Drugosrbijanske nevolje

Nema sumnje da nam se mnogo toga izdešavalo u proteklih šest meseci, pa smo stekli osećaj da su se stvari ubrzale, no, zbog većeg pritiska na zvanični Beograd da popusti pred zahtevima Prištine i saveznika, čini se da nismo obratili pažnju na neke zanimljive događaje koji su se desili na marginama naše političke i društvene scene.

Naime, letos smo imali prilike da vidimo neobičan sukob na relaciji Nataša Kandić i Petar Luković/mnogi drugi iz našeg NVO sektora, a čiji je povod bio, kako smo shvatili, neumereno trošenje sredstava (čitaj – novca) za pojedine projekte[1].

Iznenađenje javnosti povodom optužbi koje su prema Kandićevoj uputili razni njeni ideološki istomišljenici je bilo „gotovo neizmerno“ – ko bi rekao da je osoba za koju je sudski dokazano da je otvoreno obmanula (neko bi rekao „slagala“) javnost[2] i koja je bez ikakvog vidljivog povoda naočigled svih ošamarila starijeg čoveka koji je „interno raseljen“[3], sposobna za finansijske malverzacije, autoritativni stav unutar svoje organizacije, mobing i ostalo što je Dragan Popović spomenuo u svom tekstu? Šalu na stranu, nije potrebno posedovati visok stepen intuitivnosti da bismo pomislili da sve što je pomenuta Nataša Kandić radila u našem društvu, makar otkako za nju znamo, zapravo bilo više iz materijalnih razloga a manje iz ličnih uverenja. Ono što dodatno zbunjuje je činjenica da je Kandićeva nekoliko puta navela da je inicijativa za REKOM transparentna i da svako može da proveri finansiranje te organizacije na zvaničnom sajtu[4] (www.zarekom.org), međutim, kada nakon nekog vremena budete uspeli da nađete taj izveštaj na pomenutom sajtu sasvim sigurno ćete biti iznenađeni kad budete videli da je ceo dokument ispisan na engleskom jeziku (dok sam sajt koristi uglavnom jezike balkanskih država), a pogotovu ćete biti iznenađeni kad budete videli da ne postoji detaljan izveštaj o samim troškovima, već samo tzv. „opšta mesta“ koja ne govore previše ali su dovoljno zanimljiva sama po sebi (primera radi, stavka 1.1.4.4. u kojoj se navodi da su u pitanju troškovi „za hranu i smeštaj za jednu noć u Beogradu za 150 učesnika“ koštali celih 29.891,42 evra, bez detaljnijih navoda na šta je tačno potrošen taj novac, dok je za stavku broj 1.5. koja se odnosi na pravljenje sajta i njegovo održavanje utrošeno čitavih 24.970 evra, takođe bez detaljnijih navoda) [5].

Elem, drugi zanimljiv slučaj na našoj „drugosrbijanskoj“ sceni se desio relativno skoro – u organizaciji lista „Vreme“ organizovana je tribina pod nazivom „Nova srpska levica“ za koju bi se reklo da je neslavno završena po sve učesnike[6]. Opet smo bili „jako iznenađeni“ – kako to da je neko ko je svojevremeno bio uhapšen jer je bio u grupi ljudi koji su napali grčku ambasadu molotovljevim koktelima[7] a potom dobio ogromnu podršku mnogih medija (u kojima se tada posebno isticao B92), NVO sektora i ostalih da bude oslobođen procesa i optužbi, može da bude neko ko radi za CIA (što je u nekom smislu prozvani Ratibor Trivunac i izričito priznao na pomenutoj tribini)? Šalu na stranu (ponovo), nije potrebno biti previše intuitivan pa shvatiti da je Trivunčeva priča da je „uzeo novac od Amerikanaca da bi došao do dokumenata koji kompromituju Ilića“ pomalo čudna. Hoću reći, koliko ja znam o tome (istina ne previše), informacije se dobijaju za novac, i suprotno, a dogovor u kojem dobijete i jedno i drugo se zaista može smatrati neverovatnim, pogotovo ako je sklopljen sa famoznom CIA.

Bilo je tu i nekih drugih zanimljivih momenata na koje se možda nije obratila dovoljna pažnja, poput činjenice da je, ako je verovati prof. Iliću, CIA zapravo angažovala propalog nezadovoljnog studenta („Otpor“ sindrom?), i možda najzanimljiviji detalj koji je, čini mi se, većini promakao, a to je da su naši „novi levičari“ sve vreme reklamirali jedan proizvod (već sam video dizajn za bilbord sa kog bi nam nasmejani Ilić, Medenica i Trivunac, držeći istu flašu poručili da „svi srpski levičari piju samo Vujić vodu“) i time obesmislili i levičarske, a pogotovu anarhističke ideje.

Međutim, najbitnija stvar je ona koja se tiče zajedničke veze između ova dva događaja, a reklo bi se da je to priča o novcu, kod slučaja oko REKOM-a otvorenije, a kod slučaja „novih levičara“ nešto skrivenije, ali se ipak provuklo (jer meni, recimo, još uvek nije jasno da li je prof. Ilić ljut ili ljubomoran na Trivunca što je primio taj novac) i naravno, ono što se da izvesti iz svega viđenog, da li je slučajno što je do ovih svađa došlo baš u trenutku kada finansijska kriza na Zapadu poprima ogromne razmere? Zaključke izvedite sami.