Čija je naša gej parada

Na srpskoj javnoj i političkoj sceni stvari se očigledno ciklično ponavljaju, ili spiralno, s tim što spirala zbivanja biva sve uža. Kako je teritorija Srbije sve manja i pod stalnom pretnjom daljeg smanjivanja, stiče se utisak da se i učestalost oscilacija daljeg propadanja ubrzala.

Naravno, kao i mnogo puta do sada, nije reč samo o menjanju granica, već i o sve težim psiho-socijalnim nedaćama sa kojima se suočavamo, a jedna od njih je i podizanje tenzije u vezi sa predstojećom gej paradom.

Čineći mnoge ustupke EU i međunarodnoj zajednici uopšte, čiji je vrhunac pristanak na izmenu izvorne rezolucije o Kosovu i Metohiji podnete Generalnoj skupštini UN, trenutna vlast u Srbiji će biti prinuđena da se nanovo konsultuje sa „svetom“, ali sada po pitanju sprovođenja ljudskih prava i zaštite raznih etničkih i seksualnih manjinskih grupa.

Situacija se dodatno komplikuje činjenicom da ovog puta nema „zatvorenih telefonskih sednica“, već će postupci vlasti biti na probi i to u direktnom suprotstavljanju narodu na ulici, pa se postavlja pitanje kakve bi mogle biti posledice takvog međusobnog suočavanja.

Pod okriljem prava za koje se zalažu zemlje koje nam nisu naklonjene i koje podržavaju nezavisnost Kosova, a sada žustro podržavaju i održavanje gej parade, nesumnjivo je da će vlast u Srbiji, od istih tih država dobiti „potpunu podršku“...

Naime, višak servilnosti prema zapadu moraće da bude nadoknađen represalijama na unutrašnjem državnom planu.

To predstavlja logičan postupak vlasti kako bi ova u očima javnosti ostavila utisak da je i dalje sposobna da nezavisno donosi odluke i samostalno sprovodi političke ciljeve za koje se zalaže, te da nije spremna na ustupke sopstvenom narodu ukoliko se oni okarakterišu kao „nedemokratski i rušilački“.

Pod okriljem prava za koje se zalažu zemlje koje nam nisu naklonjene i koje podržavaju nezavisnost Kosova, a sada žustro podržavaju i održavanje gej parade, nesumnjivo je da će vlast u Srbiji, od istih tih država dobiti „potpunu podršku“ da se suoči sa „nazadnim“ narodom Srbije, ne isključujući i mogućnost njihovog aktivnog učešća.

Sudeći po seksualnm opredeljenju jednog od nosilaca poslednjih ultimatuma našoj zemlji uoči podnošenja rezolucije Ujedinjenim nacijama Gvida Vestervelea[1], te sumnji u pogledu opredeljenja ministra spoljnih poslova Velike Britanije Vilijama Hejga,[2] kao i izjava ambasadora Velike Britanije u Srbiji Vilijama Vordsvorta[3], nije teško zaključiti odakle će podrška doći. Bojim se da je vlast svojom dokazanom nesposobnošću da se odupre dosadašnjim pritiscima samu sebe obavezala na to da ovu podršku bezrezervno prihvati, produbljujući tako bezizlaznost kako sopstvene, tako i opšte situacije.

Vlast u Srbiji se pred strancima predstavlja kao napredna, puna razumevanja i uvek spremna da nekome izađe u susret – kako bi se pokazala privrženost „novim“ vrednostima u odnosu na „zaostali“ narod.

Vlast u Srbiji se pred strancima predstavlja kao napredna, puna razumevanja i uvek spremna da nekome izađe u susret – kako bi se pokazala privrženost „novim“ vrednostima u odnosu na „zaostali“ narod.

U Srbiji kakva je ona danas, najavljena gej parada biva osporavana od većine stanovništva i povodom javnog izražavanja seksualnih sklonosti javnost se deli na vlast, zbirno sa deklarisanim seksualnim manjinama, i na većinu koja im stoji nasuprot.

Sa željom i obavezom da se „dobronamerni saveti naših evropskih prijatelja“ ipak ostvare, vlast će morati na njih potvrdno da odgovori, te će kako bi opstala i sopstvenom narodu dokazala da još uvek raspolaže „monopolom na upotrebu sile“, biti prinuđena da 10. oktobra tu fizičku silu upotrebi protiv vlastitog naroda.

Istovremeno, da bi se stvorena napetost ublažila i pokazalo kako celokupni srpski narod ipak nije nerazuman, mediji će – isto kao i prošle godine – sve one koju su protiv paradiranja makar i iz najracionalnijih razloga i ovog puta nazvati „fašistima“, „nacistima“, „ekstremistima“ i ko zna kakvim sve pažljivo biranim imenima, samo zato što se protive masovnom javnom intimiziranju pripadnika istog pola.

I tako će opet u isti koš biti strpani pravi ekstremisti i „obični“ nacionalisti i patriote koji su imali tu nesreću da se samo zbog toga što se i dalje zalažu za celovitost zemlje nađu pod udarom „dobronamernika“. Jer je, eto, ispalo da se seksualna opredeljenost i ljubav prema otadžbini svode na istu kategoriju na osnovu „ljubavi“ koja se u oba slučaja pominje.

Ipak, činjenice su sasvim drugačije. Mogući protesti koji se ovih dana u medijima najavljuju – ukoliko do njih dođe – sigurno neće biti samo zbog pitanja prava seksualnih manjina, već će biti i odraz opšteg nezadovoljstva u narodu sadašnjom politikom. U tom smislu svođenje problema na crno-bela tumačenja – „za“ i „protiv“ gej parade, nije sasvim na mestu jer se tu zapravo radi o povećavajućem jazu između naroda koji sve manje veruje u pretpostavljeni državni poredak i vlasti koja ni sama više nije sigurna da li treba da služi narodu ili obrnuto. Na novonastalom procepu najveći gubitnik će iznova biti srpski narod, po ko zna koji put unižen samo zato što i dalje drži do načela i vrednosti u koje veruje, a u sintagmi „parada ponosa“ poslednju reč ne razume onako kako se to od njega očekuje, već na način na koji je to vekovima unazad činio.

Ostaje pitanje zašto onda vlast, koju i pored sve teže socijalne i ekonomske bede još uvek – ko zna kojim čudom i pukom srećom – ne opterećuju veliki štrajkovi i građanska neposlušnost kakva je viđana u vreme Miloševićevog režima, na ovaj način gura „prst u oko narodu“ zalažući se za pomenuti skup. A pri tome je i te kako svesna mogućih društvenih potresa i opasnosti od nereda koji ne bi bili isključivo otpor „idejama duginih boja“, već i bunt izazvan osećajem institucionalnog gubitka države, a što bi na koncu moglo dovesti i do smene vlasti.

Mogući protesti koji se ovih dana u medijima najavljuju sigurno neće biti samo zbog pitanja prava seksualnih manjina, već će biti i odraz opšteg nezadovoljstva u narodu sadašnjom politikom.

Da takav scenario predstavlja realnu opasnost, potvrđuje i broj od oko pet hiljada pripadnika policije, koliko ih je najavljeno za tu „priliku“[4], pa se i odgovor nekako sam nameće. Znaju i oni da od sveg tog paradiranja mogu imati samo političke štete, ali trenutna vlast više nije u stanju da samostalno odlučuje, već to čini pod spoljnim pritiskom – za šta je u najvećoj meri sama kriva. Stoga oni pri donošenju konačne odluke o gej paradi, za razliku od prošle godine, ovog puta neće imati slobodu izbora. Da li Zapad pri tome računa na nove „nepotrošene“ snage kojima treba otvoriti prostor, ili pak na – za dalje ustupke spremne – dosadašnje igrače na političkoj sceni Srbije, ostaje da se vidi posle 10. oktobra 2010. godine.