Sukob na srpskoj NVO sceni

Prvo je Radomir Konstantinović napisao "Bibliju Druge Srbije". Onda je Dragan Popović, "direktor Centra za praktičnu politiku i aktivista za ljudska prava" (ex "Inicijativa mladih za ljudska prava"), iskoristio Konstantinovićev naslov (i rečenicu kao moto) za tekst u listu "Danas". Između ova dva događaja u Srbiji su se pojavile nevladine organizacije (NVO), koje su živele, radile i delile novac. Da li je sve u ljudskim pravima ili ima nešto i u donacijama – probajte sami da otkrijete u tekstovima koji oslikavaju polemiku koja petnaestak dana drma srpsku nevladinu scenu.

Dragan Popović: Filozofija NVO palanke

Iskustvo nam je palanačko.

Radomir Konstantinović, Filozofija palanke

Izgleda da je nepisano pravilo u civilnom sektoru (ljudskopravaškom pre svega - sa drugim delovima nisam dovoljno upoznat) da se o „našim belim medvedima“ ne govori ružno u javnosti. Ima to svoje opravdanje - lideri ljudskopravaških organizacija i drugi istaknuti drugosrbijanci često su na meti desničarskih grupa, bili su izloženi hajkama, čak i fizičkim napadima (o verbalnim ne treba ni trošiti reči). Kako sad čovek da ih kritikuje kad su pod neprestanom baražnom vatrom svega najgoreg u Srbiji - od neonacista do NSPM-a. I onda kad vidimo da nešto nije u redu, kada vuku pogrešne ili nesumnjivo štetne poteze za ideje za koje se borimo, kada u žaru borbe prekorače granice dobrog ukusa, pa čak i zakona - mi oćutimo. Pravimo se da ništa nismo videli, da nismo čuli ili pročitali, ne javljamo se na telefon kad nas zovu novinari, kolege, prijatelji? I dokle tako?

Uz iskreno poštovanje i priznanje ranama iz prošlosti i hrabrosti kakvu je malo ko pokazao, verujem da je došlo vreme da razbijemo zavet ćutanja. Trpeli smo i više nego što je trebalo. Nema sumnje da i mi, mlađi borci za ljudska prava, snosimo ogroman deo odgovornosti. Prihvatili smo pravila igre bez otpora i nismo uspeli mnogo toga da promenimo. Uz punu svest o sopstvenoj odgovornosti za ovakvo stanje u ljudskopravaškom delu civilnog sektora, pozivam na prestanak ćutanja. Pa neka košta koliko mora. I koliko treba.

Danas su na sceni moćni klanovi koji kontrolišu pojedine oblasti ljudskih prava. Uspostavljeni su monopoli, stavljene šape na donatore, svuda se pronalaze teorije zavera i nekakvi „tabori“. Postoje projekti koji su nedodirljivi, o kojima mediji bliski sektoru nikada neće kritički pisati iz najboljih namera. Nedavni napadi na Koaliciju za REKOM i njenu liderku Natašu Kandić sistematski su ignorisani od strane tih medija. To ne bi bio problem da je u pitanju samo ignorisanje budalaština i neargumentovanih optužbi za krađu novca.

Ne pišemo o navodnim finansijskim malverzacijama (da ne bismo bili Kurir ili Pres), ali ne otvaramo ni raspravu o pravim problemima projekta REKOM i potencijalnoj opasnosti da Koalicija svojim amaterizmom, autoritarnošću i isključivošću uništi svaku buduću mogućnost za osnivanje bilo kakvog regionalnog mehanizma tranzicione pravde. Jer to je Nataša Kandić, koja svakako jeste nepokolebljivi borac za prava žrtava i žena čiju hrabrost niko ne može dovesti u pitanje. A u kuloarima ćemo o mobingu, diktatorskom ponašanju, vređanju ljudi, neprofesionalnom ponašanju, crnim listama „neprijateljskih“ organizacija koje se dostavljaju donatorima? Ne pomaže tu otvaranje pitanja unutar sektora ili „tabora“ - nakon svakog ukazivanje na goruće probleme sledi unutrašnja inkvizicija koja će vas saseći bez milosti i ugušiti svaku konstruktivnu kritiku.

I isto tako ćemo svi da ćutimo dok E-novine vređaju Miljenka Deretu, njegovu porodicu i kolege na svom sajtu. Kao što smo ćutali kada su vređali ljude na osnovu fizičkog izgleda, kada Ljiljanu Smajlović zovu Ugrica, kada se iživljavaju nad Sonjom Liht, Nadeždom Gaće, Veranom Matićem ili bilo kim drugim. I iščuđivaćemo se što Kusturica misli da je kleveta kad ga optuže da je veza između DB-a i plaćenog ubice. Jer to je Pera, on je valjda naš, on je branio opkoljeno Sarajevo i pisao Ćoravu kutiju. A u kuloarima ćemo svi jedni drugima priznati da su E-novine obično smeće koje čitamo samo zbog sjajnih tekstova iz regiona.

Hajde da otvorimo raspravu pošteno i bez rukavica. Da razgovaramo o principima po kojima delujemo, o odnosu prema zaposlenima, saradnicima, partnerima i drugim organizacijama, o poturanju lažnih informacija o konkurentima i pritisku na „prijateljske“ donatore da se zaustave projekti svih koji nisu uz nas, o tome ko koliko dobija iz raznih državnih i lokalnih budžeta, šta se radi sa tim novcem, ko finansira političke stranke i njihove kampanje iz civilnog sektora, kako stranke „izvlače“ pare poreskih obveznika preko NVO-a (koji im potom vraćaju na privatne račune ili plaćaju direktno troškove funkcionera i stranaka), o govoru mržnje, ideološkoj isključivosti, zloupotrebi žrtava, „našim“ ratnim zločincima iz 1945. godine?

To nisu teme o kojima se sme ćutati. Zdušno, s punim pravom, osuđujemo guranje pod tepih „neprijatnih“ stvari iz prošlosti države i društva. Ali kada je u pitanju sopstvena prljavština, majstori smo guranja pod tepih. Svoje dvorište ne čistimo i ne vetrimo memljive salonske prostorije u kojima se skupljamo da slučajno neko spolja ne bi primetio da nešto ne valja. Umesto da budemo prvi koji će izneti sve na videlo, koji će biti spremni da argumentovano i principijelno vode diskusije i sukobljavaju mišljenja, da nudimo alternativne koncepte i o tome razgovaramo. Sme li neko da ukaže na greške drugosrbijanaca i posledice tih grešaka? Smemo li da razgovaramo o isključivosti i elitizmu, o samodovoljnosti manifestovanoj kroz potpuno odsustvo svesti o važnosti uticaja na neke ljude koji ne dele naše svetonazore? Zašto sam odmah izdajnik ako postavim ova pitanja? I kako, za ime boga, pravimo razliku između palanke koja u svakom odsustvu sabornosti vidi neprijateljski akt i ove naše, male NVO palanke koja to isto radi, samo u ime drugačijih vrednosti?

Vreme je da se jasno kaže - to nije ta Druga Srbija. Ne prihvatam mafijaški kodeks ćutanja. Ne prihvatam da zarad stare slave prelazim preko budalaština i štete koje danas prave nekadašnji lideri i liderke Druge Srbije. Pokojni premijer svojevremeno je prvoborcima poručio: za zasluge - ordenje. Dajte da im svima podelimo to ordenje, pa da krenemo sa ravnopravnih pozicija i otvoreno i bez straha progovorimo o učinku svakog od nas. To bi bar trebalo da smo do sada u ovom sektoru naučili - neophodni su novi rezultati.

Autor je direktor Centra za praktičnu politiku i aktivista za ljudska prava

(Danas, 6.7.2011)

Nataša Kandić: Priznajem da sam grešila

Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, koju je Popović posebno apostrofirao u svom autorskom tekstu kao paradigmu nedodirljivosti, odbija, međutim, takve optužbe.

„Ne prepoznajem tu terminologiju. Nemam pojma šta znači nedodirljiv, ja sam u tramvaju, uvek sam javno dostupna svakome. Zovu me ljudi, moj telefon je dostupan i kućni i u kancelariji, ne znam šta to znači. Nikad nisam bila beli medved, ali bih jako volela da jesam, baš mi se dopada da mi neko dodeli taj status”, kaže Kandićeva za „Politiku”.

Ona priznaje da je grešila, ali ističe da je „u potpunom miru” sa onim što radi i što je radila.

„Svesna sam da sam verovatno hiljadu puta mogla bolje da uradim, da neke stvari nisam uradila, ali ne vidim da je taj Dragan Popović osoba koja može da ocenjuje moj rad i da me naziva belim medvedom”, ističe ona i dodaje da joj slava ne treba niti da je ikada imala. Sve što je ikada dobila su, kako kaže, priznanje opštine Tutin i jedne organizacije za ljudska prava iz Leskovca. „To je sve od moje slave u Srbiji. Meni nikakve zasluge ne pripadaju, niti ih tražim jer sam radila isto što i hiljade ljudi koje sam tokom proteklih godina srela”, objašnjava Kandićeva.

Za Popovića nije problem samo nekritičnost prema radu civilnog sektora nego i ponašanje pojedinih lidera „Druge Srbije”. Tako on uz konstataciju da je Nataša Kandić borac za prava žrtava i žena čiju hrabrost niko ne može dovesti u pitanje, on istovremeno navodi i da se u kuloarima čuje „o mobingu, diktatorskom ponašanju, vređanju ljudi, neprofesionalnom ponašanju, crnim listama ’neprijateljskih’ organizacija koje se dostavljaju donatorima.

Kandićeva na te optužbe ne odgovara direktno već kaže da Popović nema nikakvo moralno pravo da govori o drugima.

„Prošle godine u maju smo imali jedan sastanak sa pravnicima povodom statuta Rekom i išla je grupa pravnika iz Beograda. Svi smo išli autobusom, a on je išao kolima sa vozačem i za mene je to gotovo”, priča ona.

(Politika, 8.7.2011)

Utisak nedelje: Nema REKOM-a – nema novca?

Izvršni direktor Građanske inicijative Miljenko Dereta rekao je gostujući u Utisku nedelje na TV B92 da njegovoj NVO novac nije odobren jer se nije priključio Koaliciji za REKOM, u okviru koje se kao glavna NVO smatra organizacija Fond za humanitarno pravo.

"Imate organizacije sa kojima imate duge odnose i onda vas organizacija obavesti da vas neće više finansirate za vaše shvatanje šta znači tranziciona pravda, nego će sva sredstva preusmeriti na veliki projekat jer se, između ostalog, i to mi je rečeno, nisam priključio REKOM-u", kazao je on.

Direktorka FHP-a Nataša Kandić, s druge strane, kaže da nikada nije videla, osim etičkog kodeksa na sajtu Građanske inicijative, bilo kakav izveštaj ili priču o REKOM-u. Na njenu izjavu, međutim nadovezao se Dereta, rekavši da je ono što je Kandićeva upravo rekla, odsustvo elementarne pristojnosti.

S druge strane, Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku, koji je takođe gostovao u Utisku nedelje, pokušao je da objasni da postoje posebni mehanizmi po kom pojedine organizacije dobijaju projekte.

Kandićeva: Uvek sam se pitala šta je to što radite sa mladima, ko su ovi mladi koji su uključeni u Koaliciju za REKOM, a koji su to drugi mladi- zašto neki mladi učestvuju a neki ne. Sad sam pročitala etički kodeks, znam Miljenkove tekstove iz Politike, znam njegove stavove kada je u nekim emisijama, ali ja ne znam, osim tog etičkog kodeksa koji sam imala prilike da pročitam na sajtu, nisam videla neki izveštaj, nisam videla neku priču u javnosti o tome. Evo mi stalno pričamo ratnim zločinima, o tome dokle smo stigli u tom konsultativnom procesu o REKOM-u...

Dereta: Ja ne mogu da verujem. Sa ovom vrstom odsustva elementarne pristojnosti ja ne znam kako da se nosim.

Popović: Pisma idu ka donatorima. Čim se neko usudi da nešto kaže protiv, idu pisma ka donatorima...

Kandićeva: Molim vas neka pokaže to pismo.

Popović: Nataša, ja znam da ste pisali pisma. Pisali ste Sivil rajt difendersu...

Kandićeva: Molim vas pokažite...

Popović: Sarađivali smo šest godina...Hoćete da me naterate da kažem za koga ste sve slali pisma?

Kandićeva: Molim? Kako te nije sramota.

Popović: Za Branka Crnogrlića, je l' niste slali?

Kandićeva: Molim?

Popović: Za Sonju Biserko?

Kandićeva: Molim?

Popović: Pa ovo je sad na nivou da li će da veruju meni ili Nataši Kandić. Pisali ste pisma NED-u...

(B92, 17.7.2011)

Snežana Čongradin: Napad na Natašu je napad na Peru (i obrnuto)

Nataša Kandić je autoritarna i isključiva osoba, koju odlikuje netransparetan rad i poslovanje u oblasti zaštite ljudskih prava. Direktorka Fonda za humanitarno pravo uživa privilegovane uslove i monopol, a sklona je i mobingu nad svojim saradnicima. Netolerantna je i nespremna da uvaži mišljenja drugih, zloupotrebljavajući pritom veliku moć i snažan uticaj na prilike u društvu, koji nezasluženo poseduje. Ove optužbe, sledstveno odsustvu navođenja ikakvih konkretnih dokaza, izuzev onih palanačkog karaktera – priča se po gradu – iznete su, paradoksalno, uz istovremeno izkazivanje dubokog poštovanja prema direktorki Fonda za humanitarno pravo. To poštovanje, kritičari bez oslonca iskazuju u sledećoj formi: i pored svih tih njenih loših osobina i zloupotreba fondova koji finansiraju oblast zaštite ljudskih prava u Srbiji, ni u kom slučaju i ni pod kojim uslovima, nemoguće je svrstati Natašu Kandić u ravan sa Petrom Lukovićem.

S obzirom na to da je reč o novinaru i uredniku jednog internet portala, koji zbog snažnog uticaja vladajućih struktura na medijsko i marketinško tržište, ne prihoduje dovoljno ni za račun za struju, koju jedan kompjuter potroši tokom radnog vremena – Petar Luković nije u prilici ni da se približi (neosnovanim) kritikama upućenim Nataši Kandić. S druge strane, budući da ne dobija novac iz fondova, odnosno ne predvodi, niti je član neke nevladine organizacije, upućivanje na zaključak da nema nikakve dodirne tačke sa profesijom, odnosno načinom rada organizacija, poput Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić, neizbežno je. Stoga, Petar Luković nije u prilici ni da bude optužen za netransparetnost, monopol, zloupotrebu moći. On, jednostavno rečeno, ne poseduje sve te privilegije zbog kojih je Nataša Kandić (neargumentovano) optužena.

Ipak, u ovom neutemeljenom, neosnovanom i lišenom svakog smisla poređenju postoji nit koja ih spaja - kao što je Nataša Kandić optužena za nezasluženo uživanje statusa i prilika u oblasti ljudska prava u Srbiji, tako je i Luković nezasluženo dobio značaj paradigme granice koju Nataša Kandić nikada neće biti u prilici da pređe.

Petar Luković ni po formi (profesiji) ni po sadržaju (moći i uticaju) ne ispunjava, naime, ni najosnovnije uslove da bi mogao biti donja granica napada NGO, za koje je  Nataša Kandić, u najgoroj mogućoj (ne)argumentovanoj optuženičkoj varijanti, ipak nekoliko stepenika iznad, a opet se na njega osipa najviše drvlja i kamenja, što je jednostavno lišeno svakog smisla.

Kako se to onda dogodilo?

Da li je Nataša Kandić „napadnuta“ usled pokušaja diskreditacije Petra Lukovića, ili je Petar Luković pomenut kao upozorenje Nataši Kandić da bi mogla biti javno stigmatizovana i proći kao on?

U višednevnoj polemici koja se vodi o ovoj temi, moglo se uočiti da su se neargumentovani kritičari izložili ovakvom riziku, pre svega, usled ozlojađenosti zbog činjenice da njihova finansijska sigurnost i poslovne perspektive u oblasti razvoja civilnog društva i ljudskih prava u velikoj meri zavise od mišljenja Nataše Kandić o njima. Naime, direktorka Fonda za humanitarno pravo je, kako ističu njeni kritičari, „stavila šapu“ na evropske fondove (i obrnuto, ti fondovi su „stavili šapu“ na nevladinu organizaciju u kojoj zauzima rukovodeću poziciju) ne samo u smislu da ona prioritetno dobija donacije za projekte, već i u kontekstu uzimanja njenog mišljenja kao relevantnog za donošenje odluka o tome da li bi trebalo finansirati neke druge projekte nevladinih organizacija u Srbiji, odnosno dati novac vladi da ga transferiše na njihove račune.

Ako im je, dakle, stalo do toga da „ućutkaju“ Natašu Kandić, stalo im je i da „ućutkaju“ Petra Lukovića i njegove e-novine. Međutim, time oni, zapravo, iskazuju poštovanje prema onome što Luković radi: Luković je poslednji etički barometar u opustošenom i potpuno kontrolisanom medijskom prostoru Srbije, koji daje nepogrešive prognoze, koji se nije prodao ni predao, uprkos svemu. Dakle, može se ispostaviti da teze s početka ovog teksta, zapravo na kraju padnu u vodu, odnosno da je uticaj i moć Petra Lukovića, uprkos svim pokušajima vladinog i dela nevladinog sektora da ga „ućutkaju“, dovođenjem u nepriliku usled nemogućnosti zadovoljenja najosnovnijih egzistencijalnih potreba, ipak toliko velik, da neke dovodi na rub propasti. I očaja.

(Peščanik.net, 20.7.2011)

Slobodan Kostić: Palanka kuloarske filozofije

Nema knjige koja se manje čita, a više citira od Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, gurua Druge Srbije, koja se ovih dana ponovo bavi sama sobom. Jednog dana organizuje se tribina na kojoj se o ovom delu govori kao o instituciji XX veka, a već sutradan ga novo-srpsko-politički-mislioci proglašavaju kriptomarksističkim, na zlovoljnu opasku Predraga Palavestre da je knjiga ispunjena mazohizmom stiže odgovor kako se on sam prepoznao u tome, posle toga publika Ateljea 212 danima gleda grafit koji poručuje da je upravnik izronio iz palanke, da bi se na kraju ove knjige dohvatio i Dragan Popović, pravnik i direktor Centra za praktičnu politiku, koji je verovatno ovim delom, ostavljajući osmotomno Biće jezik za neku odsutnu bitku, pokušao da dotuče svoje saborce iz nevladinog sektora. Verovatno ovim, pošto Popović stalno piše o nekakvoj Filozofiji palanke, mada knjiga s takvim naslovom ne postoji, ali pošto citira onu dobro znanu rečenicu da nam je "iskustvo palanačko", on očigledno misli na Konstantinovićevo delo, jer većina onih koji mrcvare tu knjigu nisu ni mrdnuli dalje od njene prve rečenice, u čitanju pre svega, a u razumevanju još manje. Da nije tako, kuloari ne bi mogli da budu izvor saznanja o problema nevladinog sektora o kojima Popović govori u tekstu "Filozofija NVO palanke", jer su čaršijske priče u samoj biti palanačkog iskustva.

MLADI I MEDVEDI: A kada kuloari počnu da sude, lako je reći kako je očigledno da se u civilnom sektoru ćuti kada neko "napravi neku budalaštinu", što podrazumeva da se tu stalno čine razne gluposti, ali ne znamo koje, jer autor ne navodi nijedan konkretan primer; on kaže da se ne govori ružno o "belim medvedima" iz civilnog sektora, na osnovu čega proizlazi da ima mnogo razloga da se o njima ispredaju najstrašnije priče, samo što se nigde ne vidi šta su to oni zgrešili; ćuti se, piše Popović, kada se "vuku pogrešni ili nesumnjivo štetni potezi" ili kada se u "žaru borbe prekorače granice dobrog ukusa, pa čak i zakona", ali i dalje ne znamo koje su to pogreške, štete ili, daleko bilo, kršenja propisa zbog kojih se katkad ide u zatvor; on tvrdi da su na sceni "moćni klanovi koji kontrolišu pojedine oblasti ljudskih prava", "uspostavljeni monopoli" i "stavljene šape na donatore", ali već dve nedelje od kako je objavljen tekst u "Danasu", a da niko nije video neki klan, vlasnika bar jedne šape, ili saznao ulicu i broj gde se skrivaju strašni monopolisti. Imenom i prezimenom se spominju jedino predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić i glavni urednik E-novina Petar Luković, "naš Pera", za koga svi priznaju "da su E-novine obično smeće" i liderka REKOM-a, koja se dovodi u vezu sa "mobingom, diktatorskim ponašanjem i vređanjem ljudi". Možda baš njih dvoje prave one budalaštine, trpaju šape ispred tuđih ruku, vuku pogrešne poteze i, ne daj bože, krše zakone, samo što takve vesti još nisu stigle do kuloara u kojima su postavljene programske odrednice "Filozofije NVO palanke".

U tom manifestu mlađi borci za ljudska prava ustaju protiv nekih belih medveda, ali se osim autora teksta niko od tih omladinaca ne nazire na horizontu. Traži se razbijanje mafijaškog kodeksa ćutanja u civilnom sektoru, dok se pravi mafijaši dogovaraju sa vlastima, koje njihovim novcem prave i finansiraju para-nevladine organizacije. Usput, tek toliko da se kuloarske tvrdnje podupru nekim dokazima, ljudskopravaški sektor se proglašava "malom NVO palankom", jer je Konstantinovićev obračun sa plemenskim duhom postao garant svih budućih pobeda. Tako je građanska Srbija, koja nikada nije bila posebno jedinstvena, otkrila svoju novu pukotinu, na sveopštu radost desničarske bolumente, koja je dobila krunski dokaz kako je Nataša Kandić, osim što je osvedočeni izdajnik, lopov i diktator, a da Petar Luković, osim što se iživljava nad Nemanjom i Ugrcom, nije u stanju da proizvede ništa više od elektronskog đubreta.

KODEKS I MANIFEST: Bilo je i ranije nagoveštaja da će se potpisivanje Etičkog kodeksa organizacija civilnog društva, koje su inicirale Građanske inicijative Miljenka Derete, a čiji je Dragan Popović pravni konsultant, sručiti nekome na glavu, jer se već tu provlači teza o problemima unutar neprofitnog sektora i "razlici između deklarativne posvećenosti vrednostima i njihove stvarne primene u praksi". Ono što se sada naziva krađom, predupredilo bi se "pažljivim upravljanjem finansijama", šape na donatorima možete naći pod stavkom "apliciranja za sredstva i aktivnosti koji su u skladu sa ciljevima i programima", dok se protivljenje mobingu, diktatorskom ponašanju i vređanju ljudi skriva iza "tretiranja zaposlenih i volontera sa poštovanjem i dostojanstvom". Između "Etičkog kodeksa" i "Filozofije NVO palanke" nedostajala je samo ona teza koja govori o tome da svet nije dovoljno interpretirati, već da on mora da se promeni. A upravo ta misao autora čije ime nije bilo baš uputno spominjati na sesijama Beogradskog kruga gde se rodila građanska Srbija, bila je kamen spoticanja između onih koji su, još ranih devedesetih, ustali protiv nacionalističkog terora i zločina. Upravo na tim tribinama je, uz antiratne manifestacije, poput hoda mira oko skupštine Jugoslavije, solidarnosti Beograda sa Dubrovnikom, svećama za poginule u ratu, demonstracijama protiv sukoba u Bosni, rok koncerta "Ne računajte na nas", mirovnog piknika u Pionirskom parku, "Crnog flora za Sarajevo" ili "Žute trake", koje je organizovao Centar za antiratnu akciju, začeta građanska Srbija, iz koje se formirala gotovo čitava NVO scena.

ETNIFIKACIJA ZLOČINA: Bilo je tu od početka razmimoilaženja: dok je Srđa Popović prizivao vojnu intervenciju protiv zločinaca, Staša Zajović je klečala protiv militarizma; kada su pristalice Antiratnog pokreta Beograda palile sveće ispred Predsedništva, Nataša Kandić je bila sa njima, ali je potom gunđala kako joj to izgleda kao mrtvozornički posao i pakovala hranu i lekove koje je htela da odnese u Sarajevo; Borka Pavićević je pričala da je nacionalno dovelo na površinu sve ono što divlja po našim gradovima, dušama i životima, i što razara, uništava pljačka i ubija, a Sima Ćirković, pred istovetnom publikom, nije odbacivao mogućnost da se druga Srbija veže i za nešto što je tradicionalno ili nacionalno. Može se tako nizati sve do dana današnjeg kada E-novine pišu o "nenadjebljivom" Etičkom kodeksu koji su donele Građanske inicijative, i uvodničarki Dubravki Velat-Dereta, a Dragan Popović zapomaže do neba zbog vređanja Miljenka Derete i njegove porodice, mada su se urednik E-novina i osnivač Građanskih nekoć nešto bolje slagali o tome kako je prva Srbija ratnohuškačka, okićena kičem, da živi u unutrašnjosti i ne čita novine.

No, vremena se menjaju, propustio je da kaže Konstantinović u duhu banalnosti kuloara, što je potom pokazao i spor u okviru građanske Srbije koji se odigrao na stranicama "Vremena" oko toga da li zločini imaju nacionalni predznak, ili ime i prezime počinioca, mada je čak i onima koji su jednom prošli pored Studentskog kulturnog centra gde su se održavale sesije Beogradskog kruga, videli preko puta ulice kako neko pali sveće u Pionirskom parku ili kleči u fraku sa notama ispred savezne skupštine bilo jasno da ratni zločini imaju etnički predznak, jer su ih počinili pripadnicima jednog naroda protiv članova drugih nacija, a da pojedinci vrše samo kriminalna dela jer ne mare da li su prislonili cev pištolja na glavu Srbina, Hrvata, Bošnjaka, Albanca ili dalekog Aboridžina, pošto to čine samo zbog novca čiju vrednost ne određuje etnicitet.

MALA JE BARA: A upravo kuloari u koje Dragan Popović ne stiže da svrati ovih dana već uveliko zbore kako je sukob u nevladinom sektoru izbio upravo zbog novca, uz citiranje čuvene, ali nedovoljno poznate misli Radomira Konstantinovića, "mala bara, mnogo krokodila", koja će se naći na početku prvog izdanja Filozofije palanke, kada autor konačno shvati da je kriptomarksista, i da može ostati ono što je bio za deo Druge Srbije jedino ako se promeni i prihvati banalnost kuloara.

Ni civilni sektor se, zajedno sa svojim klasikom, suštinski ne menja, jer i danas postoje oni koji pišu projekte i uzvikuju parole, i organizacije koje izdaju knjige pamćenja sa sudbinama pojedinačnih žrtava, objavljuju godišnje izveštaje o stanju ljudskih prava sa preporukama ili okupljaju najznačajnije stvaraoce iz regiona. No bez obzira na to da li svi oni samo interpretiraju ili menjaju mali svet Srbije, NGO je i dalje najbolji deo ovog društva. I bez kuluorskih izvora je jasno da su pojedine organizacije koje se bore za ljudska prava autokratske po ustrojstvu, što baš i nije u skladu sa idejom slobode ali je, ako je to za utehu, mnogo strašnije stanje u državnom dvorištu. Za razliku od suočavanja sa zločinima koji se mogu jedno prevladati po načelu – politički lideri naroda bivše Jugoslavije su odgovorni za rat, ali su srpski najodgovorniji, i vojske svih sukobljenih strana su kršile humanitarno pravo, ali su srpske formacije počinile najviše zločina – građanska Srbija može i dalje da se prevashodno bavi gomilama đubreta koje se valjaju prema njihovim zabranima jer je nacionalizam koji se neguje u krilu aktuelne vlasti mnogo opasniji od onoga koji je obuzeo igrače kola sa Ušća, i tresnuo ih o ledinu čim su dobili po nosu, jer sada u zgradama ispred kojih su gorele sveće tokom devedesetih sede i posetioci sesija Beogradskog kruga koji su propustili da čuju neke ključne lekcije.

Nataša Kandić: Zašto me napadaju

Godinama sam u "patriotskoj" štampi viđena kao "izdajnik", kao i drugi kritičari poricanja odgovornosti za zločine u ime Srbije. Vremenom je zvanična Srbija prihvatila minimalni deo odgovornosti, sadržan u stavu "sve strane su činile zločine", što je uticalo i na odnos prema "izdajnicima". Događalo se da i poneke novine iz kategorije "patriotske štampe" objave profesionalan izveštaj o događaju u kojem učestvuje "izdajnik". Međutim, od pokretanja Inicijative za osnivanje REKOM, tačnije od marta 2010. godine kada ta inicijativa postaje prepoznatljiva u javnosti i praćena u medijima, započinje nova vrsta napada, koji sadrže ocene moje ličnosti, kojih nema u sadržaju ranijih napada. Osim toga, tzv. patriotski mediji nisu više jedini koji prenose napade, koji sada dolaze iz krugova nevladinih organizacija. Ja sam postala kriminalna osoba, koja raspolaže milionima evra, troši ih na svoju promociju, autoritarna osoba koja je privatizovala Inicijativu REKOM, do toga da sam upropastila i zaustavila proces osnivanja Regionalne komisije za činjenice o žrtvama, uništila šanse za regionalno pomirenje. Osim toga, u tim napadima ja sve više dobijam na moći. Ja sam ta koju navodno slušaju donatori, sprečavam da određene nevladine organizacije dobiju donacije. U tim napadima se za svaki podatak koji se tiče uspeha Inicijative REKOM, npr. broj prikupljenih potpisa u Banja Luci, kaže da je falsifikat. Moje duboko uverenje je da ima dva razloga za ovu novu vrstu napada: suprotstavljanje ideji da se prekine praksa bezimenih žrtava i gubljenje vrednosnog sistema, koji je ranije pokretao nevladine organizacije da se bore za "vrednosne" projekte, kao npr. uspostavljanje tranzicione pravde. U prvom slučaju postoje politički razlozi kojima se određene nevladine organizacije rukovode, npr. da je važnije utvrditi odgovornost za agresiju, prioritet je nacionalno samokritičko preispitivanje, strah od izjednačavanja odgovornosti, a ima i sumnje da Inicijativa REKOM vodi ukidanju Republike Srpske i dr. U drugom slučaju nevladine organizacije se više na okupljaju oko ideja koje su ih u prošlosti povezivale, npr. kritika Miloševićeve politike. Povezuju se na osnovu projekata i odnosa sa institucijama.

Kada je reč o tome da li FHP (Fond za humanitarno pravo) smeta nekim drugim nevladinim organizacijama, pre bih rekla da nevladine organizacije koje preko inicijative REKOM napadaju FHP to čine jer smatraju da ta inicijativa smanjuje šanse za njihove projekte, nezavisno o kakvim projektima je reč. Ne znam kako drugačije da objasnim da u procesu REKOM nema nevladinih organizacija koje ne iznose političke argumente zbog kojih nisu deo procesa. FHP je uređena organizacija, koja na odgovoran način vodi regionalnu koordinaciju procesa REKOM. Postoje pravila, kako u sprovođenju aktivnosti tako i u trošenju sredstava i finansijskom izveštavanju. Duboko verujem da su partnerske organizacije u projektu proces REKOM naučile kako se razvija ideja, ciljevi, zadaci, kako se vodi proces, zašto je važno dokumentovanje procesa, i da moje insistiranje na doslednom sprovođenju koncepta nije autoritarizam nego profesionalizam.

Očajna sam što sam primorana da učestvujem u nepristojnim razgovorima o donatorima a ne u preko potrebnim razgovorima o suočavanju sa prošlošću. Najbolje je da se novinari obrate donatorima koje navode pokretači hajke na FHP i mene, a to su Civil Rights Defenders, NED, Evropska komisija...

FHP ima monopol na rad. Ono što mi radimo niko drugi ne radi, ali ne zato što nema posla za druge. Nemam objašnjenje zašto niko ne prati suđenja za ratne zločine, zašto se niko nikada nije bavio dokumentovanjem ratnih zločina (mislim na nevladine organizacije), zašto niko drugi nije pripremao transkripte sa suđenja pred Haškim tribunalom na lokalne jezike, da li smo time što smo pre četiri godine krenuli da stvaramo "Kosovsku knjigu pamćenja" postali monopolisti.

Kada je reč o aktuelnim sporenjima u okviru civilnog sektora, više bih volela da ima polemike o argumentima protiv REKOM-a, kao što je Branislav Ristivojević sa Pravnog fakulteta iznosio, iz nedelje u nedelju, na portalu Nove srpske političke misli, ili o argumentima protiv "Kosovske knjige pamćenja", koju ćemo predstaviti javnosti 3. septembra, a sve drugo je priča o nečemu drugom, a ne o suočavanju sa prošlošću.

Miljenko Dereta: Da li sam autor teksta "Filozofija NVO palanke"?

Sve tekstove koje napišem ja i potpišem punim imenom i prezimenom i sigurno nisam jedini koji tako radi. Zato ne želim da prećutim da pitanje da li je gospodin Dragan Popović svoj tekst pisao po mom zadatku i diktatu smatram uvredljivim za obojicu.

Zabrinjavajući je znak dubine moralne krize u kojoj se nalazimo činjenica da se smatra očekivanim i prihvatljivim da iza tekstova koje čitamo u medijima uvek "NEKO STOJI" i da postoji armija poslušnika spremna da ih potpisuje. U tom smislu zanimljivo mi je da niko iz samozvane i samoizolovane "Druge Srbije" nije javno postavio pitanje KO stoji iza buncanja E-novina o Građanskim inicijativama, meni i mojoj porodici? Verovatno zato što znaju.

Želim da podsetim kako se i zašto podigla ovolika buka koja je NVO stavila u centar medijske pažnje jer mislim da su lončići o tome namerno polupani. Dakle iz Banja Luke je došla vest da neki partneri iz BiH i Hrvatske u Inicijativi REKOM nisu zadovoljni kako Fond za humanitarno pravo vodi projekat i informacija da se Nataša Kandić povukla iz tela koje procesom rukovodi. To se preklopilo sa pitanjima registracije Ujedinjenih regiona kao udruženja građana i sve većeg broja NVO-a koje registruju političke partije koje sam ja otvorio u nekim svojim tekstovima i izjavama. Onda se to sve pomešalo i, pre svega, pokazalo ogromnu količinu neznanja i predrasuda koje u našem društvu postoje po pitanju civilnog društva.

Ne postoji sukob u nevladinom sektoru jer on nije koherentni pokret i hijerarhijska struktura, već zbir potpuno ravnopravnih, ali po svemu ostalom različitih organizacija. Ta različitost podrazumeva i jednakost drugačijih pristupa istim temama. Problem se javlja pri pokušaju da se jedan pristup proglasi obaveznim, "pravovernim" i moralno podobnim. Čini mi se da se to u Srbiji, ili tačnije rečeno u Beogradu, dogodilo po dve osnove.

Prva "podela" je po pitanju da li su NVO-i svojom misijom i svojim aktivnostima okrenuti prema prošlosti ili prema budućnosti. Meni se čini da je jedan broj "belih medveda", kako ih naziva Dragan Popović, ali nažalost i organizacija iz domena ljudskih prava, zaspao u devedesetim i pokušava da nametne kao programski (ali i moralni) imperativ da se sadašnjošću i budućnošću možemo baviti tek pošto budemo dosegli apsolutnu istinu po pitanju prošlosti. Ja smatram da sve pomake koji su do danas ostvareni u pogledu objektivnijeg sagledavanja prošlosti treba odmah, na dnevnom nivou, ugrađivati u vrednosni sistem srpskog društva, između ostalog, i kroz institucije države. Tako su Građanske inicijative otvorile pitanje uvođenja Deklaracije Skupštine Srbije o zločinu u Srebrenici u školske programe. Profesorka Zagorka Golubović je izvanredno sažela ovaj problem rekavši: "Ja nisam za to da se zaboravi sve ono što je bilo, ali ako se samo na tome insistira, mi ćemo onda ostati u prošlosti, nećemo nikad zakoračiti u sadašnjost, a kamoli u budućnost".

Druga podela je delimično nametnuta prvom i odnosi se na, po mom mišljenju, anahronu i površnu osudu bilo kakve "saradnje sa državom" koja se maltene poistovećuje sa kolaboracijom sa neprijateljem. Pritom se ne objašnjava kako se zove proces kada su NVO-i direktno učestvovali u donošenju zakona protiv diskriminacije, slobodnog pristupa informacijama, zakona o udruženjima i fondacijama, pozitivne regulacije položaja osoba sa invaliditetom itd. Ova tema je toliko složena da Građanske inicijative pripremaju jedan skup NVO-a na kome želimo da otvorimo dijalog o tom pitanju.

Sa Popovićevim tekstom se uglavnom slažem, pre svega jer se delimično prepoznajem u ćutljivoj većini koju proziva. Odsustvo dijaloga u civilnom sektoru je poprimilo dramatične razmere. Zatvoreni u minijaturne tematske i programske zabrane, opsednuti kratkoročnim preživljavanjem NVO-i skoro u potpunosti previđaju promene šireg društvenog konteksta i nove izazove koje, između ostalog, i EU integracije pred njih postavljaju. A pitanja "nevladinog, trećeg sektora" jesu pitanja slobode građana i građanki, slobode udruživanja, slobode misli i govora, slobode okupljanja, pitanja građanske participacije u političkom životu koja su ugrožena na najširem globalnom planu, a potpuno su izvan naših uskogrudih lokalnih interesa i fokusa.

Borka Pavićević: Priča o lovorikama je svinjarija

Čini mi se da je rasprava, pogotovo ona u "Utisku nedelje", otišla potpuno pogrešnim putem. Niti se ustanovljava šta je to civilni sektor, šta ga definiše, niti kakav je njegov odnos prema državi. Time su nesporazum i nerazumevanje postali potpuno jasni, a to se ispoljilo i u raspravama o Zaštitniku građana, ili ombudsmanu; naime, šta je uloga i smisao autonomnih institucija u ovom društvu i državi?

Reći da prvaci Druge Srbije žive na lovorikama potpuna je svinjarija, sem ako te lovorike nisu trnovite. Nije pristojno da sada ja klasifikujem ljude, a pogotovo žene, u Drugu Srbiju, ali zna li se koja je količina i kakvoća posla urađena od istorijskog i istoriografskog do esejističkog, pa i projektno-genetnog, pa ako hoćete i aktivističkog. Bilo bi mi krajnje uzbudljivo da ih nabrojim, od stručnog i produktivnog, do analitičkog i aktivističkog. Nadam se da će se pristupiti ozbiljnoj analizi, a ne budalaštinama proisteklim iz tračeva, palanke, gluposti i panjkanja, a naročito neodoljive javne potrebe da se svi ovi važni poslovi podvedu pod jedno i kompromituju, to jeste da se kaže "svi su isti".

U Srbiji ima raznih medveda o čijoj bi zaštićenosti trebalo da se govori, o budžetskoj liniji 481, na primer, koja je uglavnom udeljena Crkvi kao nevladinoj organizaciji, i o devedeset tri miliona namenjenih veroučiteljima za njihov "edukativni" program u pogledu racionalnog vaspitanja dece i omladine.

Odvratno je provocirati da vam se spočitava šta je ko od ozbiljnog posla uradio, od tranzicione pravde kojom su se kompetentni ljudi bavili do ozbiljne produkcije ostvarene sa veoma malim brojem ljudi. Zašto se ne raspravlja o svim institucijama države koje ne obavljaju "svoj posao", već su ga obavljale nevladine organizacije, i koliko su sveopšteg nedostatka i nesreće amortizovale.

O kakvom zavetu ćutanja se govori kada mnogi ljudi iz Druge Srbije, i iz nevladinih organizacija, imaju svoju javnu reč, pismenu ili usmenu, javnu, da li se ona dovoljno čuje, to je drugo pitanje.

Kada se ne zna šta da se čini, počne se o klanovima. Samo koliko ih je bilo u pozorištu, zavisno od propasti ili uspeha sezone. Svakom onom ko zna šta radi, a to i ume, klanovi nisu ni pomoć, ni isprika, takva je priča izvinjavajuća zabluda za neuspeh i nemoć. Onaj ko ima ideja i organizovanosti, niti može uspeti, niti propasti zbog klanova.

Koliko znam, teško je vršiti pritisak na donatore. Uostalom, šta znači "donator"? To je pomoć, to su sredstva za posao, mogućnost da se realizuje ono što se ima u glavi i u nogama. Ima, nažalost, ljudi kojima ni pare, danas se tako zove novac, ili materijalna sredstva, ne mogu pomoći.

Uostalom, taj izraz i taj vapaj, i ta žudnja i taj predmet želja jasno se vide kroz izraz "pare", "pare", "pare". To je jedna projekcija nesrećne zajednice bez para, ali uzrok njihove nedostatnosti svakako nije prevashodno u ozbiljnim nevladinim organizacijama.

Šta je sa "parama" ostvareno, šta je sadržaj za čije ostvarivanje su "pare" uložene, čini mi se da je to važniji razgovor. I istovremeno, zna li se koliko je naših najpametnijih glava godinama radilo i bez "para", pa ima ih koji rade i danas.

O svemu tome ne može se govoriti mimo konteksta i hronologije, iz sadašnje potrebe da se nagrize i kompromituje baš sve, istovremeno neću pominjati stvarnu cenu određenih važnih gestova u našoj dvadesetogodišnjoj istoriji. Ipak, nešto malo više dostojanstva bilo bi neophodno da bi se o bitnim stvarima govorilo, i da bi se one "stavljale na mesto".

Ako hoćemo da imamo sliku, uvid i predstavu u ono što se događa u nevladinom sektoru, onda treba da se pozabavimo i učincima, bilo da je reč o produkciji zalaganja za ljudska prava, ili konfrontaciji.

I, ne znam da li će biti bolji odnosi u civilnom sektoru, ali svakako se ide na to da odnos prema civilnom sektoru bude gori, ovoga puta na tranzicioni način, i na način "para, ne zabranama i političkim pritiskom, već mrvljenjem, žvakanjem i prežvakavanjem, zamenom političkih pitanja za tračeve, istine za govorkanja. I još jednom, kakav je ovde red, odlaganjem pravih pitanja i znanja kako se može raditi, i šta bi bio put da ova sredina učini nešto sama sa sobom.

Sonja Biserko: Rasprava je banalizovana

Do aktuelne rasprave o nevladinim organizacijama nije došlo slučajno. Uvažavajući činjenicu da je svaka rasprava legitimna, pa i o civilnom sektoru, utisak je da je u ovom slučaju fokusirana samo na neke od organizacija, prevashodno one koje se bave ljudskim pravima, raspadom Jugoslavije, ratovima i njihovim posledicama. Rasprava je banalizovana i nije se dotakla suštinskih tema. Ne može se zaobići činjenica da su neki NVO-i već 20 godina aktivni na ovoj sceni. U početku kao najizrazitiji protivnici rata, a kasnije i još uvek na prevazilaženju posledica, pogotovo kad je reč o žrtvama, manjinama i izbeglicama. Te organizacije su predstavljale tačku otpora u Srbiji svemu onome što je predstavljao Miloševićev režim. Na tu tekovinu se upravo oslonio i DOS i ona mu je poslužila kao moralna i politička legitimacija pred svetom.

Taj deo sektora, posebno organizacije koje su ukazivale na pogubnost nacionalizma, bio je permanentno izložen ozbiljnoj represiji, ne samo za vreme Miloševića već i tokom predsedničkog i premijerskog mandata Vojislava Koštunice.

Međutim, do najvažnijeg dela rasprave koja bi se odnosila na nevladine organizacije koje formiraju političke stranke, iako dotaknut, praktično nije ni došlo. Utisak je da je smišljeno potisnut u stranu, jer bi razgovor o njima pokazao da je reč o stvaranju mreže nevladinih organizacija koje bi trebalo da dopunjavaju budžet političkih stranaka.

Dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU podrazumeva promenu fokusa i načina rada organizacija za ljudska prava, kao i svih ostalih. U tom kontekstu i strateško partnerstvo civilnog sektora i države biće sve značajnije. Državi je potrebno jako civilno društvo. Zato je neophodno pomoći jačanju mreže civilnog sektora kako bi što efikasnije doprineo unutrašnjim reformama i evropeizaciji Srbije. Time će i Srbiji biti ubrzan put ka članstvu u EU.

(Vreme, 21.7.2011)