Doslednost i naša opozicija

U mnogobrojnim analizama aktuelnog političkog i stranačkog života često se može čuti ocena da smo sa dolaskom na vlast koalicije SNS-a i SPS-a vraćeni u samo okrilje mračnih i tegobnih devedesetih godina. Ova ocena se posebno odnosi na sve češću i sve otvoreniju rehabilitaciju proverenih političkih kadrova iz vremena kada je vladala socijalističko-julovska koalicija uz svesrdnu radikalsku podršku.

Na političku scenu iznova stupaju zaista najopskurniji i često najozloglašeniji predstavnici i glasogovornici starog režima, ali sada kao zastupnici reformisane i modernizovane Socijalističke partije Srbije (a radi se u stvari o svojevrsnoj političkoj travestiji). Više se radi o želji onih političkih i analitičarskih krugova koji bi želeli da vide stvarnu reformu Socijalističke partije nego što se to realno dešava u političkom životu, jer se ne menja način njenog političkog delovanja, koji se oslanja na praksu ustanovljenu kada je ova partija imala apsolutnu vlast u ovoj zemlji. Međutim, postoje zaista veoma znakovite sličnosti sa vremenom devedesetih godina. I danas imamo jednu jaku političku stranku koja ima gotovo natpolovičnu podršku u javnosti i političkog vođu koji je koncentrisao gotovo apsolutnu moć u svojim rukama, kao novi politički mesija i novorođeni i preumljeni nosilac i glavni stub proevropske politike koja nema alternativu. Takođe, na strani opozicije imamo razjedinjenost, surevnjivost i borbu za prvenstvo u vođenju opozicionog bloka. Ali u devedesetim godinama, za razliku od vremena u kome danas živimo, opozicija je imala ozbiljnu političku snagu i sposobnost da pokrene građane i održava veru u dolazak boljih i pravednijih vremena.

Imala je dva najvažnija politička svojstva koja čine opoziciju validnim i respektabilnim političkim faktorom – moralni kredibilitet i korpus demokratskih ideja koje su činile pokretačku snagu u borbi protiv tadašnjeg režima. Upravo su ta nada i moralni integritet bili najveće izvorište verodostojnosti i moći tadašnje opozicije ma koliko ona bila nejedinstvena i pocepana, ali imala je jedan izuzetno važan objedinjavajući faktor, borbu za ostvarivanje demokratskih principa i promenu autoritarnog načina vladavine. I što je još važnije, postojala je jasna demarkaciona politička, ideološka, kulturološka i moralna granica između vlasti i opozicije. U protekloj deceniji je ta granica brutalno izbrisana i poništena i prosto je otužno gledati kako se predstavnici stranaka (uključujući i tzv. opozicione) utrkuju ko će pre ponuditi svoje dobre usluge vladajućem režimu ili biti na raspolaganju za obezbeđivanje poslaničke većine u Parlamentu.

Zato ne treba da nas čudi što se već duže vreme javlja velika ravnodušnost i apatija koja uništava naš društveni i politički život svodeći ga na besomučno stranačko namirivanje i sve ogoljeniju i beskrupulozniju političku trgovinu, što stvara sve veću razočaranost u našem društvu. Još je Monteskje govorio da je ravnodušnost najveća opasnost za državu. Mi imamo pri tome kombinaciju ravnodušnosti i nemoći konstituisanja respektabilne političke alternative, a opozicija je u velikoj meri sama sebe marginalizovala i dezangažovala. I upravo se zato naša opozicija (ono što je od nje preostalo nakon svih političkih trgovina i namirivanja) nalazi usred dubokog mora ravnodušnosti, apatije, neverice, izneverenih nada i ona nije više sposobna da obnovi uverljiv i delatan moralni dignitet koji je osnova svake respektabilne opozicione politike. Ona ne može da pruži valjane dokaze da je moralno superiornija u odnosu na predstavnike sadašnje vlasti koji se predstavljaju kao veliki borci protiv korupcije (ali samo da ne budu dodirnuti njihovi najznačajniji kadrovi).

Nekada su predstavnici opozicije u devedesetim godinama (većina je nažalost i danas aktivna na našoj političkoj sceni) govorili da su poštenje i moralnost najbolja zaloga za uspeh svake politike. Danas ni oni sami u to ne veruju, a veliko je pitanje da li su iskreno verovali u te principe kada su ih svojevremeno zastupali. Vreme je pokazalo da nisu, i sada u to možemo veoma lako da se uverimo. Pored gubitka mogućnosti da reafirmišu moralnost i moralni legitimitet u politici opozicija je utonula u potpunu bezidejnost, ona nema respektabilan korpus ideja koje bi imale potrebnu pokretačku i mobilizatorsku snagu, ali i stvorile jasnu ideološku i političku polarizaciju koja bi omogućila da se raspoznaju snage opozicije i vladajuće stranke. Ta granica mora da bude jasno i precizno ideološki i politički uspostavljena da bi mogli da imamo osnovne uslove za funkcionisanje demokratskog sistema – sučeljavanje različitih ideoloških i političkih pozicija u rešavanju ekonomskih, socijalnih, kulturoloških i nacionalnih problema.

Naša opozicija je veoma daleko od izuzetne misli Viktora Igoa „Ništa nije tako snažno kao ideja za koju dođe vreme”. Stranke koje sada čine nejaku i konfuznu opoziciju prepustile su većinu pokretačkih ideja vladajućoj koaliciji (borba protiv korupcije, procesi evropskih integracija, rešavanje kosovskog pitanja, ekonomske i političke reforme, modernizacija i evropeizacija društva), one nemoćno tumaraju nesposobne da artikulišu ozbiljnu i verodostojnu demokratsku političku alternativu jer je očigledno da Srbija sada sve više klizi u svojevrsni jednopartijski populizam i sistem u kome se mogu prepoznati sve izraženije autoritarne crte i uspostavljanje sistema vladavine novog političkog vođe, koji postaje alfa i omega u rešavanju svih društvenih problema i to stavljajući se iznad postojećih demokratskih institucija i procedura.

Sve više možemo videti i prepoznavati kako funkcioniše uspostavljeni sistem demokrature. U opozicionim strankama vlada uverenje da će biti veoma lako povratiti narodno poverenje. O tome naročito govore funkcioneri Demokratske stranke koji još ne mogu da shvate da se nalaze u opoziciji. Ali vraćanje izgubljenog poverenja je izuzetno težak i zahtevan poduhvat jer su iznevereni osnovni demokratski ideali i prokockan na jeftin i gramziv način veliki moralni kredit koji su nesporno imale stranke koje su izvele demokratske promene u oktobru 2000. godine.

Taj dramatičan gubitak poverenja se pretvorio u bes, apstinenciju i veliko razočaranje jer je protekla decenija demokratske vladavine donela smo kozmetičke i površinske promene i sada dominantnog načina (jednopartijskog) vladavine, ali i pljačkašku privatizaciju, gubljenje stotina hiljada radnih mesta, tajkunizaciju, spregu politike i krupnog kapitala, veliko i razarajuće osiromašenje našeg naroda, njegovo socijalno i moralno beznađe koje ga je dovelo na rub propasti. I večite stranačke vođe koje su sada u opoziciji misle da je dovoljno da izgovore par prigodnih rečenica izvinjenja da se poverenje naroda opet zadobije kao u nekoj političkoj bajci. Ali ta bajka ne postoji, jer je stvoren surovi svet ekspoloatacije i divljeg kapitalizma koji rastače i poslednje ostatke naše narodne volje i snage. Pri tome je sadašnja opozicija izgubila i svoj temeljni socijalni i politički oslonac, gotovo je završen proces uništavanja i političkog deklasiranja srednjeg sloja koji nesmanjenom žestinom traje duže od dve decenije.

Tako je opozicija sasvim prirodno izgubila svoj osnovni oslonac, ona sada ne može da artikuliše sve veće socijalno nezadovoljstvo najširih slojeva iz redova gubitnika tranzicije jer njihovo poverenje nikada nije ni uspela (a niti je iskreno i pokušavala ) da zadobije i očuva. To tek sada nije u stanju da učini Demokratska stranka iako se predstavlja (prilično neuverljivo i jalovo) kao socijal-demokratska organizacija, još manje to može Liberalno demokratska partija kao isključivo neoliberalno orijentisana grupacija, dok je DSS zabavljen svojom sve jalovijom odbranom ustava i legaliteta.

Ovako dramatično dezangažovana i bezidejna opozicija nije pronašla još uvek (a ne nazire se ozbiljna mogućnost da je sposobna i spremna da to i učini) pravi odgovor na prekomponovanje političkih odnosa i snaga u našem društvu. Ona je ostala zarobljena u svojim političkim i ideološkim šablonima koje je koristila od početka uvođenja višestranačkog sistema i time samu sebe uvela u zamku anahronosti, nemoći i nesposobnosti da menja ne samo svoje već oveštale ideološke postavke već i svoje okoštalo i prevaziđeno organizaciono i programsko ustrojstvo. Ona više nije onaj preko potrebni demokratski dinamički politički faktor koji menjajući sebe menja i samo društvo.

„Naše doba leži svom težinom na nama. Mi smo još uvek bolesnici i daleko smo od toga da postavljamo teze i razmatranja o svojoj bolesti”, zapisao je Ivo Andrić, i ovim iskazom kao da je postavio najprecizniju političku dijagnozu naše sadašnje opozicije, koja niti može da nam olakša težinu našeg doba, niti uspeva da na pravi način raspravlja i postavlja teze o merama koje će doprineti prevladavanju naše duboke ekonomske, moralne i političke krize. Za takav poduhvat je za našu opoziciju neophodno da izađe iz začaranog kruga o kome je govorio Borislav Pekić: ”Opasno je za bilo koju partiju da bude u položaju iz koga ne može razlikovati one koji su u njoj iz opredeljenja od onih koji su u njoj iz interesa. Našem načinu životu nedostaje doslednost, otuda potiče većina naših duhovnih, duševnih i društvenih kriza”.

Nesposobnost da se odbrani i ostvaruje princip doslednosti je glavna odlika naše sadašnje opozicije, a doslednost u politici je osnov moralnosti bez koje opozicija ne može da dobije toliko potrebni politički i ljudski kredibilitet. Samo političke i i društvene snage koje budu reafirmisale snagu doslednosti, načelnosti, moralnosti i stvorile jasnu ideološku platformu za duboke socijalne i ekonomske promene našeg društva inspirisane težnjom da smanje endemsko siromaštvo, reaktiviraju princip socijalne pravde, stvore uslove za razbijanje političkih i ekonomskih monopola i tako omoguće delovanje slobodnog tržišta i funkcionisanje vladavine prava, biće u prilici da obnove smisao opozicionog delovanja i snažno zatalasaju mrtvo more ravnodušnosti koje nas sada okružuje i okiva.