Da li Borisu da li Čedi moj glas nešto vredi

U svakim izborima među onima koji će izaći na glasanje osim onih koji sigurno glasaju za neku stranku postoji i značajan procenat onih koji će izaći na izbore, ali se često i do poslednjeg momenta dvoume između sve stranke. Šta više mogu da glasaju za jednu na parlamentarnim a za drugu na lokalnim i pokrajinskim izborima. Interesantni su oni glasači koji se dvoume između SPS i Radikala zatim oni koji su neodlučni za koga će glasati između Radikala i DSS, DSS-a i DS-a te na kraju između DS-a i LDP-a. Kampanja koju gura DS u kojoj se potencira „dogovor“ o koaliciji između Koštunice i Radikala ima za cilj da oslabi DSS i da deo njihovih birača ili pasivizira ili pak da ih privuče na svoju stranu. Sa druge strane kao neki „odgovor“ ide potenciranje Čanka unutar koalicije oko DS i moguća koalicija sa Čedom Jovanovićem.

Ovom prilikom ćemo se baviti onim biračima koji se još nisu odlučili da li će im „prvi izbor“ biti DS ili LDP. Od njihove odluke može da zavisi ne samo odnos tih stranka u parlamentu već možda i to da li će LDP proći cenzus. Jedno istraživanje od pre par nedelja govori da će LDP dobiti preko tri posto, a sada neka novija neka daju preko pet posto, pitanje je da li će LDP pri velikoj izlaznosti preći cenzus. Zato što je Čeda Jovanović na predsedničkim izborima na prvom krugu dobio 5 ipo posto, a sada ce izlaznost najverovatnije biti veća to jest bliska onoj u drugom krugu. Ako računamo da če sada manjine glasati za svoje stranke i da je Čanak u koaliciji sa DS-om i da će njegovi glasati za tu koaliciju lako je moguće da LDP ne prođe cenzus.

Izbor između Borisa i Čede kod ove biračke populacije može da bude i proizvod kampanje, to jest da zavisi od toga koliko je efektna kampanja jednih ili drugih (to jest „komparativni odnos“ među njima). Kampanja DS-a je prilično neinventivna u njoj se na mnogo načina kao mantra ponavlja „evropsko ovo i evoropsko ono“. No oni imaju imidž najjače demokratske stranke i uz to i lidera koji je pobedio na predsedničkim izborima pa će to biti osnova njihovog nadanja na izborima.

Nasuprot toga kampanja LDP deluje „neobično kreativno“ za naše uslove, ali zapravo previše neobično i suviše nekonvencionalno za našu još uvek politički konzervativnu javnost. Utisak je da kampanja „širi dalje“ ima za ciljnu publiku tinejdžere, a ne „ozbiljniji svet“ koji glasa za DS a koji bi eto za promenu ili zbog nezadovoljstva povodom Tadićeve kohabitacije sa Koštunicom glasao za Čedu i LDP. Stoga je kampanja LDP-a, iako privlači pažnju, ipak neefikasna u nameri da otkine ozbiljniji deo biračkog tela DS-a. Osim toga kampanja LDP je neefikasnija od predsedničke i prošlogodišnje parlamentarne kampanje koja je ostala upamćena po efektnom sloganu „od nas zavisi“. Jednom rečju spot i slogan u hipi stilu bi imao efekta kada bi glasali klinci od 15 do 18 godina, ovako to je marketinški promašaj. No ono na čemu može da poentira LDP je neodlučna i protivrečna kampanja DS-a „i Evropa i Kosovo“ koju je Čeda Jovanović napao principijelno na RTS-u, naglašavajući da se oko toga slaže sa Koštunicom, to jest da je sada pitanje „ili-ili“. Dakako ne slaže se i po pitanju šta odabrati od toga dvoga.

NOĆNA MORA LDP-A

Ono što može oslabiti LDP je paradoksalno je ideološka polarizacija na kojoj oni do sada uspevaju da jašu. Naime politička polarizacija odgovara samo DS-u i Radikalima dok ne odgovara manjim strankama koje moraju da se u krajnjoj konsekvenci svrstaju uz jednu od ove dve velike i suprotstavljene političke opcije. Stoga postoji bojazan u LDP-u da bi dodatni talas polarizacije na izborima mogao da njih ošteti i dovede ih u poziciju da možda i ne pređu cenzus. Ako se tome doda da bi jedan procenat glasača mogao u poslednji momenat da se odluči za DS jer im postoji rizik da njihov glas za LDP bude bačen glas jer postoji rizik da ova stranka ne prođe cenzus.

Čini se da ni na samom vrhu DS-a nije jasno šta da čini sa LDP-om; sa jedne strane im „dahću za vratom“ pa bi negde i voleli da potonu (stoga se veruje da su i zato prihvatili kontraverznog Čanka) a sa druge im posle 11. maja im treba LDP za koaliciju „za evropsku Srbiju“. Ta dilema ostavlja otvoren prostor LDP da lakše diše i ipak se nada boljem rezultatu.

No ipak ostaje nešto ka noćna mora glasača LDP-a a to je da njihov glas može biti glas koji je uludo bačen, ako LDP ne prođe cenzus. Zamisao Čedinog birača da njegov glas ne ode „proevropskim snagama“ već da će ga deliti Voja, Velja, Toma i ostali im stvara jedan psihološki otpor koji LDP mora da savlada. „Čedistima“ su zato izuzetno važna istraživanja javnog mnjenja da bi „lobiranjem“ dobili koji procenat iznad „tanke crvene linije“ i tako uticali na svoje birače da je glas za njih ipak koliko toliko siguran. Bojazan je da bi poslednji momenat zbog kampanje DS-a ili pak nekih okolnosti „njihovi“ glasači ipak dali glas Tadiću kao „sigurnom glasu“. Na argumentaciju LDP-ovaca da je glas za njih glas protiv Koštunice kao premijera neke Demkrate odgovaraju, „da ali pod uslovom da pređete cenzus“. U suprotnom to je glas koji posredno vraća Koštunicu u centar političke igre. Ovde postoji dosta podeljenih emocija u kojima je sa jedne strane „reformski radikalizam“ a sa druge razum i strah od toga da se glas možda baca uludo i time slabe proevropske snage. Naravno da ovako razmišlja mali procenat „neodlučnih“ ali je njihov broj čini se dovoljan da potopi ili spase LDP koji se i pored njemu blagonaklonih istraživanja „bori za opstanak u prvoj ligi“.

Već je oveštala fraza da je „slabo mesto LDP-a“ sama ličnost njihovog lidera, a toga su čini se svesni i njihovi birači. Procenat dobijenih glasova zavisi i od toga koliko njegovim potencijalnim biračima zvuče realno medijske optužbe za veze sa podzemljem („zemunci“), pa za bahato ponašanje i kršenje određenih normi i zakona („Bodrum“, „zebra“ i slično...). Isto tako nije ni za potcenjivanje ni percepcija kod potencijalnih birača u kojoj meri LDP „podržava nezavisno Kosovo“ iako se smatra da je to jasno svim njegovim simpatizerima. Čeda je kontraverzan političar po gotovo svakom pitanju, pa čak i da to nije tačno za šta ga sve mediji „optužuju“, njegov je imidž „evropejca“ u značajnoj meri ugrožen. On je i sam priznao da je posle Petog oktobra „radio svašta“ te da mu je „savest čista a ruke prljave“. No ono što je opet činjenica je da mediji pričaju a vetrovi nose, pa se kod nas mnogo šta brzo zaboravlja ili zanemaruje. I pored svega je jasno da bi neko ko je manje kompromitovan u javnosti sa sličnom pričom i takvim medijskim resursima imao i desetak posto glasova.

NOĆNA MORA DS-a

Mnogi ozbiljniji ljudi iz DS-a su svesni da Čeda svojim radikalizmom i odnosom prema Kosovu zapravo kompromituje proevropsku priču, ali iz određenih razloga ćute o tome. Neki imaju kompleks prema njegovoj poziciji “prince prestolonaslednika” koji se nameće kao Đinđićev ideološki naslednik, iako ovi “novootkriveni” Đinđićevi intervjui govore zapravo suprotno. No činjenice nisu nikada bile problem za ljude kojima one narušavaju ideološke stereotipe, nađe se uvek neko zgodno opravdanje u vidu relativizacija ili drugačijeg “konteksta”.

Osim toga njegova kompromitantna pojava zajedno sa kampanjom protiv patriotizma i crkve koju predvode ljudi oko LDP-a zapravo otežavaju posao DS-a u smislu da proevropsku priču učine prihvatljivom većini građana. Tako bi medijsko insistiranje od strane političkih protivnika na tome da će okosnicu buduće koalicije činiti Boris i Čeda zapravo mogla oslabiti poziciju samog DS-a kako na izborima tako i posle njih. No na njihovu sreću osim spekulacije jednih dnevnih novina o tome (“Čeda kao mogući premijer”) njihovi politički oponenti nisu mnogo “trubili” o ovoj opciji. Ova priča je mogla biti negativna po rejting DS-a kao što je to „odradila“ medijski spinovana storija o navodno dogovorenoj koaliciji Šešelj – Koštunica (o kojoj Nikolić ništa ne zna). Pokazuje se kao i do sada da je DS i njemu bliske političko-medijske strukture superioran u odnosu na svoje političke protivnike.

Nije lako odgovoriti na pitanje zašto je vrh DS-a tako nemoćan u odnosu na agresivnu kampanju LDP protiv DS-a a naročito protiv Tadića (vidi Pešćanik) kada su oni svesni Čedinih „slabosti“. Kada znaju da je poražen unutar DS-a jer su ljudi iz te stranke videli da sa Čedom ne bi prešli desetak posto na izborima. Čeda, Živković i Beba su kompromitovali DS i oni su bog toga bili odstranjeni iz stranke. Pa i svih onih kompromitantnih priča o „romatičarskoj fazi u šilerovoj“ o kojima su novine toliko pisale. Ne samo zbog toga već i što je LDP svoju politiku shvatio i kao misiju da pritiska Tadića i DS da se izjasni o Kosovu, što bi „proevropske političke snage“ moglo koštati pobede na izborima., demokrate imaju razloga da budu oštriji prema Čedi.

Osim ovoga LDP neprekidno pritiska Tadića što je kao „popustio“ Koštunici jer mu je „dao“ mesto premijera a zauzvrat su DS i G17 uzeli „samo“ ogromnu većinu važnih ministarstava. Ta priča o „kohabitaciji & koaliciji“ je od LDP-a prihvatio i deo DS-a što zbog ideoloških što zbog taktičkih razloga (da tvrde pazar u pregovorima sa DSS-om). Ovo bi i mogli biti razlozi prevelikoj popustljivosti DS-a prema LDP-u. Dakle jedno je ideološka slabost prema „oktobarskom revolucionaru“ a drugo kratkoročna kalkulacija da im ipak i takav LDP koristi. Jer gledajući sa strane činilo se da je drugim strankama bio interes da Čedina stranka „glođe“ biračko telo DS-a, ali očigledno to nije uspeo.

Zbog svega toga, a i zbog „moćnih simpatija“ iz inostranstva, LDP sebi može da dopusti mnogo šta. Da iako su mala opoziciona stranka mogu da vode tako agresivnu kampanju protiv Koštunice, kakvu jedva da je Milošević vodio dok je bio neprikosnovena vlast. Osim toga rekli smo i da vode i kampanju i protiv Tadića. Može se činiti da je lider LDP-a vodi lični krstaški rat protiv ovde dvojice za sada ključnih političara u zemlji. Stoga je samo za one koji ne poznaju Čedu bilo iznenađenje to što nije na predsedničkim izborima podržao Tadića. Isto tako kao „kontru“ DS-u u spoljnoj politici nisu uradili funkcioneri DSS-a već upravo Čeda obijajući pragove briselskih kancelarija i vodeći svoju sopstvenu „diplomatsku akciju“. Za to i slične poteze bi svaka druga stranka bila žestoko napadnuta od strane DS-a, ali ne i LDP. Stoga i izostaje svaka pa i blaga kritika LDP-a, iako je svima jasno da bi DS predvođen Jovanovićem danas ne bi bio ni blizu šanse da uzme vlast.

Iako su i iz LDP svesni da je i njima dobro da budu u senci jedne tako velike „proevropske stranke“ da sa njom planiraju koaliciju, a da je istovremeno napadaju da „obmanjuje narod oko Kosova“, što ovi sa druge strane teško mogu osporiti jer je istina. Ironija je u tome što baš LDP napada Tadića da je licemeran oko Kosova („i Kosovo i Evropa“), a da sa druge strane su čelnici DS nemoćni da na to odgovore.

Ono što je gore po demokratama od toga što LDP uzima glasove Tadiću je to što napadima na njega slabe DS koji stoga ne može da se okrene potpuno protiv „patriotskih snaga“. Udari koji dolaze iz pravca LDP naročito oni koji razobličavaju nerealnu priču DS-a „i Evropa i Kosovo“ slabi poziciju DS-a. Time se „tadićevci“ moraju nužno okretati i prema biračkom telu koje može da ode prema LDP-a, pa stoga slabi pozicioniranost u centru na kome se vodi glavna bitka. No i pored svega oni su „slabi“ na njega i nemaju recept za boljku zvanu LDP. Pored svega gore pobrojanog uzrok takvog bolećivog odnosa prema Čedi i to što on zapravo govori ono što dobar deo DS-a misli a ne sme javno da kaže, ili barem misli da misli.