći svojim političkim „uspesima“ na tom planu. Po njemu, Srbija ne može ništa drugo do da nastavi (izdajničku) politiku prethodne vlasti. Ako je „žuta“ vlast već potpisala sporazum o „administrativnim prelazima“, „šta se tu može“, osim da se dalje ide tim putem? A ako već nismo birali Tačija, s kojim „moramo“ da pregovaramo, „moramo“ prihvatiti i Haradinaja. Zaista nema ničeg novog tamo gde se samo nastavlja staro izdajstvo, jer jednom učinjen raskid sa patriotskom politikom može „opravdati“ sve kasnije antidržavne poteze po logici rđave „principijelnosti“, odnosno doslednosti u izdaji.

EU i Nezavisna Država Kosovo (NDK), naravno, nepopustljivo sprovode svoj naum koji je za Srbe i Srbiju čist zločin i nepravda. I to svakako nije ništa novo. Ali mi smo se protiv te nepravde nekada borili, manje ili više, a sada nema nikakve borbe, i to je ono što je žalosno novo. Po Dačiću i inima, najbolje je da se prepustimo ropskom miru i puzanju da ne bismo izazivali „sudbinu“, tj. „ratove“. Ali, da li Srbija baš ništa ne može promeniti u „sudbini“ koja joj je od strane EU i NDK namenjena? Mora li Srbija neizostavno da prihvati Tačija, ili bilo kod drugog šiptarskog zlikovca, kao glavnog učesnika suparničke strane u pregovorima? Može li Srbija tražiti istragu za zločine nad Srbima i kažnjavanje krivaca kao neizostavan uslov za dalje pregovore? Da li su ovi naši zahtevi, da nećemo pregovore s Tačijem ili Haradinajom, i da želimo konačno da vidimo da na Kosovu nije nekažnjeno ubijati Srbe, toliko nerazumni, opasni i neprihvatljivi da ćemo se, ako na njima insistiramo i istrajavamo, suočiti sa sankcijama ili bombardovanjem?! Ne vidi se apsolutno nijedan ustupak, ni najmizerniji, da je učinjen srpskoj strani. A i zašto bi kad se ne traži, kad je „naša“ strana dobrovoljno prihvatila krajnje neravnopravan, ponižavajući položaj, da samo skrušeno vrši ustupke, a nikako da ih očekuje i zahteva. Kako smešno onda zvuči Dačićevo pozivanje, s vremena na vreme, na „bojno polje“, kada je sa njega odavno pobegao i kada stalno uzvikuje da se ništa ne može „ratom“. Kako licemerno onda izgledaju njegove rečenice iz predizborne kampanje: „Zalažem se za jaku, ponosnu i veliku Srbiju, veliku ne po teritoriji, nego po poštovanju koje svako treba da ima prema njoj. Ako je mi prvo sami ne poštujemo neće je niko poštovati ni u svetu“[19]. Kakvo crno samopoštovanje, Dačiću, kada nam sve vreme ispiraš mozak da smo poslednji „luzeri“?! Ko će nas kao takve poštovati, kad mi sami sebe ne poštujemo?!

Lažni slogan „Jasno. Čvrsto. Odlučno.“

Imajući u vidu ovaj Dačićev nasrtljivi defetizam, groteskno zvuče i ostale njegove predizborne izjave u kojima je glumatao „jasnog, čvrstog i odlučnog“ patriotu: „Moramo pod hitno da odredimo šta smatramo da je naš nacionalni i državni interes i da kažemo: to je to, dalje od toga ne može, po bilo koju cenu“; „Pitajte moje protivkandidate neka vam objasne koje su to granice koje mi branimo. Da li su to naše granice kod Prizrena i Đakovice ili su kod Kosovske Mitrovice ili su kod Kuršumlije. Neće smeti da vam kažu jer ovoj zemlji se ne sme reći da ćemo braniti zemlju po svaku cenu. E moj narode - ja vam kažem branićemo zemlju po svaku cenu“; „Mi smo ovde da bismo promenili sudbinu zemlje a ne da bismo podelili funkcije“; Srbija mora da „ima jaku vojsku i policiju, jer bez jake vojske i policije nema ni jake države Srbije“; „Kada je reč o separatizmu u Srbiji moram reći - dosta je više komadanja i razbijanja Srbije. Demokratija da, ljudska prava da, autonomija da, ali dalje od toga ne. Svako ko pokuša da razbija jedinstvo u Srbiji i ustavni sistem Srbije i naš teritorijalni integritet i suverenitet imaće posla sa mnom kao ministrom unutrašnjih poslova“; Predsednik Srbije, za koga se kandiduje, „mora da ima čvrstinu da odoli svim pritiscima, da stoji iza svoje politike“; „Voditi ovu zemlju znači uzdizati se i nikada se ne pognuti, biti čvrst u svojim opredeljenjima i odbrani nacionalnih i državnih interesa“; „Nužan nam je kompromis sa Briselom, ali ne smemo da ga tražimo pognute glave“; „Kada sam bio u Briselu i razgovarao sa čuvenim pregovaračem Kuperom tada je bilo uslovljavanja oko kandidature, rekao sam mu - 'Slušajte ja da sam na mestu Borisa Tadića, ja bih rekao hvala ne treba mi kandidatura, odustajem od zahteva da uđemo u EU. Pa bi ste ga vi jurili do izlaza iz zgrade zato što vi ne očekujete da se neko vama suprotstavi ovde u Srbiji, nego da slepo izvršava sve što vi tražite. Kraj je tome, gotovo je to'“ Itd. itd. Izbori su prošli, politički marketing i demagogija (busanje u patriotske grudi) dali su rezultate, veće nego što se očekivalo, ušlo se u vlast, na velika vrata, a sve tokom kampanje rečeno i obećano bačeno je na đubrište. Vidimo kako Dačić brani zemlju po svaku cenu, kako za njega postoje granice ispod kojih se ne ide - tako što ne sme da jasno formuliše principe od kojih se u pregovorima neće odstupiti, a koji će dobiti potvrdu Narodne skupštine. Ne sme jer je svestan da će pognuti glavu na prvi pritisak iz Brisela, jer je spreman da slepo izvrši, kao i do sada, sve što se otuda traži. Eto „kako sami odlučujemo o svojoj sudbini“[20] i „menjamo sudbinu zemlje“[21] - tako što, po samim Dačićevim rečima, ne možemo sami da odlučujemo o Kosovu, i za malo šta nas pitaju. A mi još manje mi pokrećemo takva pitanja, kako bi trebalo da bude ako već drugi to ne rade. Vidimo i da je postavio granice kod Kosovske Mitrovice, tj. između Srbije i Kosova, i da je to ono što brani po svaku cenu jer predstavlja zahtev EU, a EU ni za njega „nema alternativu“ jer je očigledno „Sveto pismo“ (za razliku od Srbije i njenih interesa na Kosmetu). Na kraju, vidimo i na koji način oni koji razbijaju Srbiju i ugrožavaju njen suverenitet imaju posla sa Dačićem kao ministrom unutrašnjih poslova. Očekivasmo da će Dačić uhapsiti Tačija prvom prilikom kad ga sretne. Kad ono, s njim kao ravnopravnim, bolje reći jednakijim partnerom, pregovara i slika se. „Trebalo bi da te uhapsim, ali neću“[22], folirant Dačić poručuje Tačiju, u stilu jači sam od tebe, ali eto, imam dobru volju, smilovaću se.

Nije Dačiću da možeš, ali nećeš da uhapsiš Tačija, nego takav kakav si, ne možeš. Kao što očigledno ne možeš da srušiš spomenik terorističkoj OVPBM u Preševu, a Bogu i narodu si dosadio obećavajući da ćeš to uraditi. Ako bez jake policije, kako kažeš, nema jake države Srbije, onda je naša država, s tobom kao premijerom i ministrom policije, definitivno slaba. Slaba da traga za onima koji su taj gnusni spomenik podigli, i da ih uhapsi, ali očigledno dovoljno jaka da hapsi rodoljube koji su hteli da ga sruše. Dakle, Dačić uporno najavljuje nešto, ali to ne izvršava, dok oni koji to hoće da izvrše, završavaju u zatvoru. Nije li to pokvareno do srži? Isto demonstriranje „snage“ policije nad našim građanima-rodoljubima videli smo kod razbijanja barikada na severu Kosmeta. Pa čija je onda Dačićeva policija, šiptarska ili srpska?!

„Jasno. Čvrsto. Odlučno.“, odzvanja sa SPS-ovih bilbordova i sajta, sa Dačićem u krupnom planu. Ovi slogani asociraju na policiju, na utisak snage i autoritativnosti koji bi trebalo da je prati. Ali, osim ako nije reč o primeni sile nad vlastitim stanovništvom, u čemu se „naša“ policija solidno dokazala, ove parole su, kao i celokupno Dačićeva retorika i držanje, samo kamuflaža za sluganjsko mekuštvo i beskičmenjaštvo, samo isprazne verbalne pretnje i povišeni tonovi. Kad je u pitanju odbrana zemlje, Dačić zna da ponekad nešto jasno, čvrsto i odlučno izgovori, ali ništa od toga ne tvori. Patriotske reči i postupci su u njegovoj političkoj egzistenciji u dubokom raskoraku, jer Dačić nema petlju da takve reči sprovede u dela. Zato su one kao pucanj iz prazne puške.

Nepoštovanje žrtava palih u odbrani otadžbine

Nakon parastosa srpskim žrtvama ratova 90-ih Dačić je istakao da „nama preostaje da čuvamo istorijsko pamćenje i sećanje na sve žrtve“[23], a u predizbornom govoru u „Areni“ rekao je sledeće: „Želim ovde svima jasno da poručim - mi imamo sećanje na naše heroje...Oni danas očekuju jedino naš nezaborav. Očekuju da njihove žrtve ne učinimo uzaludnim i zato naša Koalicija čvrsto stoji na politici koja poštuje sve one koji su dali svoje živote za slobodu naše zemlje, od turske okupacije, preko Austrougarske, do I i II svetskog rata pa do poslednjih ratova za slobodu srpskog naroda. Oni su znali šta daju i zašto to daju, zašto daju svoj život. Zato što su verovali u vrednosti Srbije. Zato mi danas ne možemo da imamo drugačiju politiku od politike slobodne Srbije koja neće biti pod bilo čijom okupacijom ili uticajem“[24].

Kako cinično i licemerno danas zvuče ove reči! Kako to Dačić poštuje i čuva istorijsko sećanje na kosovske žrtve, od Kosovskog boja 1389. do danas - predajom Kosmeta, razgovorima sa njihovim ubicama, zajedničkim slikanjem?! Zbog Kosmeta Srbija je ušla u rat sa NATO-om 1999. godine, u kome su mnogi ljudi herojski položili život. A Dačić ne da nije spreman da žrtvuje život za Kosmet, nego Kosmet žrtvuje za fantomski prosperitet u EU, kada ostanemo bez još teritorija, bogatstva i samopoštovanja. Ko mu je dao pravo da tako nešto radi?! Kosovske žrtve sigurno ne. Zato ovakva politika čini sve naše ranije žrtve uzaludnim, besmislenim. Zašto su ti ljudi poginuli? Da bi Dačić danas postavljao granice sa Kosmetom, saučestvovao u njegovoj daljoj otimačini, kočoperio se kao premijer porobljene Srbije koja je pod EU okupacijom i uticajem?! Kada mu se ukaže na svu niskost i rđavost takve izdajničke politike, Dačić za čas okrene drugo lice, pa umesto saosećanja za mrtve, on pokazuje tobožnju brigu za žive, zainteresovanost da ne dođe do novih „uzaludnih“ žrtava. Tako ispada da su sve žrtve koje su pale u odbrani zemlje bile sasvim nepotrebne i promašene, kao da je sudbina tolikih mrtvih manje vredna od živih, koji duguju za svoj život i slobodu upravo palim precima. Koja je onda, po Dačiću, žrtva uopšte potrebna i dopuštena? Možda ona „žrtva“ koju je ispoljio susrevši se sa Tačijem i sa njim se fotografišući?!

Imajući u vidu prethodno rečeno, moramo da se zapitamo: ima li kraja Dačićevoj drskosti i nemoralu? Kada će taj čovek prestati da vređa našu inteligenciju i nacionalno samopoštovanje? Koliko godina će još Srbija dozvoljavati da takvi kao on zaposedaju najviše političke funkcije samo zahvaljujući rupama u parlamentarnom sistemu?