Да ли би напуштање институција заиста „нанело штету српском народу на Косову“

Хоће ли Доглавник, макар сада, када га је Врховник денунцирао до понижења, оптуживши га за потписивање протувуставног споразума ("нисам ја, часна пионирска, потписао Бриселски споразум" – рече он у Рашки), коначно да посегне за својом уставном обавезом  (члан 8 став 1 Закона о локалним изборима: „изборе за одборнике расписује председник Народне скупштине Србије“) и распише изборе за скупштине општине и градова на Косову и Метохији?

Сада, када је Врховник и дефинитивно њиме, као крпом, покушао да обрише под, Доглавнику су преостала само још три дана да спаси себи барем душу, ако већ не може и политичку будућност.

Да учини оно што, од 2013. наовамо, нико од од тих срећковића на месту спикера српског парламента није смео да уради, о чему сам, на овом блогу, писао и марта 2020 („А деца пуна маште, (наша) деца су украс Ес-ен-еса“):

„Поражавајуће је да нико, не само из власти него и из „велике опозиције“, не примети да у „распису локалних избора“ који је Наша Маја обнародовала 5. ожујка, осим изузимања 15 градова и општина на територији „уже Србије“, у којима су ванредни избори одржавани између 2017. и 2019. године, недостаје и свих четрдесетак општина на КиМ?!

Још је тужније да је иста та, Наша Маја, и ономад спикерка српског парламента, и 7. марта 2016, када је расписивала претходне локалне изборе по Србији, „заборавила” да у преамбули Устава пише како је и КиМ део те Србије! Наша Маја, али и наш Врховник (тада у функцији премијера) остали су тада неми на вапај Срба са КиМ који су им предали петицију са више од 20.000 потписа којом су тражили да председница Скупштине Србије распише и изборе на КиМ. Тада ју је, руку на срце, још једино њен бивши шеф војвода Шешељ упозорио да крши Устав и члан 8 Закона о локалним изборима, те да се не може расписивање и одржавање локалних избора на КиМ уређивати неким бриселским споразумом и „препуштати институцијама самопрокламоване државе Косово“.

Подсећања ради, чак су и „досманлијске“ власти, све до 2012. године, расписивале, па и организовале, локалне изборе и на добром делу КиМ. Пре осам година, представница ондашње, али и данашње власти, тадашња председница парламента Славица Ђукић Дејановић, расписујући локалне изборе, саопштила је да ће „у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН Влада Републике Србије, у сарадњи са УНМИК-ом, предузети све неопходне радње у вези са изборима на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија“.

Али, одмах по расписивању, почеле су закулисне калкулације у режији, тада владајућих, ДС-а, СПС-а и њихових будућих наследника, напредњака који су четири године, вољом „жутог олоша“, паразитирали у парламенту на мандатима које су, на претходним изборима 2008, освојили радикали. Тадашња власт (уз великодушно разумевање напредњака) почела је да се „вади“ на то како би транспарентно одржавање локалних избора на КиМ по законима Србије могло да значи „кршење Резолуције 1244“, иако је то пет година пре, учинио сам УНМИК, узимајући, никада усвојени, Ахтисаријев план као „законску основу“ да те изборе организује Приштина, а не Београд.

Да ли се још неко сећа Крстимира Пантића? Био је то изабрани градоначелник северне Митровице (напредњак!), који је први одбио да положи заклетву Хашиму Тачију, по цену да никада не преузме ту функцију!

Да ли се још неко сећа Крстимира Пантића? Био је то изабрани градоначелник северне Митровице (напредњак!), који је први одбио да положи заклетву Хашиму Тачију, по цену да никада не преузме ту функцију!

И није је ни преузео, док је, за то време, труст напредних мозгова из Београда „савијао кичму“ осталим изабраним српским функционерима да клекну и тиме формално признају да је „Република Косово суверена на целој својој територији...“

Опозиција од пре осам и по година (која је то остала и до данас) није се прославила ни у данима, непосредно након што је осовина Дачек – Вучек парафирала „Први Бриселски споразум“. Ево, како сам тадашњег „жутог лидера жутог предузеца“, унапред свестан да је то залудна работа, призивао и зачикавао да у парламенту не подржи тај антиуставни и антидржавни акт (Зашто Ђилас данас мора да каже „не“,  "Наше новине", 26.4.2013):

„... Али, кад већ неће „заређени“ Уставни суд, данас је баш Драган Ђилас најпозванији да каже „не“. Зашто?

Зато што се, у три четвртине Владиног извештаја који је данас пред посланицима, импутира Демократској странци да је она, заправо, „издала“ Србе на Косову, а да садашња власт само мора да настави да примењује „међународно преузете обавезе“.

Зато што у „Првом споразуму о принципима који регулишу нормализацију односа” који је Дачић парафирао, нити у једној од укупно 15 тачака, нема ни трага од Републике Србије.

Зато што се у тачкама 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 и 11 помињу искључиво и само надлежности Косова, косовски закони, косовске власти и држава Косово, а нигде, чак ни између редова, држава Србија чији, пак, тзв. државни врх обмањује сопствене грађане да је – Косово део Србије.

Зато што у тачки 7 Бриселског споразума пише да ће на Косову „постојати јединствене полицијске снаге које се зову Косовска полиција“.

Зато што тачка 10 каже: „Судске власти биће интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова“.

Зато што тачка 11 предвиђа да се општински избори у северним општинама организују „у складу са косовским законима“.

Зато што одредница која каже да „ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ“, очигледно важи и за пријем Косова у остале европске организације и асоцијације.

Зато што је једина гаранција да албанска „војничка чизма“, још неко време, неће на север, часна реч Дрецунова и усмено „мајке ми, неће“ генералног секретара НАТО-а.

Зато што држава Србија нема ни морално ни политичко право да Србима и осталим, себи лојалним грађанима, на Косову и Метохији силом утерује нову државу Република е Косовëс!

Зато што је против признавања независности Косова тренутно две трећине човечанства.

Зато што је, потпуно извесно, да ће, после овог споразума и један број држава које до сада нису признале Косово, то учинити.

Зато што не могу више Руси и Кинези да буду „већи Срби“ од самих Срба, тј. њихових самодржаца.

Зато што ће, ако Србија, све ово парафирано, послушно и имплементира, уследити нове уцене до Видовдана.

Зато што су, из ове перспективе гледано, чак и „Боркова фуснота“ и Косово са звездицом (*) – сан снова.

Зато што је, пред изборе, један рекао: „Ја се нећу смирити док се Космет врати у састав Србије.“ А други обећавао: „Космет ћемо опет бранити и оружјем ако треба.“ И зато што је први постао председник Србије, а други дошао у позицију да постане премијер.

Зато што је и сам покојни Ђинђић, кога данашњи демократски трбухозборци, мало – мало па „извуку“ себи у прилог, био са својим народом у БиХ, у јануару 1994, када су почеле да падају прве НАТО бомбе на тамошње Србе.

Зато што ће, ако подржи овакав текст споразума, ДС, дугорочно, побећи од себе саме, али и изгубити разлоге свог опозиционог постојања.“

Пошто сам већ сам себе повукао за језик, следи још мало подсећања за наше „пилеће мозгове“, како се – по мом скромном поимању и писанију - „кувала / гутала жаба“ у српском јавном мнењу, у тим „предбриселским, бриселским и непосредним постбриселским вактима“.

„Мирупафсхим, Косова!“ („Данас“, 5.3.2012): „... Верујем оном малцу Леденом, саветнику Председниковом, што нас, гледе Косова, као хипнотисане, месецима држи у незнању, кад изнебуха приопћи да ће делегација Србије у Бриселу непоколебљиво настојати да дође до – компромиса! Но се питам шта је то компромис ако није проналажење договора кроз споразумевање, узајамно прихватање туђих захтева на штету сопствених циљева, при чему су обе преговарачке стране сагласне да постизање споразума доноси стварнију корист од потенцијалног ћара који би донело прихватање почетне позиције само једне стране.

Пошто већ Београд сматра да је Косово део Србије, а Приштина да је Косово независна држава… Какав је то онда „компромис“ коме теже Дачић, Вучић и Николић, ако би Србија пристала на „заједницу српских општина“ на грани, у форми а без садржине, у оквиру независног Косова, иако је чак и овде прокужени Ахтисари нудио више?!  „Заједница српских општина“ има смисла само ако у Бриселу за њу изборите извршна, судска и законодавна овлашћења, дакле пун суверенитет који би, за неку годину, могао да буде реализован као коришћење права на самоопредељење.

Све, међутим, изгледа као да Дачић и његов тим играју намештену утакмицу, а да сви – и противник и судије и гледаоци – сви осим Дачића и његових, имају дојаву и знају да је утакмица лажирана, а исход унапред познат. Да није тако, Београд би у бриселску агенду, макар, наметнуо питање заштите приватне имовине (Срба и осталих) грађана и иметка државе Србије на Косову, јер је то једини језик који Кетрин Ештон разуме. Иначе, добијање Светог Датума који можда „падне“ баш за Видовдан, под садашњим условима, означиће и парастос (српском) Косову и Метохији.

Требало је само да слушамо шта су нам наређивали из Берлина: Ангела Меркел (август 2011) – ако Србија жели статус кандидата, мора да онемогући постојање паралелних институција; Шокенхоф (септембар 2012) – Србија мора да постигне споразум са Косовом о међусуседској сарадњи пре окончања преговора са ЕУ; Вестервеле (новембар 2012) – нормализација односа са Приштином кључна је за пријем у ЕУ; Берлин (2013) – одмах прекинути све везе са Србима на северу Косова. Дакле, услов за Свети Датум је фактичка независност Косова, а ви је Срби крстите еуфемизмом по вољи.

Ово што се Београд договара за Косово (и мени као и) Жики Јовановићу, негдашњем нашем министру спољном, личи на договор о „мирној реинтеграцији“ Источне Славоније, Барање и Западног Срема. И Србима из тог преостатка Крајине ономад су, као алтернативу, нудили нови „Бљесак“ или „Олују“ или неку сличну хрватску војну акцију под командом пензионисаних америчких генерала, дакле – физичко истребљење. А шта су Срби из источних хрватских / западних српских земаља овим „компромисом“ добили: из статуса конститутивног народа у Хрватској, преведени су у националну мањину која у Вуковару нема право чак ни на званичну употребу ћирилице.“

„Чун се љуљну“ ("Данас", 12.3.2013):

„Да је Тачи само мало мудрији, сам би он већ преклињао Ештонову да подржи захтев Београда за формирањем „заједнице српских општина са извршним овлашћењима“. Тиме би нас, за дуга века, победио управо нашим оружјем, јер, овако или онако, чак и таква „заједница српских општина“ остала би део независног Косова, а не под суверенитетом Србије. А више од тога, српски овлашћени и неовлашћени договарачи, због Светог Датума, не смеју ни да помисле да захтевају, а некмоли да то гласно зуцну.

Немачки, радни – дакле, ЕУ коначни - предлог оквирног споразума Србије и Косова предвиђа да две стране развијају међусобне добросуседске односе засноване на немешању у унутрашња питања и на узајамном поштовању територијалног интегритета. Е, по такво нешто, баш у тренуцима док ово пишем, одлетели су, „на причест“ европској бирократкињи, наши државни репрезентативци на челу с „плејмејкером“ који се нетом исповедио Богу и народу, како нас, он и његови, 10 година лажу да је Косово део Србије, па још и ту лаж у Устав уграђују. Па се Дачић, баш тај који је, пре шест и по година, у друштву са Тадићем, Коштуницом и Николић-Вучићем, и „лажирао“ тај Устав, ако је лажирања било, сад поспрдује с властитим фалсификатом и тужним грађанима ове земље који су, ономад, два дана хајкани да га заокруже на народном изјашњавању. Имају искуства у томе Дачић, али и Вучић и Николић – па, сетите се само, како су у предвечерје ваздушне НАТО инвазије на Косово, организовали онај референдум са питањем „да ли сте за улазак страних трупа на територију Србије или нисте“. Па се присетите шта се дешавало онима који су јавно одговорили да – „јесу“...

Србију је, јуче, владајући тројац имао коме да остави, да је привремено причува. Остала је, на бранику еврофанатичног српства, „бејбиситерска“ аналитичка мисао у Србији, од подрепаша општег профила, љубитеља свих режима док су режими, до екс саветника Милошевићевих или Драшковићевих, па Коштуничиних, па ђинђићевци, па тадићевци, па „рашчлањивачи“ по професији који несебично набацују зицере осовини Вучић – Дачић, уз латентан гард и гађење „по дифолту“ према Николићу. „Указе“ о аболицији Дачића и Вучића хорски доносе политичари, негдашњи и важећи, бивши антимилошевићевци, антикоштуничини, анитђинђићевци, антианти... Е, све у нади да ће негдашњи „Шешељев мали“ и бивши „Слобин од палубе“ учинити тај последњи корак – да се Србија добровољно, формално и практички, ратосиља дела себе.“

"Србија до дувара" („Данас“,  19.3.2013):

"Као хронични заговорник „преговарања до изнемоглости“, безуспешно покушавам да, још од 1991. наовамо, укапирам зашто официјелни Београд, са представницима косовских Албанаца, управо мазохистички, разговара о свему и свачему, осим о ономе што, ем Запад једино разуме, ем су на тој теми преговарачки аргументи апсолутно на српској страни. Дакле, о имовини државе Србије на Косову и Метохији. А зашто баш помињем 1991. годину? Као скупштински извештач „Борбе“ назочио сам изгласавању Закона о повраћају имовине Српској православној цркви и осталим верским заједницама у Србији, првог и јединог акта у том првом вишестраначком парламентарном сазиву који је Слободан Милошевић одбио да потпише!

Много важније и од нарицаљки онога што је дао банку да уђе, а сад би понудио две само да изађе, јер је Србија, на Косову, сада већ и практички, а не само историјски – дотерана до дувара… Наместо тога, чујемо како Ђилас који урушава и сопствену странку, великодушно обећава Вучићу и Дачићу да неће рушити ову власт по питању Косова, јер, као, не жели да, на косметској несрећи, „скупља јефтине политичке поене“ (ја се питам: који су то онда скупи политички бодови?) и тако то. А ови на власти који су, колико јуче, зборили да они „само испуњавају оно што је бивша влада договорила“, сад, изнебуха, пуни разумевања за дојучерашњи режим. Сад би једни друге прећутно да аболирају од одговорности за најновије косовске поразе. Јер, као, каква год вест да стигне из Брисела, неће бити добра. Нешто се не сећам да су се оваквим теоремама препоручивали грађанима на изборима прошлога маја.

„Теби, драги Државни Врше…“ („Данас“, 2.4.2013):

„Сад кад више, политички, није међу нама, не бих да останем грешан према Тадићу, што сам му ономад, када се оно, после изгубљених председничких избора, уз девизу „не бих ја, али хоће ме народ“, самокандидовао за премијерску функцију – „прилепио“ бећарац. Ево, ако му је због тога лакше, славонско-сремачко-бачка поскочица „Метла ногу на потегу, па све виче нећу, а на кума намигује да се кола крећу“, данас је ексклузивно Вучићева. Први се потпредседник, а у ствари, председник, до иза поподнева првога, а уочи најновијег „Косовског боја“ другога априла, све, као, нешто нећкао хоће ли или неће у Брисел, на Свету Последњу Рунду; Државни Врх је био у перманентном стању узбуне ем заседања ем думања између Цара Лазара и Вука Бранковића и тако то.

... И, Државни Врше, зар ти је маца прегризла језик: почуј мало и велепосланика Чепурина!? Ако је, за Русију, „једини документ који регулише положај Косова Резолуција 1244 Савета безбедности“, није ваљда да је, за тебе Врше и за Србију, важнији став бриселске бирократије? Нећу да верујем, Државни Врше, да је теби који си нас плашио линијом Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица, преко ноћи, понестало и оно мало националне куражи и државничког достојанства, па да, ради Светог Датума, не смеш да искаш ни оно што је непобитно твоје. Ето, ови непослушни ускоци северно од Ибра, опет су ти набацили зицер и шансу да се извучеш.

Шта ћеш да учиниш ако, рецимо, нека неформална група људи прогласи своју скупштину и сувереност на северу Космета, по угледу на исту фору групе албанских грађана 2008? Пошто већ, казано терминологијом коју разуме Међународни суд правде, „егзактно стање“ на терену већ постоји – власт у Приштини не контролише север Косова, већ тамошњи Срби. Немој само, драги Врше, да опет одважно закључиш: Устав Косова то не дозвољава, а наш Устав – ко шиша Устав Србије?

"Вели Палма – зато ме и страх" („Данас“, 9.4.2013):

"... У то име, ево Му још неколико бесплатних савета: Прво, нека се наш Државни угледа мало на браћу по вери и словенству из (БЈР) Македоније који, чак ни зарад ЕУ, неће да пристану нити на просто државно преименовање, а некмоли на поклањање дела територије Албанцима. Зашто не бисмо следили и пример наше бивше петовековне браће Турака, којима ни љубавни зов Брисела није довољан да се, рецимо, одрекну курдистанских, а својих земаља? Треће, ако је већ на делу државна стратегија „потписати нећемо, одустати од ЕУ не смемо“, можемо бар, шале ради, да захтевамо да посредници у разговорима под бриселским патронатом, буду земље друге ЕУ „Квинте“: Шпанија, Словачка, Румунија, Грчка и Кипар. Па да поразмислимо о равноправном третману друге траке нашег „европског пута“: ако нам не дају у ЕУ, да видимо шта то професор Беговић подразумева под заједничким европским економским простором. Пето, да се наш Државни Врх, уместо што је 24 сата фокусиран на то шта мисли неки амерички трећепозивац Рикер, а говори европска бирократкиња („није живот једна жена“, макар била и бароница) – позабави мало и обичним малим животима грађана Србије. Нека се малчице озбиљније посвети и надолазећим 10. травњем: дакле, Дачићевим летом у Москву; Пајтићевом, е ала ју је темпирао, свака му част, декларацијом о угрожености (војвођанских) Срба од стране (србијанске) хегемонистичке, јелте, шајкаче; претресањем делања Хашког трибунала пред Генералном скупштином УН…

Ах, да, ја се то тако, правим паметан, као на невиђено, а, заправо све ми је недоумице развејао, још јуче пре подне, мој омиљени државни пророк, бивши трговац угљем из Светозарева: „Очекујем да ће до договора доћи у наредних 15 дана. Да ли ће бити овакав или онакав, али ће неки договор бити постигнут…“ Управо то што он никада није омануо ме помало и плаши. То инклинирање ка могућем прихватању „нечега од ништа“ и то у „зауставном времену“.

"Република е Косовëс без * и без Космета" („Данас“, 23.4.2013):

"Зарад Светога Датума који ће, можебити доћи, а можда и неће, баш на Видовдан, држава Србија је, у цигло 77 минута, покупила своје завежљаје и, под узбуном, до даљњег, експедована са Косова и Метохије:

09.41 – Влада Србије дала сагласност на Предлог споразума са Приштином.

10.13 – Премијер Дачић обавестио Кетрин Ештон о прихватању, сада већ, Споразума..

10.58 – Европска комисија управо дала препоруку чланицама ЕУ да отворе преговоре са Србијом, „твитовао“ комесар за проширење Штефан Филе.

Тако је то изгледало у понедељак, 22. травња лета господњег 2013. А ја (открићу вам војну тајну) био добио позивницу за синоћни свечани пријем поводом Дана Војске Србије, али нисам ишао. Хвала позиварима, но нисам разумео шта је то управо јуче имало још и да се слави…

„Кад кажем први споразум, тако и пише. То значи да су тек на дневном реду следеће важне теме, као што је статус Српске православне цркве, наших верских и културних објеката, повратак расељених лица са Косова и Метохије и питање имовине, како приватне тако и оне која је у власништву Републике Србије.“ Тако, у изнудици, збори премијер овдашњи. Сетио се свега набројаног тек пошто је парафирао Први споразум који експлицитно, у тачкама 7, 10 и 11, прописује да су полиција, правосуђе и питање избора у „Заједници српских општина“ – искључива надлежност државе Косово; и тек пошто је добио, наводне, усмено (!?) обећање (!?) НАТО (откуд сад они, зар мир на Косову не обезбеђују КФОР И ЕУФОР?) да будућа војска Косова наредних неколико година неће моћи у четири српске општине, „осим ако је не позову“… И томе слично.

Сад тек постаје белодано зашто је националромантичарска „платформа“ тужног домаћина Андрићевог венца устукнула пред, наоко килавом, „резолуцијом“ станара здања у Немањиној. Сад постаје очевидно и зашто је млађахни асистент Правног факултета, у улози министра правде, „замолио“ (!?) дични Уставни суд да се повинује „завету ћутања“ гледе иницијатива за одлучивање о уставности одлука које је Влада доносила у вези с Косовом. И зашто, за евентуално организовање референдума, није пресудан став грађана ове земље, већ – процена Председништва Српске напредне странке…

„Спирала тишине“  ("Данас", 30.4.2013):

"Три су правца којим ће, већ се даде наслутити, „Никсон“ Дачић и „Ђинђић“ Вучић заорати предреферендумску кампању.

Уследиће притисци на севернокосовске Србије, а поготово њихове политичке представнике: од претњи престанком финансирања српских институција на Космету, до спиновања афера и организовања медијског линча тамошњих српских вођа, али и најутицајнијих јавних и политичких личности у остатку Србије који се противе оваквом садржају „Првог споразума...“

Државни Врх ће, паралелно са индоктринирањем грађанства за „велики заокрет“ (Дачићево „почетак краја и крај почетка“), острашћеније Србе покушати да „теши“ сејањем илузија о томе да губитак Косова, на једној, буди наде за осамостаљење Републике Српске, на другој страни.

Трећа, и најважнија, „дубока бразда“ коју је већ почела да оре државна пропаганда јесу мантра о „европској будућности Србије“ и, истовремено, сејање панике и распиривање страха да ће, једино овај и једино овакав, Бриселски споразум да „спаси Србију“. Без њега: Србија „не може да опстане“, „ Србија нема перспективе“, „народ ће умрети“, „Србија ће бити угушена у сузама“, „неће бити пензија“... А без „Првог споразума“, следе нам и: косовска „Олуја“, „рат“ и „слање деце у тенковима“, „изолација“, „гладна Србија у народним кухињама“ и поновни редови за визе, приде.

Биће то референдумско орање о трошку пореских обвезника, наводно у име скоро па унисоне, тзв. парламентарне Србије. Што написа „Никсон“ својеручно у „Политици“ - „изабрани смо на земаљским, а не на небеским изборима“. Мада није сасвим јасно, је ли тиме мислио на то да је шансу да постане премијер добио ускликом „Космет ћемо опет бранити и оружјем ако треба.“ Или је, пак, алудирао на онога што му је поверио мандат који се, прошлога маја, грађанима препоручио реченицом: „Ја се нећу смирити док се Космет врати у састав Србије.“

Ма, верујем ја овом тројцу: „прегласаће“ они и Устав Србије, ако је потребно, као што су и сопствену Платформу и властиту Резолуцију, а некмоли неће „наместити“ добитно питање за референдум. (Збиља, је ли неко чуо шта раде наше „сестре кармелићанке“ из Уставног суда, јесу ли још под доживотним „заветом ћутања“?)

Може им се. Ноел-Нојманова „спирала тишине“ – дакле, оно стање у коме се појединци, свесно или не, приклањају ставу већине, чак и ако не мисле исто као већина у датој групи – већ плодотворно делује. У српском јавном мнењу све је очитије одустајање од жеље за јавним изјашњавањем. Нешто због страха да се буде социјално изолован или изопштен. Нешто зато што „морални победници“ славодобитно сеире: радикали – „јесмо ли говорили да ће издати“; елдепеовци, садашњи и дојучерашњи – „дошли су на наше“; крхотине Ђиласове ДС - „подржали смо их јер су индиректно признали да је Косово независно“. А деесесовци наричу као остављене младе – веровали су у Николића и Вучића више него ли и они сами у себе.

Да, и даље мислим – мора се, без резерве, преговарати. Али, не и, по сваку цену, прихватати мрвице са бриселског стола. Да сам у праву, потврђује и план „имплементатора“ Ђентилинија: хитно „расформирати илегалне структуре безбедности“, обуставити рад „паралелних тужилаштава и судова“, „уклонити барикаде“, приступити одмах изборима по косовским законима и томе слично.“

А „Ђилас – Демократска“? Ех, да, очекивано и промптно, стао иза косовске политике двојне осовине Дачек – Вучек:  „Док први громогласе двотрећински број притиснутих тастера у парламенту, а други славодобитно ликују („власт је дошла на наше“), ова ме хаубична индоктринација „у здрав мозак“ силом враћа мојим колумнама у недељнику „Блиц“, из године (1995) у којој је Милошевић за вавек „решио“ питање Срба у Хрватској и БиХ. („Делиријум“, "Наше новине", 17.5.2013)

...

„Следећа три дана“ (енгл. The Next Three Days)  је амерички филмски трилер из 2010, сценаристе и режисера Пола Хагиса. Главне улоге играју Расел Кроу (Џон) и Елизабет Бенкс (Лара). Када Џон сазна да ће Лару преместити за три дана у удаљену затворску установу, бива приморан да осмисли хитан план…

Док су косовски специјалци у два наврата, једном лепећи стикере преко српског грба и имена на регистарским таблицама, други пут јурећи шверцере лекова и “плазма” кекса, у “блиц кригу” освајали остатке остатака српског Косова, хиперконструктивни режим у Београду позивао је на “српско јединство на предстојећим локалним изборима” који се одржавају у складу са Уставом (независне) Републике Косово, у (независној) Републици Косово?!

Тако иде филм као писан за Доглавника на месту спикера, а ми се, временском машином, враћамо у јесен 2021: Док су косовски специјалци, у ово пола листопада, у два наврата, једном лепећи стикере преко српског грба и имена на регистарским таблицама, други пут јурећи шверцере лекова и “плазма” кекса, у “блиц кригу” освајали остатке остатака српског Косова, хиперконструктивни режим у Београду позивао је на “српско јединство на предстојећим локалним изборима” који се одржавају у складу са Уставом (независне) Републике Косово, у (независној) Републици Косово?!

Да то није само рутинска инерција већ жив и одлучан став Највишег Државног Врха, потврдио је, на жалост, и шеф Одбора за КиМ у српском парламенту. Попустио је последњу шансу да се истргне из позиције Врховниковог косовског отирача, да косметске Србе позове макар на бојкот тих избора, већ је – нека не брину неимари косовске државности – причувни “бацач пламена” Дрецун оценио је да останак српских посланика у косовским институцијама представља могућност да утичу на доношење одлука, а да би напуштање институција „нанело штету српском народу на Косову“, те је зато и он позвао Србе са Космета да у недељу изађу на „Куртијеве изборе“.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)