Politički život | |||
Domaći zadaci |
sreda, 26. novembar 2008. | |
(Politika, 27.11.2008) Doris Pak, poslanica evropskog parlamenta, bila je ovih dana u Beogradu, pa je lepo poručila da glede sanjanog ulaska Srbije u EU stvari stoje sasvim jasno – prvo da se zasluži status kandidata za ulazak, a onda „slede godine pregovaranja do ostvarenja krajnjeg cilja, to jest članstva u Evropskoj uniji”. Evropska komisija, koja nadgleda srpsku stvar, poručila je da je napredak vidljiv, ali da Vlada Srbije treba da dokaže da je spremna za još reformi. To znači, objasnila je Doris, da srpski političari moraju da se više trude i da brže rade da ispune sve uslove. Poenta je u tome, međutim, što bi naši političari zaista brzo i revnosno ispunili sve uslove, samo kad bi znali koji su, to jest, samo kad se Srbiji neprestano ne bi ispostavljali novi spiskovi uslova. Tako se priča o skorom ulasku Srbije u federaciju evropskog bratstva i jedinstva odjednom pomerila čak na 2020! Naučna fantastika, svojevrsni politički futurizam, te mahanje bajkovitim srećnim krajem koji će doći jednog dana, a možda i pre, sve više zvuči kao svojevrsni projekat „Pere ložača”. Kad evropske birokrate, još, kažu ovih dana: „Mi ne prihvatamo razočaranje. Ja mislim da ste vi svesni da ćete postati član Evropske unije čim dovršite započeti posao”, cela ova priča sa nama i Evropom dobija obrise psihičkog zlostavljanja. Princip treninga „Lezi, dig’ se, ustaj, sedi!” treba ovde da bude prihvaćen sa elanom, pa čak i sa oduševljenjem. Tako smo mogli da saznamo, da se samo radi o našim pustim nadama, jer kako je objasnio šef delegacije Evropske komisije u Beogradu Žozef Ljoveras, status kandidata ne mora da znači i stavljanje zemlje na „belu šengensku listu”. To znači da uludo sanjamo da ćemo uskoro bez viza putovati u inostranstvo. Naši studenti koji ovih dana posećuju tribine sa tom tematikom, u stvari ne shvataju – da od obilaska Evrope interrejlom, bez viza, neće biti ništa, bar za njihovog studentskog veka. Možda srećnu sudbinu dočekaju tek naša deca koja još nisu pošla u školu. Ali Evropa ne prihvata da budemo razočarani, moramo da budemo srećni i krotki, pošto Evropa ne podnosi razočarane i nesrećne. U međuvremenu, uputstva za približavanje Evropi, pljušte na sve strane. Doris Pak je naglasila, između ostalog, da NVO sektor treba da bude zvezda vodilja Srbije ka Evropi. I da nevladine organizacije ne treba da budu toliko kritične prema Vladi Srbije, jer je ona, ipak, pokazala spremnost da se približi Evropi „ali da je sada problem u srpskom parlamentu”. Upravo u ovom malom i skoro neprimetnom detalju može se čitati velika istina o Srbiji danas. I o Evropi koja nema alternativu. Kad bi, dakle, srpski parlament bio jednoglasan, kao nekada u komunizmu, Srbija bi bila na putu da se kandiduje za svoju srećniju prošlost. Jer je srpski parlament nekako dosta aljkav, razbarušen i kakofoničan, a Evropa traži samo skladno horsko pevanje, sa dirigentom iz Brisela, valjda? Za lepotu tog pevanja treba da se pobrinu NVO, pa će sledeći izveštaj Evropske komisije o Srbiji, imati više pozitivnih elemenata. A domaći predstavnici NVO su se, između ostalog, žalili da u izveštaju nema dovoljno analize problema malih verskih zajednica, pa su se evropski prokuratori složili da je u „izveštaju pomenuto da postoje manjkavosti u zakonu o verskim zajednicama, posebno kada je reč o registraciji netradicionalnih zajednica”, te da to pitanje treba pokrenuti u Savetu Evrope. „Postaćete članica kada uradite domaći zadatak”, rekla je kratko i jasno Doris Pak. I sada , kako o Srbiji razgovarati kao o suverenoj državi? Država kojoj su druge države zadale domaće zadatke, država koja dozvoljava da joj neko drugi ocenjuje parlament (koji je rezultat izborne volje građana), država kojoj je objašnjeno da je njen najveći interes da radi protiv sopstvenog državnog interesa, država čiji političari ne znaju da li da budu ponosni ili da se stide kad ih hvale oni koji im postavljaju uslove i zadaju domaće zadatke… Država u kojoj je politički raskovnik, ta magična travka koja otvara sva vrata, nebulozna parola da Evropa nema alternativu – nema mnogo čemu da se nada. Gotovo da sam sigurna da će nas Evropa, sa NVO koji su glavni promotori tako potrebnog oduševljenja novim „domaćim zadacima”, do 2020. ubediti u alternativnost, to jest – u relativnost Srbije.
|