Đinđić i Vučić - U senci kosovske istine

Jedno vreme posle dolaska na vlast za sadašnjeg predsednika Republike Srbije ubijeni predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić bio je politički uzor. Što je duže bio na vlasti on mu je sve manje bio idol jer smatra da ga je prevazišao ali ipak je obećao građanima Srbije da će on glavom i bradom podići spomenik Zoranu Đinđiću.

U odbrani severnog dela grada Kosovske Mitrovice koji je bio prva barijera u zaštiti severnog dela Kosova i Metohije «momci sa mosta», kao jedan vid građanske samozaštite, imali su značajnu ulogu. Malo je poznata činjenica da je u finansiranju te odbrane značajnog udela imala Vlada Zorana Đinđića. Iz budžetskih rezervi Vlade Srbije novac se isplaćivao građanima koji su branili severni deo grada. Kasnije je formiranjem Koordinacionog centra on preuzeo finansiranje momaka sa mosta, koji su zajedno sa policijom u civilu MUP-a Republike Srbije i Civilnom zaštitom štitili severni deo grada Kosovske Mitrovice.

2013. godine posle potpisivanja Briselskog sporazuma, sadašnji predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslaova sa severa Kosova predao je Prištini. Isto je uradio i sa Civilnom zaštitom. Na taj način je razorio odbranu grada i omogućio Prištini da uspostavi jurisdikciju na celoj teritoriji Kosova i Metohije.

Posle 1999. godine veliki broj institucija Republike Srbije prešao je iz južne pokrajine u tzv. užu Srbiju. Tako je Univerzitet iz Prištine dislociran u Kruševcu, Blacu, Vranju, Varvarinu i u ostalim gradovima Srbije. Univerzitet je vraćen tokom 2001. i 2002. godine upravo u periodu kada je predsednik Vlade bio Zoran Đinđić. I ne samo što je administrativno vraćen nego je izgrađen i veliki broj visokoškolskih ustanova i studentskih domova koji su bili neophodni za njegov rad. Danas upravo srpski deo Kosovske Mitrovice opstaje zahvaljujući Univerzitetu zbog velikog broja studenata i profesora koji u njemu rade. Briselskim sporazumom se sadašnji predsednik Republike Srbije obavezao da do kraja sledeće godine i zdravstvo i prosvetu ustupi separatistima u Prištini.

Univerzitet nije jedina institucija koja se vratila na prostore južne srpske pokrajine. Tada je vraćen Insitut za proučavanje istorije Srba i ostalih nealbanaca, Fondovi penzijsko-zdravstvenog osiguranja i dr. Umesto nekadašnje RTV Prištine koja je izmeštena u Prokuplje uz svesrdnu pomoć i podršku ondašnje Vlade Republike Srbije formirana je Televizija Most čiji je prvi glavni i odgovorni urednik bio pokojni Milisav Milić. Na povratak izmeštenih srpskih institucija nije rado gledano ni od strane UNMIK-ove administracije, ni od strane KFOR-a a još manje od strane Albanaca. Najveći deo tih vraćenih institucija danas Aleksandar Vučić se sprema da ugasi, predajući ih separatistima u Prištini.

Razvoj Telekoma Srbije i postavljanje baznih stanica za njegovo funkcionisanje počeo je upravo u tom periodu. Telekom se na Kosovu i Metohiji nametnuo kao solidan mobilni operater koji nažalost zaslugom Vlade Aleksandra Vučića danas radi u pravno-ekonomskom sistemu samoproglašene republike Kosovo. Funkconiše kroz  ćerku firmu Telekoma Srbije, koja Srbima nameće obavezu da moraju da poseduju dokumenta samoproglašene republike Kosovo da bi mogli da koriste njene usluge, što je suprotno Ustavu Republike Srbije. Poseban pozivni broj koji je Beograd ustupio Prištini je karakterisitka samo suverenih država čime vlast Aleksandra Vučića učestvuje u zaokruživanju državnosti separatističke tvorevine u Prištini.

U periodu te dve godine vladavine Zorana Đinđića na Kosovu i Metohiji se dosta gradilo. 2001. godine je bio zemljotres u Kosovskom Pomoravlju i saniranje štete je izvršeno uz finansijku podršku isključivo Vlade Republike Srbije. Veći je budžet bio 2002. godine za potrebe Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju nego za ceo period od pet godina vladavine Aleksandra Vučića. Kuriozitet je da je sadašnji predsednik Repubilke Srbije a ondašnji premijer u dogovoru sa Hašimom Tačijem otvarao objekte u srpskim sredinama koje je izgradila separatistička vlast u Prištini, predstavljajući građanima Srbije da je to učinak njegove Vlade. Tako je, primera radi, porodilište u selu Pasjanu kod Gnjilana i Dom zdravlja u Zubinom Potoku otvorio tokom predizborne kampanje. Aleksandar Vučić jedino što je izgradio je nezgrapni i pomalo ružni spomenik Caru Lazaru u severnom delu Kosovske Mitrovice. Malo čudno jer spomenik gradi onaj koji je glavni protivinik tzv. nebeske Srbije na političkoj sceni Srbije, a temelj te nebeske Srbije je upravo veliki knez Lazar Hrebeljanović.

Za razliku od Aleksandra Vučića Zoran Đinđić nije imao nikavog kompleksa u odnosu na zapadne političke lidere. Bio im je zaista ravan, nisu mu klecala slabačka kolena, kao što priznaje Aleksandar Vučić da se to njemu desilo tokom susreta sa Angelom Merkel. Ubijeni predsednik Vlade Srbije zbog svog ugleda na međunarodnoj sceni nije imao potrebe da prema ikom bude snishodljiv i servilan.

2002. godine su bili parlamentarni izbori za Skupštinu Kosova i Metohije. Izbore je organizovao UNMIK. Na izbore su Srbe pozvali i ondašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić kao i pokojni patrijarh Pavle. Veliki broj nas je bojkotovao te izbore, jer smo smatrali da nisu u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije i da se nisu stekli uslovi za održavanje demokratskih izbora. Srbi su u okviru koalicije Povratak ušli u skupštinu Kosova i Metohije a ubijeni predsednk Vlade Srbije imao je iste aršine za sve Srbe, i za one koji su izašli na izbore i za one koji nisu. Delovao je saborno, gradeći jedinstvo među Srbima. To smo imali prilike da uočimo tokom brojnih susreta Srba različitih političkih opcija sa Kosova i Metohije sa Zoranom Đinđićem. Sadašnji predsednik Republike Srbije Srbe sa Kosova i Metohije deli na podobne i nepodobne, poslušne i neposlušne, patriote i izdajnike. Kada Srbi 2013. na severu Kosova nisu hteli da izađu na lokalne separatističke izbore zatražio je od NATO pakta dozvolu da 45 minuta uđe na Kosovo i Metohiju i disciplinuje neposlušne Srbe. Neposlušne Srbe sankcioniše tako što im preko svojih seiza pali vozila, puca na kuće i domove, baca bombe, pali prostorije, kao što je to skoro uradio Narodnom pokretu Srba sa Kosova i Metohije «Otadžbina». Toga u vreme Zorana Đinđića nije bilo.

Sećam se dobro da je prilikom prijema Srba sa severa Kosova i Metohije na zajedničkoj konferenciji za štampu krajem 2001. godine Zoran Đinđić odao priznanje Srbima da su svojim političkim delovanjem odškrinuli vrata Srbiji prema Kosovu i Metohiji. Briselskim sporazumom je Aleksandar Vučić ta vrata zatvorio.

U pregovorima sa Zapadom, koliko smo mi saznavali, zahtevao je da status Kosova mora da se brzo rešava. Insistirao je na podeli Kosova i tražio je da Srbija ne može da dobije manje od 60 posto teritroije. Problem mu je bio kako da sve srpske svetinje ubaci u tih 60% teritorije. Kako smo čuli, Zapad mu je nudio samo 40 posto. Njegovi poslednji intervjui koje je davao srpskim medijima bili su puni kritika na račun Zapada zbog otimanja Kosova i Metohije. Govorio je da se sudbina Kosova i Metohije ne može rešavati po kojekakvim njujorškim zabitima već u Beogradu. Nije se ustezao da u intervjuima jasno i glasno kaže da se etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije planski sprovodi da bi se lakše stvorila još jedna albanska država na Balkanu. To ga je, nažalost, i koštalo života.

Bivši potpredsednik DSS i član Predsedništva Narodnog pokreta Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“