Demokratski mrak

Treba se samo podsetiti koliko mladića leži u srpskim zatvorima još od desetog oktobra. Njima se ne dopušta da se brane sa slobode. Nakon usvajanja novog krivičnog zakonika koji je izuzetno represivan i nedemokratski postalo je moguće nemoguće- produžavati pritvor osumnjičenima koji se meri mesecima i mesecima bez podignute optužnice. U medijima naravno, ni reči o ovom slučaju. Roditelji su očajni, ali njih nema ko da sasluša. Njihova deca su etiketirana, i svaka priča o njima je izlišna. Pojeo ih je „demokratski mrak“. Atmosfera u Srbiji je toliko vesela da se Saši Čordiću uručuju priznanja za herojsku odbranu pendreka od glava demonstranata, dok je ime „Ranko Panić“ odavno progutala gusta magla zaborava.

U toj i takvoj atmosferi živimo danas, u tzv. „demokratskom društvu“.

Za šta smo se borili a šta smo dočekali?

Nije sporno da smo se borili za slobodu govora, za slobodu da u mirnoj i demokratskoj atmosferi razmenjujemo ideje, izlažemo planove i odlučujemo između različitih mišljenja. Borili smo se da imamo televizijske emisije u kojima ćemo moći da čujemo stavove sagovornika u mirnoj atmosferi, bez svađa i vređanja na ličnoj osnovi, i raznoraznih prozivki i poluistina. To je sistem u kome je nedopustivo nekoga klevetati bez posledica. Ovaj sistem počiva na uverenju da je sloboda zagarantovana svakome čoveku, sve dotle dok ne ugrožava tuđu slobodu. Međutim, nekada je teško razlučiti gde je granica između umetničkog izražavanja i klevete? Devedesetih smo mogli da gledamo „Indeksovo pozorište“ i da slušamo „Riblju Čorbu“, koji su izražavali svoj vid protesta protiv državne politike kroz umetničke performanse. Sećamo se svi predstave „Tamo daleko je Sunce“ i pesama „Baba Jula“, „Zbogom Srbijo“ i „Care“. Te predstave smo gledali na televiziji, a većinu Čorbinih pesama i spotova smo takođe videli na televiziji i slušali na radiju. I Čorba i Indeksovci su bili jako popularni. Sa stadiona je sve jače odjekivala i ne tako lepa poruka „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane, Slobodane...“.

Šta se, u ovom kontekstu, to toliko promenilo u odnosu na devedesete godine? Danas je većina izlaganja na medijima „pacifikovana“, mada se to ne može reći za medijske izveštaje. Kvalitet obrazovnog programa je na jednakom nivou, sa jedne strane se propagira idolatrija (samo pogledajte emisiju „Zdravo Evropo“), a sa druge voajerizam i ogovaranja („Veliki Brat“, „Farma“, „Trenutak istine“). Naravno, ne treba zaboraviti kič i šund („Grand parada“).

Najistaknutija muzička grupa koja izražava protest protiv vlasti danas je „Beogradski sindikat“. Sve ovo pominjem, zato što sam siguran da bi, ukoliko bi Bora Đorđević snimio par pesama o današnjim vlastodršcima poput onih koje je snimao devedesetih godina, u najboljem slučaju bio medijski ignorisan, a u najgorem završio na sudu. Kada sve saberemo, ostaje otvoreno pitanje - kako i zašto su se sve vrednosti koje je propagirala petooktobarska revolucija izrodile u svoju suprotnost? Šta se dogodilo pa je najednom sloboda mišljenja postala ograničena, navijači huligani, a skoro svi mediji kopija RTS-a iz devedesetih?

Sloboda govora?

U čemu je problem? Problem je u tome što se verbalni delikt, popularno nazvan „govor mržnje“, izrodio u svoju suprotnost, te služi za razračunavanje sa političkim protivnicima. Presude su uglavnom tendenciozne, a na delu je politika dvostrukih standarda. Nadali smo se da je praksa progona suprotnog mišljenja završena 2000-te godine. Međutim, i danas se, samo sada „legalnim“ putem, zabranjuju knjige i umetnička dela, a slobodoumnim autorima i protestima protiv vlasti se ne daje nikakav značaj a neretko se i sudski progone. Nekada smo mogli na televiziji i radiju u udarnim terminima čuti pesme „Riblje Čorbe“, dok je danas grupa „Beogradski sindikat“ prinuđena da svoje pesme propagira preko interneta (i od svojih pesama nema nikakvu zaradu) ali su i uprkos tome njihove pesme veoma slušane. Zanimljivo je da ima onih koji pokreću pitanje eventualne zabrane njihovih pesama zbog „pozivanja na nasilje“. Da zabrana u Srbiji danas nije strana pokazalo je sudsko zabranjivanje određenih knjiga i inicijative u tom smeru, koje su sramne i obeležje su isključivo totalitarnih sistema.  Daleko od toga da ova praksa ne postoji u svetu i da je u pitanju samo lokalni srpski problem; međutim zabrinjavajuć je nehajan odnos prema ovom ozbiljnom narušavanju slobode mišljenja. Pisana reč nije jedino tada bila na udaru. Išlo se dotle da je Dobrica Ćosić tužen za navodni „govor mržnje“. Elem, razume se da ovakve sudske sporove uglavnom dobijaju oni koji smatraju da je tolerancija prihvatanje njihovog načina mišljenja, a netolerancija stav suprotan njihovom.

Svakako da mora da postoji regulativa u pogledu nanošenja klevete i uvrede. Međutim, gde povući granicu? Kada sistem optuživanja prestaje da bude koristan radi zaštite prava svakog pojedinca na lično dostojanstvo i postaje represivni sistem koji ugrožava pravo na slobodno mišljenje i govor?

Zaključak je da se u Srbiji toleriše govor mržnje koji nije suprotan interesima političke vrhuške i spoljnog faktora, dok je pravo na alternativno mišljenje na mejnstrim medijima bezmalo ukinuto.

Dvostruki standardi?

O „Paradi ponosa“ je već dovoljno rečeno. Međutim, u svrhu naše teme bilo bi svrsishodno reći par reči o odnosu države prema skandiranju navijača predsedniku, pošto je to najilustrativniji primer dvostrukih standarda u „demokratskoj državi“ kakva je Srbija. Sigurno da je i devedesetih godina javno skandiranje grupa navijača protiv predsednika Republike bilo ružno. Međutim, nakon petooktobarskih promena, vođe navijača su abolirane od sopstvene odgovornosti i povezanosti sa državnim strukturama i proglašeni za heroje (jednu od nagrada dodelio im je i B92), a zatim su nastavili da rade stari posao. I niko im nije mogao ništa. Oni su, zaboga, heroji petooktobarskih promena, narodni ustanici, oslobodioci. Posebno upada u oči njihovo „oslobađanje“ Narodne Skupštine kada su netragom nestale vredne umetnine. Bilo kako bilo, nakon što su abolirani od ikakve odgovornosti, nastavili su da čine ono što su činili i devedesetih. Prvo su istu poruku skandirali Vojislavu Koštunici. To je bilo u redu. Milošević je zaslužio skandiranje, govorili su, Koštunica takođe. Onda je nekako došao red i na Tadića. Ali ne lezi vraže, eto problema. Kako je moguće da ta grupa ekstremnih navijača, pitaju se naši mediji, uputi tako „morbidnu poruku“ našem demokratski izabranom predsedniku. Kada sam ovu vest pročitao na jednom od poznatih internet medija, obuzeo me je osećaj neverice. Da li je moguće da novinari smatraju da su građani Srbije toliko zaboravni i da se ne sećaju da je ista poruka u upotrebi već dvadeset dugih godina?

Medijski izveštaji su prejudicirali da su maltene, odjednom, iz nekakvog mraka, „iskočili“ nekakvi navijači sa nekakvim „morbidnim“ porukama i pokušajima da spreče održavanje gej parade. Da nije smešno, bilo bi tužno. Tako, preko noći, „heroji“ i „oslobodioci“ postaše „ultradesničari“, „huligani“ i „kriminalci“ sa kojima treba žestoko postupati. Ne, ipak je izraz koji sam tražio „jezivo“, ne „žestoko“.

Bilo kako bilo, tada se videla prava razmera državne represije. Iz nekog razloga, krenulo se sa kažnjavanjem fudbalskih klubova, što bi možda i dalo očekivane rezultate u slučaju naša dva najveća kluba, pošto bi se u cilju dobrih rezultata navijači „ućutali“ ali je potpuno besmislena kada se primeni na klubove nižeg ranga koji i ovako nemaju rezultate ili nisu konstantni i imaju tek šaku navijača. Naravno, ovakva inicijativa nije ni najpravednija. Svi mi znamo da određene vođe navijača ponajmanje kontrolišu ljudi iz fudbalskih struktura. Moguće je, doduše, da ih kontrolišu neke druge „strukture“, o kojima mi malo znamo. Reakcija države se pravda činjenicom da Slobodan Milošević nije bio legalno izabrani predsednik na slobodnim demokratskim izborima, dok Boris Tadić jeste. U redu. Na stranu što je Slobodan Milošević nesumnjivo imao podršku ubedljive većine naroda. Recimo da je argumentacija ispravna. Ali šta u tom slučaju sa Vojislavom Koštunicom? Da li je i njegov izbor bio nelegitiman i nedemokratski? Ili je vređanje Vojislava Koštunice naprasno u redu, a vređanje Borisa Tadića nije? Ko je i kako načinio takve aršine?

Nisu li mnogi od onih koji se danas zgražavaju nad povicima navijača likovali kada su te iste poruke upućivane prethodnim predsednicima? Nije li pesma „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“ bila moto i zaštitni znak „Otpora“? Tada je to bila „pesma sa slobodarskim karakteristikama“, a danas je to „morbidna poruka“?

Nije li ovaj slučaj razgolitio licemerje naše političke i medijske elite?

Na kraju, krenulo se sa prekidanjem utakmica, što nikada ranije nije činjeno, čak ni devedesetih godina[1]. Zatim se započelo sa medijskim spinovanjem i reevaluacijom događaja. Tako je, preko noći, ovaj slučaj skandiranja uključen među ostale grehe navijača prema aktuelnoj vlasti. Medijski izveštaji o skandiranju su na nekim medijima praćeni slikama drugih navijačkih ekscesa, koji su daleko ozbiljniji. Tako su nekadašnji prvoborci, „cvet srpske mladosti“ postali „huligani“ i pretnja za „demokratske procese i evropske potencijale“ srpskog društva. Sasvim je jasno da se promena izveštavanja i doživljaja uloge navijačkih grupa odigrala isključivo usled dnevnopolitičkih pritisaka i u službi je zaštite vladajuće većine. Par hiljada mladih ljudi nikako ne mogu biti huligani. Kada govorimo o tako velikim brojkama, više ne govorimo o minornom, nego o društvenom problemu, i stoga je svako etiketiranje pogrešno. Ukoliko hiljade mladih ljudi izađe na ulice sigurno da se u državi nešto čini kako ne valja. Ne samo, dakle, da ne postoji konsenzus o načinu na koji valja rešavati ovakav problem, već bi velika većina onih koji se danas zgražavaju nad porukama koje dolaze sa tribina stadiona bila i više nego srećna da se te poruke upućuju nekom drugom. Uostalom, kolika je zapravo važnost ovih skandiranja? Na stranu što povici osobi koja je prozvana predlažu samoubistvo, što jeste ružno, ali se ipak, u bukvalnom smislu, ne može shvatiti kao huškanje na ubistvo te osobe. Možda u prenesenom značenju. Međutim, teško da nekoga možemo osuditi tako što ćemo tumačiti prenesena značenja. Mada bilo je i komičnijih slučajeva. Sećam se kada je svojevremeno saslušavan predsednik FK Crvene Zvezde, zbog majice na kojoj je pisalo: „Dok se Zemlja oko Sunca kreće...“. Šta tek reći o hapšenju ljudi za „govor mržnje“ na Fejsbuku?

Medijsko izveštavanje?

Građani Srbije iz svog džepa plaćaju javni servis, RTS, koji treba da služi narodu Srbije i da izveštava nepristrasno i objektivno, kao i da pruža priliku da se čuju najrazličitija mišljenja o gorućim društvenim pitanjima. Sa mučninom u stomaku se svi prisećamo devedesetih godina i izveštavanja RTS-a, popularno nazvanog „TV Bastilja“. Meni je lično u pamćenju ostalo sramno izveštavanje o padu Republike Srpske Krajine. Naime, u dvadesetom minutu dnevnika, kratko je rečeno da je nakon vojne akcije hrvatske države „Knin pao“. Međutim, kao što se nekada na medijima nisu mogle čuti činjenice o krizi u kojoj se Srbija nalazi, tako to nije moguće ni danas. U vreme kada se u svetu raspada tržišni neoliberalni koncept, mi ne možemo ni da čujemo a kamoli debatujemo o ekonomskim alternativama. Zatim, kao u nekadašnjoj SFRJ, na medijima nema ni reči o situaciji u Raškoj oblasti i tzv. Preševskoj dolini iz koje se Srbi masovno sele. Takođe, statut Vojvodine je mudro gurnut pod tepih. Dakle, međunacionalni problemi se, kao i nekada, guraju pod tepih. Zatim, vlada potpuno jednoumlje oko jednog jedinog bezalternativnog puta kojim Srbija ide - otprilike kao zakletva Josipu Brozu - „zaklinjemo se da sa tvoga puta ne skrenemo“. Iako se evrozona nalazi pred kolapsom, i iako evroskepticizam postaje dominantna politička struja u EU, mi verujemo i znamo da će „Amerika i Engleska biti zemlja proleterska“. Čak i ako svi odustanu od evropskog sna, mi ćemo ga sačuvati. Nije ni čudo, kada su nas ubedili da je to sjajan život bez rada.

Moj nekadašnji profesor je, pokušavajući da mi objasni kako je Srbija zapala u krizu izrekao rečenicu koje se i danas dobro sećam. Rekao je: „komunisti su svu prašinu gurali pod tepih. Zatim je drug Tito umro, a kolektivno predsedništvo je podiglo tepih i pogušilo se od prašine. Za usisavanje je bilo prekasno“. Nešto slično će se i našim unucima dogoditi.

Šta tek reći za medijsko izveštavanje? Još uvek se sećam sramnog izveštavanja o velikoj „diplomatskoj pobedi našeg Predsednika“ i to onoj kada je poklekao i dopustio povlačenje rezolucije koja je čuvala minimum državnih interesa i zamenio je rezolucijom u kojoj Srbija sa uvažavanjem gleda na odluku međunarodnog suda pravde. E to je vala bila diplomatska pobeda koliko i Miloševićeva nad NATO paktom! To se može okarakterisati samo jednom rečju koju naši mediji ne smeju da upotrebe - kapitulacija.

Šta tek reći za skorašnji slučaj ustupljivanja „predmeta Purde“ i izručenje ratnog zločinca Hrvatskoj? Čovek koji je osumnjičen za streljanje nenaoružanih zarobljenika je pušten da se brani pred sudom svoje matične države koja je poznata po političkim procesima i koja će mu odrezati ili minimalnu kaznu ili će ga osloboditi optužbi, dok na optužene i osuđene Srbe niko ne obraća pažnju. Osuđeno je i optuženo bezbroj krajiških Srba, u velikom broju slučajeva potpuno neopravdano i bez dokaza. Hapšeni su nevini ljudi, sa samo jednim ciljem – da se spreči njihov povratak u Hrvatsku. To jeste osnovni razlog držanja u tajnosti spiska optuženih Srba- kako se bilo koji Srbin ne bi prevario i prešao granicu. Ovako ne zna da li je na spisku, i pametnije mu je da se ne vraća. Na ovom primeru se vidi koja država jeste država a koja se pretvara da jeste. Čudo se Tadić nije setio da na nekom od susreta sa Josipovićem spomene srpski manastir u Hvaru koji je pretvoren u diskoteku? Ili je mogao da nazove Jadranku Kosor pre nedelju dana, kada je slučaj dospeo u javnost? Sa druge strane, čim je Purda uhapšen, eto odlučne reakcije hrvatskih političara - odmah su usledili pritisci. Ne žele da dozvole da se njihovi državljani hapse i time baca ljaga na pravedni „domobranski rat“. Pametno. Tako to radi odgovorna politička elita. Šta tek reći za narod? U Vukovaru je istog trenutka organizovan protest povodom hapšenja Purde.

Iritiranje naroda

Kao da sve nesposobnost političke elite nije dovoljna, kao da sama nije doživela dovoljno poraza i kao da ne vidi koliko je stanje u Srbiji teško, neumorno se trudi da dodatno iziritira gnevni narod. Tako se dodeljuju javna priznanja policajcu koji je tukao demonstrante (što čak ni Milošević nije radio), zatim ministar zdravlja iskazuje veru u zdravstveni sistem koji je gradio bezmalo deset godina i ode na operaciju u Nemačku, te predsednik republike operiše ahilovu tetivu a operaciju poveri finskom doktoru (a običnom narodu ostadoše ovi naši), te se na svakih četiri godine kupuju novi automobili za ministre, pomoćnike, čuvare, portire, kuvare...onda se lepo kupi novi avion, što skuplji, zatim premijer u jeku najveće nemaštine umesto da pravi planove kako izvući državu iz bede odlazi na odmor razbacujući se parama pred očima razgnevljenog, opljačkanog i siromašnog naroda. Na sve to dobijemo najavljenu prodaju Telekoma bez ikakve potrebe. Doduše, postoji potreba. Državi treba novac, pošto je bankrotirala.

Zaključak

Politička elita u Srbiji je uglavnom neprincipijelna, korumpirana, zainteresovana samo za lično bogaćenje i interese sopstvene stranke i krupnog kapitala. Na taj način ona se ozbiljno udaljava od običnog naroda. Neizverena obećanja i stanje u kojem živimo govori o tome da je politička elita pogubila sve konce i da nema nikakav plan šta i kako dalje. U toj situaciji ona je bila prinuđena da većinu metoda koje je koristila vlast devedesetih u borbi protiv opozicije malo civilizuje, učini legitimnim i nastavi da primenjuje kako bi obezbedila sebi još mnogo berićetnih godina na vlasti. Sa druge strane, ni najveći deo opozicije nije ništa bolji- i oni bi to isto, samo bolje. A najveća bojazan jeste gnevni i razjareni narod.

Pitanje je samo za šta bi neka buduća revolucija bila iskorišćena? Ponovo bismo bili kamen, mada se za sada ne zna u čijoj ruci.

Mi više ne kontrolišemo sopstvenu državu niti sopstvenu budućnost. Potrebno je da se okrenemo sebi i konačno pokrenemo intelektualce i odgovorne društvene radnike na akciju. Umesto sadašnje političke elite, nama je potrebna elita koja će vlast doživljavati kao službu narodu, a ne pljačkaški pohod.