Čeda Jovanović – „prosvetitelj srpski“

Čini mi se da se svi sećamo starih igračaka na navijanje. Suština je bila naviti igračku kako bi ona mogla da izvede neku operaciju i zatim ostane nepokretna, sve dok je ponovo ne navijete. Čovek bi pomislio da je vreme ovakvih igračaka prošlo, no, iako se spomenute igračke uglavnom više ne proizvode, sećanje na njih je očigledno toliko jako da danas postoje i ljudi na navijanje.

Postoje tako ljudi koji nemaju svoj stav, nemaju svoju delatnost, već samo rade ono što im se kaže, onda kada im se kaže. U kontekstu politike, najgore je kada se u jednoj ličnosti nađu umešnost glumca koji je dobro savladao scenario i čoveka bez savesti. Takav političar prečesto zaliči na sedmogodišnje dete koje razdragano uči napamet pesmicu za recitaciju, ne shvatajući njen sadržaj. Doduše, razlika je što dotični političar odlično razume i zna šta, kako i kome govori. A bogami zna i zbog čega.

Postoje tako ljudi koji nemaju svoj stav, nemaju svoju delatnost, već samo rade ono što im se kaže, onda kada im se kaže. U kontekstu politike, najgore je kada se u jednoj ličnosti nađu umešnost glumca koji je dobro savladao scenario i čoveka bez savesti.

U poslednjoj emisiji „Utisak nedelje“ gost Olje Bećković bio je jedan od lidera opozicije, Čedomir Jovanović. Imao sam utisak da slušam čoveka koji zastupa više različitih stavova istovremeno, i svaki od njih brani istom žestinom. Upravo ta vrsta nedoslednosti nameće pitanje – kako čovek koji zastupa dijametralno suprotne stavove može u njih da veruje? Postoje dva objašnjenja – ili mrzi ono što svojim stavovima napada ili ne veruje u stavove koje zastupa.
Sve u svemu,Čedomir Jovanović je ponovio svom žestinom fraze koje slušamo proteklih nekoliko godina. Objasnio je detaljno zašto njegova opoziciona stranka često nije opoziciona i zašto opozicionoj stranci nije cilj rušenje vladajuće partije. Pričao je o potrebi ispunjavanja svih uslova koje nam ispostave zapadne zemlje, osudio pokušaj vođenja sopstvene spoljne politike i objasnio da bi LDP mnogo brže dala sve ono što se od Srbije traži kako bismo konačno ušli u Evropsku uniju. Nakon toga je ipak govorio kako nije svrha ulazak u EU, da EU ima svojih problema, već da je suština stvoriti Evropu u Srbiji. Objasnio nam je i šta je EU – to je pre svega civilizacijski sistem vrednosti.

Otud njegovo zalaganje za promenu vrednosti u Srbiji. Dakle, sušta želja je od ruralne Srbije napraviti civilizaciju. Ah, poduhvat vredan devetnaestovekovnih pokušaja Dositeja Obradovića, s tom razlikom što živimo u 21. veku i takav poduhvat zvuči smešno. Srbija nije ni ruralna, ni nepismena, ni zaostala pa da joj je potreban prosvetitelj. Mada, sa druge strane, ne zvuči loše – Čeda, naš prosvetitelj. Naš novi prosvetitelj nas je obavestio da EU predstavlja „pomirenje, nadu, uvažavanje razlika“ i da stoga mora biti naš jedini i najpreči cilj. Srbija ne sme imati drugih ciljeva sem nje (ova izjava me je podsetila na biblijsku dogmu „ne smeš imati drugog boga do mene“). Sa druge strane, pomenuo je i rečenicu sa kojom se apsolutno slažem. Naime, prosvetitelj je zabrinuto konstatovao „da nema države na svetu koja nije uspela da definiše svoj interes i način za njegovo ostvarenje“. Odlična konstatacija! U tom duhu, prosvetitelj poziva na odricanje od Kosova i Metohije, ali, čini se, i od tradicije. Tako je maltene cela srpska istorija podložna iscrpnim proverama. Prosvetitelj tako ima dvostruke aršine kada se radi o uticaju predstavnika tradicionalnih verskih zajednica na politiku. Kada to čini SPC, to je štetno i deo je srpskog nacionalizma, a kada jedan muftija postane političar, onda je to i više nego u redu i sasvim je legitimno.

 

Prosvetitelj ima dvostruke aršine kada se radi o uticaju predstavnika tradicionalnih verskih zajednica na politiku. Kada to čini SPC, to je štetno i deo je srpskog nacionalizma, a kada jedan muftija postane političar, onda je to i više nego u redu i sasvim je legitimno.

 

 

Rat je loš, kaže on, problemi se rešavaju razgovorima. Zapadne zemlje će nas civilizovati i naučiti normalnom životu. U tom duhu, prosvetitelj poziva na bezuslovno učlanjenje u NATO pakt. Dakle, rat nema alternativu! To, razume se, pravda time što „zapadne zemlje to od nas traže i ne možemo mi voditi svoju politiku izolacije“. I tako dođosmo do omiljene teme našeg prosvetitelja. Izolacija. Sve što samo podseća na donošenje bilo kakvih odluka o spoljnoj i unutrašnjoj politici u Beogradu miriše na izolaciju. Naravno, teško je objasniti prosvetitelju da su u tom slučaju većina svetskih zemalja u izolaciji, te da je dobro biti na strani većine, kako nas i on sam ubeđuje. Čudi me naprosto što nije spomenuo omiljene Draškovićeve doskočice – „bolje biti za stolom nego na meniju“, „NATO je naše prirodno okruženje“ i slične. Mogu i ja da pomenem nekoliko poslovica i doskočica ukoliko je to potrebno i ukoliko će to rešiti dileme – da li ući u NATO ili ne. Na primer, pada mi na pamet poslovica „neće te voleti onaj koji te je tukao već će ti slabosti tražiti“. Imam i jednu koja se tiče famoznog ulaska u EU: „U se i u svoje kljuse“.

Vrhunac je ipak bio deo emisije u kojoj je prosvetitelj prešao na viši nivo argumentacije tvrdnjom da „treba menjati narod“. Većina Srba naopako misli i tu većinu treba menjati. A najlakše je započeti promenu tog tipa tako što se smene ljudi na vrhu, kaže on, tj. vlast, i zatim može nesmetano da počne medijska prosvetiteljska misija. Naravno, mediji su nezavisni u demokratiji, ali koga za to briga kada su viši ciljevi u pitanju! Narod treba promeniti, narod! Nije politička stranka odgovorna što se nalazi na ivici cenzusa već narod koji joj ne daje glasove. Narod treba promeniti! Gde li sam već čuo ovakve stavove? Sećanje me izdaje. Ah, da, sećam se poziva narodnoj miliciji da reši problem naroda, pošto će modernizatori izgraditi drukčiji i bolji narod.

Prosvetitelj govori i o obrazovanju, pa kaže da je „izlišno govoriti o obrazovanju u zemlji koja nema zdravog razuma“. Samo me zanima koga prosvetitelj krivi za nedostatak razuma? Ko je za to odgovoran? Nije valjda opet Slobodan Milošević i čuvene, opevane devedesete? A šta je sa proteklih deset godina? Zašto je i dalje ogroman odliv mozgova iz Srbije? Zašto je ionako loš obrazovni sistem potpuno uništen?

Prosvetitelj govori i o obrazovanju, pa kaže da je „izlišno govoriti o obrazovanju u zemlji koja nema zdravog razuma“. Samo me zanima koga prosvetitelj krivi za nedostatak razuma? Ko je za to odgovoran? Nije valjda opet Slobodan Milošević i čuvene, opevane devedesete?

Zatim govori o zaposlenju. Između ostalog kaže da „ne može da kaže – ljudi dođite i učlanite se u LDP, a mi ćemo vam naći stan i posao“, već „ljudi, dođite u LDP i mi ćemo stvoriti uslove kako biste dobili stan i posao“. Još jedna u nizu Hamletovskih fraza prepunih praznine. Da li uopšte retorika koju koristi gospodin Jovanović ima ikakvog faktičkog dodira sa realnošću, to je pravo pitanje. Da li je moguće prevesti sve te fraze u običan rečnik kako bi i najobičniji građanin Srbije razumeo značenje? Moguće je. Značenje je – Život je zakon. Nema većeg zakona sem života, živi od danas do sutra, prekosutra nije ni važno, zaboravi ideale, i bori se za život pošto od toga ništa vrednije ne postoji. Bilo je doduše Srba pre prosvetiteljevog ukazanja o „životu koji nema alternativu“ koji su zastupali sličan stav. Za vreme otomanske okupacije, bilo je mnoštvo onih koji su shvatali da je život zakon, da su ideali isprazni i propali, da je jedino važno preživeti i raditi sve što moćni Otomani traže. Nema razloga dizati bune i oslobađati se, kada smo već bili oslobođeni. Čak i kada se pozivalo na sveopšti ustanak, neki su se vajkali: „možemo i poginuti, a kakva vajda od slobode mrtvome čoveku? Život je zakon!“. Uostalom, po prosvetiteljevim rečima, mi treba da svedemo našu spoljnu politiku na ispunjavanje zahteva zapadnih zemalja. Zašto smo se onda oslobađali? Upitao bih prosvetitelja šta će u tom slučaju Srbima nezavisna država? Mogu li da uče svoju istoriju, da afirmišu svoju kulturu i veru? Ne mogu, kaže prosvetitelj, jer je sve to prepuno naslaga štetnog nacionalizma. Mogu li da vode spoljnu politiku? Ne mogu. A šta mogu? U tom slučaju ja predlažem našem voljenom prosvetitelju da ukinemo državu, i proglasimo Hilari Klinton za predsednika Srbije. Ne, još bolje – tražimo da gospođa Klinton bude guverner Srbije, i neka je podeli, raseli, neka sa njom radi šta god želi. Tada bismo bar znali zašto sada najednom „postoji država u svetu koja ne ume da definiše svoje nacionalne interese i dosledno ih sprovodi“.

 A o kakvom je čoveku reč, najbolje govori njegova izjava: „Ruke su mi prljave ali mi je savest čista“. Treba li šta dodati, sem da naš narod ima jednu poslovicu i za one koji se hvale postupcima kojih se pametni stide.