Da li se Tadić vakcinisao?

Pitanje iz naslova ovog članka, mada naizgled banalno, nije i sasvim nevažno. Naime, ako bismo znali odgovor na njega, lakše bismo mogli da objasnimo neke poteze srpskog predsednika. Recimo, zašto je dopustio da se donese dezintegrišuća verzija Statuta Vojvodine, ili zašto je zatražio da se donese problematična rezolucija o Srebrenici.

Na oba poteza ga, barem koliko se moglo videti, nije prinudila nikakva spoljna sila. Vašington i Brisel su, naime, od Srbije zahtevali mnoge stvari. Ali, u spisku njihovih uslova, koje treba da ispunimo kako bi nas primili u evroatlantski raj, nikada zvanično nije stajalo da moramo napraviti kriptodržavu od Vojvodine, ili da moramo doneti rezoluciju kojom sami sebi tovarimo na vrat „genocid u Srebrenici“. Na pitanje zašto, onda, Tadić to radi, najčešće se, u internim razgovorima kritičkih političkih komentatora, mogu čuti dva odgovora.

Jedan odgovor je da Vašington i Brisel u tajnosti vrše pritisak na Tadića oko različitih pitanja, i da Tadić zbog nečega (recimo, zbog unapred preuzetih obaveza, ili čak i zbog ucene) jednostavno mora da popusti. Ali, ako je to tako, kažu protivnici ovog objašnjenja, zašto onda Vašington i Brisel isto tako ne nateraju Tadića da prosto prizna secesiju Kosova i tako ih reši mnogih diplomatskih muka koje imaju sa srpskim otporom po ovom pitanju?

Drugi odgovor kaže da su intelektualne i političke sposobnosti Tadića i njegovog savetničkog okruženja u izvesnom smislu limitirane i da oni jednostavno nisu sasvim u stanju da razumeju ni pravo stanje stvari, niti konsekvence koje proizilaze iz pojedinih njihovih poteza. Zato oni i prave greške sa teškim dugoročnim posledicama. Ali, ako je to tako, kontriraju protivnici ovog objašnjenja, kako je čovek takvih limita dva puta dobio predsedničke izbore, svoju stranku sa 4. mesta, po političkoj snazi (2003), pomerio na 1. mesto (2008), a sebi obezbedio ličnu moć koju u Srbiji možda nije imao čak ni Slobodan Milošević?

I baš kako bismo načinili izbor između hipoteze A i B možda nam može pomoći slučaj Tadićevog javnog vakcinisanja protiv svinjskog gripa. Preterana galama oko „pandemije“ svinjskog gripa, koja je u Srbiji trajala od jula 2009, nekako je svakom razboritom čoveku sve vreme bila sumnjiva. U leto 2009. zvaničnici Ministarstva zdravlja Srbije davali su „prognozu da će oko dva i po miliona ljudi da oboli tokom jeseni od novog gripa“ („Blic“, 5. avgust)[1], a da će preko 20.000 ljudi, zbog teške kliničke slike, završiti na aparatima u bolnicama[2]. Na jesen je, međutim, svima bilo jasno da je ova prognoza u najmanju ruku preterana. Naime, prema čak i pristrasnim procenama Ministarstva zdravlja, u Srbiji je bilo ukupno obolelo svega nekih 20-30.000 ljudi[3], dok se broj hospitalizovanih bolesnika merio samo u desetinama. Ipak, i pored toga što je broj zaraženih bio sto puta manji od predviđenog i čak niži i od sezonskog gripa, Ministarstvo je, početkom novembra, suprotno Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (koji nalaže proglašenje epidemije samo ukoliko je porast broja obolelih veći od uobičajenog[4]), proglasilo pandemiju. Tri miliona vakcina je kupljeno od „Novartisa“, moćne multinacionalne farmaceutske kompanije (sa 40 milijardi dolara godišnjeg prihoda), po dvostruko višoj ceni (8 evra) od one koju je ponudio proizvođač iz Kine. Vakcine su, zatim, sredinom decembra, počele da pristižu u Srbiju.

Najvećem broju građana je, međutim, već tada bilo jasno da nije po sredi nikakva opasna pandemija, pa su se zato slabo odazvali na poziv za vakcinaciju. Iako je ministar vojske, Dragan Šutanovac, unapred naredio da se svaki vojnik i oficir mora vakcinisati („inače će biti promenjen“[5]), od pola miliona pristiglih vakcina do 30. decembra je utrošeno svega 80.000. Pošto je sa cepljenjem Srba loše išlo, Tadić je i sam, ne bi li pokazao važnost vakcinacije, primio vakcinu pred kamerama RTS[6].

Onda je 8. januara u Imaniteu (L'Humanité) objavljen intervju dr Volfganga Vodarga (Wolfgang Wodarg), uglednog epidemiologa i predsednika Komiteta za zdravlje Saveta Evrope (Health Committee of the Council of Europe)[7]. Povod za ovaj intervju bila je odluka Komiteta da se otvori istraga o veštački stvorenoj panici oko ovog virusa. Volfgang Vodarg je u ovom intervjuu potvrdio sve sumnje ogromne većine građana Srbije u vezi „pandemije“ i skupo plaćene vakcine.

Najpre, Vodarg je objasnio da je svojevremena pojava ptičijeg gripa (H5N1), 2005-2006, podstakla donošenje međunarodnih planova u slučaju pandemijske uzbune. Ptičiji grip je bio opasan jer je smrtnost zaražene živine iznosila i do 100 posto, dok je među zaraženim ljudima ona iznosila i do 60 posto[8]. Međutim, srećna okolnost sa ovim virusom bila je ta da se on prenosio samo sa živine na čoveka, a ne i sa čoveka na čoveka. Bojeći se, međutim, mutacija virusa u budućnosti, neke vlade su se dogovorile sa farmaceutskim kompanijama da, u slučaju opasnosti, kompanije brzo proizvedu veliki broj vakcina, koje bi zatim vlade pokupovale.

Onda se, na veliku radost farmaceutskih kompanija, pojavio virus svinjskog gripa (H1N1). On je, u jednom aspektu, bio čak i opasniji od ptičijeg jer se prenosio sa čoveka na čoveka. Međutim, virus H1N1 je ipak bio daleko benigniji od H5N1. Najpre, kod zaraženih svinja izazivao je samo blage simptome gripa, pri čemu je smrtnost bila veoma mala. Takođe, kod ljudi, u ogromnom broju slučajeva, klinički znaci bolesti bili su veoma slabi, a zaraženost i smrtnost ne veći nego kod sezonskog gripa. Smrtnost se, naime, kod ljudi javljala samo izuzetno, i to poglavito kod onih sa nekom predispozicijom (srčane bolesti, dijabetes, gojaznost, plućne bolesti)[9]. Međutim, sada na scenu stupaju farmaceutske kompanije. Zahvaljujući ličnim vezama sa Svetskom zdravstvenom organizacijom (SZO) – a Vodarg kao primer navodi Klausa Štora (Klaus Stöhr), koji je bio šef epidemiološkog odeljenja SZO u vreme ptičjeg gripa, a onda postao vodeći direktor Novartisa – SZO je promenio definiciju pandemije. Pandemija se više nije određivala preko broja zaraženih i umrlih, već preko broja zemalja u kojima se pojavio virus i preko brzine njegovog širenja! Sada je bilo dovoljno da nekolicina obolelih umre i da se, uz pomoć „umreženih“ stručnjaka i novinara proizvede opšta panika zbog „pandemije“.

Vlade su počele da naručuju milione vakcina, a farmaceutske kompanije su zadovoljno trljale ruke. Samo Nemačka je na vakcine i druge lekove potrošila 700 miliona evra! Ali, to još nije bilo sve. Odjednom je, objašnjava Vodarg, SZO dala preporuku da se daju po dve doze vakcine. „To nikada ranije nije činjeno“, kaže Vodarg, i „za to ne postoji naučno zasnovano opravdanje“. Takođe, SZO je dao preporuku i da se upotrebljavaju samo specijalne, patentirane vakcine, koje su bile u posedu nekoliko velikih farmaceutskih kompanija. Međutim, kako kaže Vodarg, nije bilo razloga da se redovnoj sezonskoj vakcini, koja se svake godine koristi kod gripa, sada ne dodaju i specifične antivirusne čestice ovog novog H1N1 virusa. Konačno, kako bi se što brže isporučili milioni vakcina, neke farmaceutske kompanije su, kaže Vodarg, počele da koriste pomoćne supstance (adjuvanse) čiji efekti još nisu ispitani na zadovoljavajući način. Umesto da proizvode vakcine tradicionalnim metodima, koje su, istina, i malo sporije ali pouzdane, one su krenule u proizvodnju vakcina na nov način, brži ali nedovoljno ispitan.

Tako je, recimo, upozorava Vodarg, „Novartisova vakcina proizvedena od ćelija raka u bioreaktoru. To je tehnika koja nikada nije do sada upotrebljena.Normalno se koriste kokošija jaja na kojima se gaji virus. Ali, ovaj proces ima veliku manu – on je spor a i potrebno je mnogo jaja. Druga, potencijalno odlična tehnika je da se virus gaji na živim ćelijama u bioreaktorima. To zahteva ćelije koje rastu i vrlo brzo se dele. U ovom procesu ćelije su tako promenjene po svojoj okolini i rastu, da rastu kao ćelije raka. Da se proizvede vakcina, virus se mora re-ekstrahovati (izvući) iz tih ćelija u koje je bio ubačen. I zbog toga se može desiti da tokom proizvodnje vakcine delići kanceroznih ćelija mogu ostati u preparatu. Ne može se isključiti [mogućnost] da ostaci kancerozne ćelije, prisutni u vakcini koja je pravljena u bioreaktoru, prouzrokuju tumor kod osobe koja je vakcinisana“.

Zbog ove opasnosti Vodarg, koji je član Odbora za zdravstvo Bundestaga, uspeo je da izdejstvuje raskid ugovora nemačke vlade sa Novartisom. Finska i Poljska, zahvaljujućim skeptičkim ministrima zdravlja, nisu podlegle veštački stvorenoj panici i nisu ozbiljno ni ušle u proces masovne nabavke vakcina. Ali, u Srbiji, političari su shvatili vakcinisanje kao gest javne privrženosti „evroatlantskim vrednostima“. U skupštini su šefovi poslaničkih klubova evroatlantskih stranka - Nada Kolundžija (DS), Suzana Grubješić (G17) i Čedomir Jovanović (LDP) - prvi primili vakcinu, uz izjave da se time dokazuje „zrelost“ i „odgovornost“[10]. Kao u Domanovićevoj satiri „Danga“, u kojoj se podanici utrkuju ko će pre udariti na čelo propisani žig i tako posvedočiti lojalnost vlastima, tako su se i naši evroatlantski političari utrkivali ko će pre da primi vakcinu i time, valjda, dokaže lojalnost vrednostima Brisela i Vašingtona. I kao što se kod Domanovića istakao neki Lear, koji je, iz odanosti prema vlastima, tražio da mu se udare čak dva žiga[11], tako se i kod nas istakao Čedomir Jovanović, koji je na vakcinisanje u Skupštinu poveo svoju ženu, a novinarima objasnio da je on već vakcinisao i svoje troje dece („Politika“, 23. decembar)[12].

No, da se vratimo Tadiću, postavlja se pitanje kako je moguće da Tadić nije video ono što su videli milioni građana Srbije, a to je da nikakve pandemije nema i da je čitava kampanja sa panikom i vakcinacijom proizvod međunarodne farmaceutske mafije i njenih domaćih pomagača? Kako je moguće da Tadić nije čitao novine i primetio da medicinski radnici po EU masovno izbegavaju vakcinisanje?[13] Kako je moguće da Tadić nije imao informaciju da i u Srbiji najveći broj lekara i medicinskih sestara ne želi da se vakciniše? Kako je moguće da Tadić nije primetio izjave naših stručnjaka, recimo dr Nevenke Dimitrijević, predsednice Udruženja sindikata lekara, stomatologa i farmaceuta, koja je upozorila da Ministarstvo zdravlja „širi Srbijom strah i paniku“ hvaleći vakcinu „koje nema kod nas, o kojoj naši stručnjaci ništa ne znaju, o čijim svojstvima stručno mišljenje nije dala Agencija za kontrolu lekova, jedino merodavna institucija u nas“, „što je u suprotnosti sa Zakonom o lekovima“[14]?

Ako je svaki obrazovaniji korisnik interneta znao za gomilu članaka u kojima se, zbog afere sa „pandemijom“, kritikuje sprega multinacionalnih farmaceutskih kompanija i korumpiranih političara i stručnjaka, kako je moguće da predsednik Tadić za to nije znao? Njega su izvesno sve ovdašnje analitičke i obaveštajne službe snabdevale obiljem relevantnih podataka o svinjskom gripu. Kako je moguće da on nije shvatio da tu ipak nešto nije u redu? I kako je moguće da je i on, na kraju, zavrnuo rukav i dao da ga javno vakcinišu?

Opet, u skladu sa hipotezom A i B sa početka ovog članka, u internim komentatorskim krugovima javila su se dva objašnjenja. Jedna je da je Tadić i sam deo te manipulativno-profiterske strukture, te je zato i on svesno učestvovao u velikoj prevari naroda. Najradikalnije pristalice ove hipoteze smatraju čak da Tadić najverovatnije uopšte nije ni primio sumnjivu vakcinu, već da mu je u ruku ubrizgan samo bezazleni vitaminski koktel. Druga hipoteza je da je Tadić i u ovoj stvari pokazao izvestan manjak obaveštenosti, strateške inteligencije, pa i taktičke oštroumnosti. On je i sam ispao žrtva, i to ne samo stranih i domaćih profitera i manipulanata, već i sopstvenih savetnika i marketinških magova. Prvi su ga naveli da, u ime „evropskih standarda zdravstvene zaštite“ odobri nabavku tri miliona nepotrebnih a skupih vakcina od „ugledne evropske kompanije“. A drugi su ga prevarili da se, zarad još jednog pojavljivanja u TV Dnevniku i zarad još jednog demonstriranja privrženosti „modernim evropskim vrednostima“, skine u majicu i primi u mišicu bog-će-ga-znati-kakav medicinski bućkuriš.

Odlučujuću potvrdu toga koja je od ove dve hipoteze tačna moglo bi da pruži samo svedočenje one žena sa belim mantilom koja je Tadiću dala injekciju. Ako bi ona priznala da je, recimo, Predsedniku dala samo vitamine (ili nešto slično), tačna bi bila hipoteza A, i Tadićeve pogrešne poteze bismo mogli da nadalje legitimno objašnjavamo njegovom aktivnom ili pasivnom igrom za pomenute strukture. Ako bi se, pak, ta medicinska radnica sa RTS-ovog snimka zaklela da je Tadić ipak primio „Novartisovu“ vakcinu, onda bismo njegove političke greške i lutanja mogli da objašnjavamo njegovim rđavim savetnicima i njegovim sopstvenim lošim procenama i predviđanjima.

Kako god bilo, čitava ova afera sa veštački stvorenom „pandemijom“ i sumnjivom vakcinom dobra je lekcija i Tadiću, i svima nama. Upotrebljavajmo svoju zdravu pamet, kritički se odnosimo prema velikim medijima (najčešće bliskim političarima i krupnom kapitalu) i informišimo se što više iz nezavisnih izvora – od kritičkih internet sajtova, preko nonkonformističkih intelektualaca, do ličnih prijatelja. Samo tako ćemo preživeti u ovom sistemu besramne javne laži i besramnog privatnog profita. Samo tako ćemo sačuvati svoju slobodu, svoju imovinu i – svoje zdravlje.

(Kraća verzija ovog članka objavljena je u „Pečatu“ br. 98)