Čas patriotizma

Filozof Boris Buden tvrdi, na primer, da, „ako igde nema smisla biti patriota, onda je to u Srbiji”, jer je u Srbiji „patriotizam definitivno mrtav” pošto je izigrao nacionalne interese. U slučaju Srbije, tragična bliska prošlost u kojoj je brisana granica između nacionalizma i patriotizma dovela nas je u situaciju u kojoj se zalaganje za patriotizam osuđuje kao „lažni patriotizam”, i čak šovinizam. Unutar Srbije čujemo da je „patriotizam nemoguće sipati u traktor”, a izvan Srbije političari iz okruženja (ali i šire) svoje srpske kolege, one koji insistiraju na očuvanju teritorijalne celovitosti države, nazivaju „radikalnim nacionalistima”. Ovakve optužbe poslednjih meseci dolaze iz mnogih država EU čiji prvaci ne samo u Nikoliću nego i u Tadiću prepoznaju „tvrdog nacionalistu” čim se zauzme za očuvanje celovite Srbije u okviru važećih međunarodnopravnih normi.

Cinizam je kad slične kritike stignu i iz zemlje koja je ratovala kako bi sačuvala daleke Malvine, u poređenju sa kojima Kosovo nije ostrvo udaljeno hiljadama milja, već deo Srbije. Na ovaj paradoks je u poslednjem predavanju studentima u Banjaluci, uoči atentata 2003, upozoravao tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić: „Ako pogledate Francusku, Englesku, Nemačku, Austriju, videćete veći stepen nacionalizma nego kod nas. Ali tamo to nije prepoznato kao nacionalizam, nego kao patriotizam.”

Đinđić je zaključio da je „naš hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan način, vezujući ga za etničku pripadnost, pre svega”. Znači li to da moramo da ugušimo svako zalaganje za odbranu vitalnih nacionalnih ciljeva? „Ne”, jasan je Đinđić, „to ne znači da sad treba da odbacimo nacionalni interes i kažemo – neka svet radi šta hoće, nama je alternativa internacionalizam, to ćemo da sledimo… Mi moramo da redefinišemo način ispoljavanja svog kolektivnog identiteta onako kako su to učinile nacije koje su uspešne u odbrani svojih nacionalnih interesa”.

Poništavanje nacionalizma, po Đinđiću, ne vodi u internacionalizam, jer suprotnost nacionalizmu „nije internacionalizam” koji je na „potpuno drugom koloseku”, već je „pravi pandan nacionalizmu – patriotizam”. A kakav bi patriotizam morao da bude da se ne izrodi u vulgarni oblik koji DŽordž Bernard Šo opisuje kao „vaše uverenje da je ova zemlja superiorna u odnosu na ostale baš zato jer ste vi rođeni u njoj”?

Ako bi novi srpski patriotizam ostao na tom koloseku, onda bi to bila nova samoobmana u najgoroj tradiciji dve poznate definicije „patriotizma” kojima je prepojeno lažno domoljublje Đinđićevih ubica – prema dr DŽonsonu, klasiku iz 18. veka, „patriotizam je poslednje utočište hulja”, a po Embrouzu Birsu, skeptiku s kraja 19. i početka 20. veka, „patriotizam je prvo utočište hulja, uz dužno poštovanje za mog velikog prethodnika”. Sledbenici Birsa u 21. veku tretiraju patriotizam u Srbiji poput psovke otkako su ga izraubovale novodobne „hulje” kojima je to bilo i prvo, i poslednje stecište. Lažne „patriote” su bacile ljagu na Srbiju kojoj treba patriotizam, ali onaj koji je spoj nacionalnih interesa i vere u univerzalne vrednosti.

Pravi patriota ne ubija kosmopolitu u sebi, jer kosmopolitizam ne isključuje ljubav prema domovini, naprotiv. Onaj, ko ne poštuje svoje, teško će poštovati tuđe. Ko ne voli svoju državu, teško će se boriti za pravedniji međunarodni poredak. Biti privržen svojoj porodici i naciji nije zlo, već prva karika u lancu koja nas spaja i vodi ka opštim vrlinama. Nećemo više voleti svet ako manje volimo one koji su nam blizu.

I u državama koje su danas na čelu minera međunarodnog prava postoji most između patriotizma i kosmopolitizma. Ideje koje je DŽon Kreveker u „Pismima američkog farmera” opisao zahtevom da „neka se Amerikanac razlikuje od drugih po tome što u metežu neće stati ni pod čiji barjak, već će se ravnati po onome što nalaže zakon,” odjeknule su i u govorima Tomasa DŽefersona; to je prihvatljiv patriotizam, onaj koji poštuje zakone i za sebe i svoje ne traži ništa više od onoga što priznaje drugima – poštovanje „pravila igre” i međunarodnog prava kao najvišeg zakona koji obavezuje sve zemlje sveta.

Nijedan patriota neće se odreći ideala zaštite ljudskih prava, neće propovedati „za moju zemlju, ispravnu ili grešnu!”, niti će nezakonitim sredstvima sejati nepravdu. „Patriotizam” ne sme biti sredstvo za ućutkivanje neistomišljenika i političkih protivnika. Mudrost Dositeja Obradovića koji je govorio da koliko više voli svoj rod, „toliko sam mu više dužan pravdu i istinu govoriti i predstavljati”, danas nam je potrebnija nego ikad. Nesporno je da su mnoge države Zapada po pitanju Kosova „ispale iz sopstvenih šina” i svrstale se pod barjak jedne strane u sporu, kršeći zakone na čijim su temeljima sazdane. Nema sumnje da ko potire granice Srbije, bira prečicu za rušenje osnova međunarodnog reda. Ali rđava praksa ne bi smela da baci senku na patriotizam ukorenjen na poštovanju zakona. Naše je pravo i dužnost da podržimo zakonite zahteve sopstvene zemlje, jer nam lojalnost ljudskoj vrsti ne oduzima obavezu da prvo brinemo o onima, koji su nam najbliži.

[objavljeno: 04/05/2008, Politika]