Политички живот | |
Доследност и наша опозиција |
![]() |
недеља, 29. септембар 2013. | |
На политичку сцену изнова ступају заиста најопскурнији и често најозлоглашенији представници и гласоговорници старог режима, али сада као заступници реформисане и модернизоване Социјалистичке партије Србије (а ради се у ствари о својеврсној политичкој травестији). Више се ради о жељи оних политичких и аналитичарских кругова који би желели да виде стварну реформу Социјалистичке партије него што се то реално дешава у политичком животу, јер се не мења начин њеног политичког деловања, који се ослања на праксу установљену када је ова партија имала апсолутну власт у овој земљи. Међутим, постоје заиста веома знаковите сличности са временом деведесетих година. И данас имамо једну јаку политичку странку која има готово натполовичну подршку у јавности и политичког вођу који је концентрисао готово апсолутну моћ у својим рукама, као нови политички месија и новорођени и преумљени носилац и главни стуб проевропске политике која нема алтернативу. Такође, на страни опозиције имамо разједињеност, суревњивост и борбу за првенство у вођењу опозиционог блока. Али у деведесетим годинама, за разлику од времена у коме данас живимо, опозиција је имала озбиљну политичку снагу и способност да покрене грађане и одржава веру у долазак бољих и праведнијих времена. Имала је два најважнија политичка својства која чине опозицију валидним и респектабилним политичким фактором – морални кредибилитет и корпус демократских идеја које су чиниле покретачку снагу у борби против тадашњег режима. Управо су та нада и морални интегритет били највеће извориште веродостојности и моћи тадашње опозиције ма колико она била нејединствена и поцепана, али имала је један изузетно важан обједињавајући фактор, борбу за остваривање демократских принципа и промену ауторитарног начина владавине. И што је још важније, постојала је јасна демаркациона политичка, идеолошка, културолошка и морална граница између власти и опозиције. У протеклој деценији је та граница брутално избрисана и поништена и просто је отужно гледати како се представници странака (укључујући и тзв. опозиционе) утркују ко ће пре понудити своје добре услуге владајућем режиму или бити на располагању за обезбеђивање посланичке већине у Парламенту. Зато не треба да нас чуди што се већ дуже време јавља велика равнодушност и апатија која уништава наш друштвени и политички живот сводећи га на бесомучно страначко намиривање и све огољенију и бескрупулознију политичку трговину, што ствара све већу разочараност у нашем друштву. Још је Монтескје говорио да је равнодушност највећа опасност за државу. Ми имамо при томе комбинацију равнодушности и немоћи конституисања респектабилне политичке алтернативе, а опозиција је у великој мери сама себе маргинализовала и дезангажовала. И управо се зато наша опозиција (оно што је од ње преостало након свих политичких трговина и намиривања) налази усред дубоког мора равнодушности, апатије, неверице, изневерених нада и она није више способна да обнови уверљив и делатан морални дигнитет који је основа сваке респектабилне опозиционе политике. Она не може да пружи ваљане доказе да је морално супериорнија у односу на представнике садашње власти који се представљају као велики борци против корупције (али само да не буду додирнути њихови најзначајнији кадрови). Некада су представници опозиције у деведесетим годинама (већина је нажалост и данас активна на нашој политичкој сцени) говорили да су поштење и моралност најбоља залога за успех сваке политике. Данас ни они сами у то не верују, а велико је питање да ли су искрено веровали у те принципе када су их својевремено заступали. Време је показало да нису, и сада у то можемо веома лако да се уверимо. Поред губитка могућности да реафирмишу моралност и морални легитимитет у политици опозиција је утонула у потпуну безидејност, она нема респектабилан корпус идеја које би имале потребну покретачку и мобилизаторску снагу, али и створиле јасну идеолошку и политичку поларизацију која би омогућила да се распознају снаге опозиције и владајуће странке. Та граница мора да буде јасно и прецизно идеолошки и политички успостављена да би могли да имамо основне услове за функционисање демократског система – сучељавање различитих идеолошких и политичких позиција у решавању економских, социјалних, културолошких и националних проблема. Наша опозиција је веома далеко од изузетне мисли Виктора Игоа „Ништа није тако снажно као идеја за коју дође време”. Странке које сада чине нејаку и конфузну опозицију препустиле су већину покретачких идеја владајућој коалицији (борба против корупције, процеси европских интеграција, решавање косовског питања, економске и политичке реформе, модернизација и европеизација друштва), оне немоћно тумарају неспособне да артикулишу озбиљну и веродостојну демократску политичку алтернативу јер је очигледно да Србија сада све више клизи у својеврсни једнопартијски популизам и систем у коме се могу препознати све израженије ауторитарне црте и успостављање система владавине новог политичког вође, који постаје алфа и омега у решавању свих друштвених проблема и то стављајући се изнад постојећих демократских институција и процедура.
Тај драматичан губитак поверења се претворио у бес, апстиненцију и велико разочарање јер је протекла деценија демократске владавине донела смо козметичке и површинске промене и сада доминантног начина (једнопартијског) владавине, али и пљачкашку приватизацију, губљење стотина хиљада радних места, тајкунизацију, спрегу политике и крупног капитала, велико и разарајуће осиромашење нашег народа, његово социјално и морално безнађе које га је довело на руб пропасти. И вечите страначке вође које су сада у опозицији мисле да је довољно да изговоре пар пригодних реченица извињења да се поверење народа опет задобије као у некој политичкој бајци. Али та бајка не постоји, јер је створен сурови свет експолоатације и дивљег капитализма који растаче и последње остатке наше народне воље и снаге. При томе је садашња опозиција изгубила и свој темељни социјални и политички ослонац, готово је завршен процес уништавања и политичког декласирања средњег слоја који несмањеном жестином траје дуже од две деценије.
Овако драматично дезангажована и безидејна опозиција није пронашла још увек (а не назире се озбиљна могућност да је способна и спремна да то и учини) прави одговор на прекомпоновање политичких односа и снага у нашем друштву. Она је остала заробљена у својим политичким и идеолошким шаблонима које је користила од почетка увођења вишестраначког система и тиме саму себе увела у замку анахроности, немоћи и неспособности да мења не само своје већ овештале идеолошке поставке већ и своје окоштало и превазиђено организационо и програмско устројство. Она више није онај преко потребни демократски динамички политички фактор који мењајући себе мења и само друштво. „Наше доба лежи свом тежином на нама. Ми смо још увек болесници и далеко смо од тога да постављамо тезе и разматрања о својој болести”, записао је Иво Андрић, и овим исказом као да је поставио најпрецизнију политичку дијагнозу наше садашње опозиције, која нити може да нам олакша тежину нашег доба, нити успева да на прави начин расправља и поставља тезе о мерама које ће допринети превладавању наше дубоке економске, моралне и политичке кризе. За такав подухват је за нашу опозицију неопходно да изађе из зачараног круга о коме је говорио Борислав Пекић: ”Опасно је за било коју партију да буде у положају из кога не може разликовати оне који су у њој из опредељења од оних који су у њој из интереса. Нашем начину животу недостаје доследност, отуда потиче већина наших духовних, душевних и друштвених криза”. Неспособност да се одбрани и остварује принцип доследности је главна одлика наше садашње опозиције, а доследност у политици је основ моралности без које опозиција не може да добије толико потребни политички и људски кредибилитет. Само политичке и и друштвене снаге које буду реафирмисале снагу доследности, начелности, моралности и створиле јасну идеолошку платформу за дубоке социјалне и економске промене нашег друштва инспирисане тежњом да смање ендемско сиромаштво, реактивирају принцип социјалне правде, створе услове за разбијање политичких и економских монопола и тако омогуће деловање слободног тржишта и функционисање владавине права, биће у прилици да обнове смисао опозиционог деловања и снажно заталасају мртво море равнодушности које нас сада окружује и окива. |