Čega nema u sporazumu iz Brisela

Zvanična verzija teksta parafiranog 19. aprila 2013. godine u Briselu, poznatog kao Prvi sporazum o principima koji se tiču normalizacije odnosa, još uvek nije zvanično predstavljena u Beogradu.  Ipak,  u medijima kruže nezvanični tekstovi na engleskom i prevodi na srpski jezik koji nisu demantovani. Moguće da je zvanično predstavljanje izostalo i zbog poštovanja primata Narodne skupštine, kao najvišeg organa vlasti, koja tek treba da se upozna i da ga odobri.

Šta tekst parafiran u Briselu sadrži ipak je dostupno i, u principu, može se razumeti, iako ne sasvim i ne bez rizika. Rizici nastaju zbog različitih tumačenja nepreciznih formulacija i zbog činjenice da prevodi ovakvih tekstova, neretko, donose iznenađujuće razlike i  nesporazume. S druge strane, ono čega u tekstu nema,  što, bar na prvi pogled, nije vidljivo, često može biti veoma značajno za ocenu dokumenta.

Dakle, čega u tekstu iz Brisela nema?

Prvo,  u tekstu iz Brisela zaista nema deklaracije o priznavanju nezavisnosti samoproglašene „Republike Kosovo“. U tom smislu, zvaničnici su u pravu kada izjavljuju da u Briselu nisu priznali nezavisnost. Ali, tekst predstavlja de iure povlačenje zakonskog i ustavnog sistema Srbije, priznavanje uvođenja zakona i ustava „Republike Kosova“ na sever Pokrajine od strane Republike Srbije. Institucije Republike Srbije (skupštine opština, sudstvo, policija i dr.) se izričito de iure integrišu u pravni sistem «Republike Kosovo».

Neki zapadni analitičari su to već saželi u zaključku da je sporazumom iz Brisela „izvršena reintegracija severa u ustavni i pravni poredak Republike Kosovo“. Tekstom iz Brisela pripadnici srpskog naroda postaju pripadnici „srpske zajednice“, odnosno, srpske nacionalne manjine i državljani „Republike Kosovo“. Kako srpski zvaničnici tumače sporazum, to je poznato. Međutim, realno je očekivati da će među zemljama koje su do sada odbijale da priznaju nezavisnost biti podosta i onih koje će briselski sporazum protumačiti kao priznanje „Republike Kosovo“ od strane Republike Srbije i da će je, shodno tome, i same priznati. Ukoliko se takva mogućnost pokaže kao realnost, onda bi se u velikoj meri obezvredila „glavna karta“ u rukama Srbije – da neće dopustiti da Kosovo ikada uđe u Ujedinjene nacije.

Drugo, u tekstu iz Brisela nema pominjanja Ustava Srbije, ni rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999), dok se izričito uspostavlja pravni i ustavni sistem Kosova tamo gde do sada nije bio na snazi (tač. 2). S tim u vezi, postavljaju se  dva pitanja:  Prvo, zašto se u tom delu ne uvažava princip realnosti situacije na severu Pokrajine gde su se do sada važili i primenjivali se pravni i ustavni poredak Republike Srbije i gde su funkcionisale institucije Srbije? I  drugo, ako Srbija potpisuje da prihvata povlačenje (poništavanje) svog pravnog i ustavnog poretka i ukidanje sopstvenih institucija i umesto svega toga potpisuje da prihvata uspostavljanje stranog pravnog i ustavnog poretka i stranih institucija -  nije li to ustupanje svog suvereniteta i priznavanje suvereniteta druge države?

Rezolucija SB UN 1244 je odluka najšire međunarodne zajednice, međunarodno-pravni dokument najveće obavezujuće pravne snage i, kako je to sa razlogom, mnogo puta isticano, najpouzdaniji oslonac za pravnu zaštitu interesa Srbije kada je reč o pokrajini Kosovo i Metohija. Nije jasno, pogotovu, nije logično to što Vlada Srbije iskazuje veći respekt i veću obavezu prema tehničkoj, pravno neobavezjućoj rezoluciji Generalne skupštine UN o posredničkoj ulozi EU (koju je inicirao prethodni režim), nego prema suštinskoj, pravno obavezujućoj rezoluciji Saveta bezbednosti, kojom se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije! Za poštovanje odluke SB UN Srbija ima postojanu podršku Rusije i Kine, kao stalnih članica SB. Ako zemlje Zapada ne poštuju garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije koje su dale glasajući za rezoluciju SB 1244, na osnovu čega Srbija danas može verovati da će te iste zemlje poštovati bilo koju novu garanciju ili obećanje?  

Treće, u tekstu se ne pominje osnovno nerešeno pitanje – status Kosova i Metohije. Ako je to pitanje kao najspornije i najsloženije ostavljeno za kraj pregovora, bilo bi normalno i u skladu sa opšteprihvaćenom pregovaračkom praksom da se na početku, ili na kraju, svakog postignutog parcijalnog dogovora koji prethodi glavnom, osnovnom, ponavlja klauzula rezerve - „Dogovoreno bez prejudiciranja rešenja za status u skladu sa rezolucijom SB  UN1244“. Bilo bi normalno da i jedna strana koja za tim ima poseban interes, u ovom slučaju predstavnik Srbije, dopiše takvu klauzulu na kraju svakog separatnog dogovora (sporazuma). Bez toga, kao što se već ispostavilo, separatni dogovori predodređuju da Srbija, korak po korak, pristaje na oduzimanje njene državne teritorije i priznaje taj čin iako je nelegalan i nelegitiman.

Četvrto, u tekstu ne postoje odredbe o izvršnim ovlašćenjima (nadležnostima) Zajednice srpskih opština iako je to u javnim istupanjima članova pregovaračke delegacije redovno isticano kao bitan rezultat pregovora i osnova samostalnosti Zajednice.  Moguće je da će se tako nešto ostvariti tokom razrade parafiranih principa. Međutim, u  tački 4 Principa  se kaže: „Udruženje/Zajednica će imati pun pregled (overview) u oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravlja, urbanog i ruralnog planiranja». Treba konstatovati da «pregled», «uvid» pa čak i «nadzor», uz  pojačanje izrazom «pun», nije isto što i «izvršna funkcija», «autonomija», ili «samostalnost».

Jasno je da bi, svako želeo da se razradom postigne potpuna nadležnost Zajednice srpskih opština i opštinakao takvih. Ali, polazna osnova u navedenoj formulaciji nije obećavajuća. Što se tiče nadležnosti opština, to tek nije predmet «Prvog sporazuma». Sve što bi se podrazumevalo, a nije izričito zapisano, kao «izvršna ovlašćenja» opština, ili Zajednice srpskih opština je rizično i neka vrsta računa bez krčmara.

U sporazumu, naravno, nema objašnjenja grubih pritisaka, žurbe i ponižavajućih uslova u kojima je do njega došlo. Rokovi za «istorijski sporazum» u završnoj fazi nisu se izražavali samo danima, već i satima. Mogu li famozni datum za početak pregovora o pristupanju Evropskoj uniji i obećanja biti pokriće za sve to? Kako je i zašto delegacija Vlade smela da prihvati sva ta ponižavanja jer to nisu bila ponižavanja na ličnoj osnovi, već ponižavanja države i nacije.