Dokusurivanje države

Kažu naučnici da je drevni narod Maje načinio jedan od najstarijih kalendara. Taj prastari, ali čudesno precizni kalendar zahvatao je period od približno pet hiljada godina, od oko 3000. godine pre n.e, pa sve do decembra 2012. Maje su smatrali da kraj kalendara označava i kraj civilizacije, kolaps planete. Njima je to, dok su živeli, a osobito dok su kalendar pravili, bila daleka budućnost, a nama danas, to je već za dve godine. Nevolja je, međutim, što naši vlastodršci, po svemu sudeći, imaju sopstveni kalendar katastrofe koji izgleda ističe krajem ove, 2010. godine.

U jednom od svojih prethodnih tekstova, pre godinu dana, napisali smo da je „Možda tačno da Srbiju nikada opasnija ekonomska kriza od ove u kojoj smo nije zahvatila, ali je izvesno da nikada gore ministre, i njihove saradnike, nismo imali“.[1] Žao nam je da to nije bila zabluda, iako je, s druge strane, izgledalo da je toliko loše da veoma teško može da bude gore. Ali može da bude gore, i uvek biva gore ukoliko takvi kao ovi na vlasti vode zemlju ka katastrofi.

Državna pitanja: 1. evropske integracije; 2. međunarodni položaj Srbije; 3. članstvo u NATO; 4. budući status Kosova i Metohije; 5. status Vojvodine; 6. status Republike Srpske, „rešavaju se“ tako da vode ishodištu u kojem je njihov zajednički imenitelj potpuno lišavanje mogućnosti ostvarivanja nacionalnog interesa i rešenja srpskog nacionalnog pitanja. Drukčije rečeno, ukoliko se ovi naumi američko-engleskih moćnika i njihovih saveznika austro-ugarofila ostvare, srpsko nacionalno pitanje će od otvorenog postati nerešivo i kao takvo nepromenjivo. A taj, međunarodni faktor danas nema boljeg saveznika do onog na vlasti u Srbiji i njene „najmoćnije“ opozicione stranke (ostali nisu mnogo bolji, ali su irelevantni).

Ekonomska pitanja poput bankrotstva države i prodaje Telekoma jedva da dolaze na red od nabujale korupcije i kriminala koji nam ne daju čak ni da se ponadamo da nam spasa ima. Svaki novi dan donosi nove obrise sve veće korupcije koja je ipak počela, u ovom pandemijskom megaobliku, tek nakon Petog oktobra. Privatizacija je počela sa Vlahovićevom egzikutivom, a evo i danas nas isti čovek ubeđuje zašto treba prodati jedinu preostalu visokoprofitabilnu srpsku državnu firmu. Pri tome propustio je da nam objasni šta se desilo sa svim onim, pod njegovom dirigentskom palicom, prodatim preduzećima za koje je takođe tvrdio da će kao privatne biti prifitabilnije i uspešnije od društvenih i državnih, a sada su u stečaju ili i ne postoje. Dakle, od Vlahovića niko ne traži nikakvu odgovornost. Čovek je verovatno potpuno nevin i nedužan, ili nešto sa našom državom nije u redu, ali najpre će biti da nešto sa nama nije u redu pa postavljamo pitanje i njegove odgovornosti. A čovek tako uspešno prodaje i još uspešnije ubeđuje da treba da prodajemo.

Ona druga vlada, Koštuničina, najavljivala je revizije privatizacija, ali vidimo da su dotadašnji najjači tajkuni nekako u njegovo vreme čak još više dobili na snazi. Bilo je pride još novih sumnjivih privatizacija, Ušće, Direkcija za imovinu, i naravno, državljanstvo Šariću. Bar.

O ovoj, sadašnjoj vladi dovoljno je rečeno na početku. Odnos te vlade prema imovini Srbije i svim građanima oličen je pre svega u jednom masovnom nedomaćinskom javašluku. Naime, ovih meseci zaposleni u državnim preduzećima, svi oni kojima je do penzije ostalo vrlo malo (čak i nekoliko dana), sporazumno daju otkaze uz otpremnine od 7−8, pa i do 15 hiljada evra, imajući u vidu da imaju višedecenijski staž, a sve iz socijalnog programa. Pošto dobiju otpremninu, prijave se na berzu rada, otkupe nekoliko dana ili meseci nedostajućeg staža i odlaze u penziju teži za desetinu hiljada evra koje im je država, u ovoj nemaštini, širokogrudo darovala. Taj socijalni program bio bi smislen ukoliko bi se utrošio na one zaposlene koji su daleko od penzije, ali iznos od desetinu hiljada evra nije toliko motivišući da bi neko radno sposoban, a iz državnih firmi, napustio radno mesto. Zato to koriste oni koji bi ubrzo, a po sili zakona, svakako otišli u penziju. Zašto se država nije od toga zaštitila i kako je moguće da se to dogodilo ostaće verovatno neobjašnjeno, ali će zato ova štetočinska vlast da se polomi objašnjavajući kako je od „usta odvajala“ kako bi se obezbedio socijalni program za one koji žele sami da odu iz državnih firmi. A otišli su uglavnom penzioneri, malo napunjenijih džepova. Dakle, i to je džaba krečeno, a olako, nepromišljeno i bahato je trošeno ono što je od naroda oteto kroz bezobrazno visoke akcize, takse, poreze i druge derikožne namete i marže.

Zbog toga je važno da se ipak na neki način kanališe nezadovoljstvo koje ključa u takoreći svakom građaninu ponaosob. Vlast ili radi za interes naroda, ili je treba smeniti. U ovom trenutku nemogućno je popraviti sve što je ona pokvarila, ali joj treba onemogućiti da stvara veću štetu. Prvi korak u tome trebalo bi da bude zaustavljanje prodaje Telekoma. To je sada akutni nacionalni problem. To bi trebalo zaustaviti iz mnogo razloga. Najpre jer je još naš narod u poslovicu skovao pravilo – čije su ovce, njegova i livada. Ekonomski potencijal i resursi jedne države upravo su srazmerni potencijalu za odbranu njenih državnih i nacionalnih interesa. Onaj u čijim su rukama ekonomski resursi u boljoj je situaciji da ostvari svoje interese. I neka nam samo više ne pričaju da su nam interesi isti, naši, i onih koji bi da kupuju... Bilo je dosta vremena da se to dokaže.