Car Boris (ne)jaki

Već neko vreme je glavna teza u „političkoj“ Srbiji da je predsednik Tadić od sredine prošle godine najmoćnija politička figura u Srbiji. Da je DS dominantan u medijima znali smo i ranije kada je recimo kao opoziciona stranka imao povlašćenu poziciju u svim medijima, pa i na javnom servisu. Da je DS predvođen predsednikom Tadićem već i u prethodnoj vladi držao ključne resore, bilo je jasno svima koji nisu podlegli tadašnjem spinovanju o nekakvoj „žrtvi“ i „popuštanju“ koju Boris Tadić čini prema Vojislavu Koštunici, tadašnjem premijeru. Kad se uzme u obzir takav „nizak start“, zaista se čini da su DS i njegov predsednik došli preko noći do „hegemonističke pozicije“ u političkom životu.

Kada imamo na umu sklonost opozicije i nekih intelektualnih krugova da predsednika prozivaju za „samovolju i svemoć“, onda nam izgleda realno da se sadašnji predsednik po moći može uporediti sa Miloševićem. To stanovište je slikovito i efektno izrekao Velimir Ilić: „Boris Tadić i predsednik i premijer, ministar i vrhovni komandant i bog i batina“. Kao argument za to, može se uzeti i manir predsednika da se direktno uključi u „dešavanja“, poput onog oko snabdevanja gasom. I na kraju, kad se na to doda i započeta kampanja medija i analitičara bliskih LDP-u prema predsedniku koji „prekoračuje ovlašćenja“ i samovoljno „odustaje od proevropske politike“ (jer je potpisao gasni sporazum sa Rusima) onda je slika o „caru samodršcu“ kompletna.

No, zašto smo već ranije tvrdili da predsednik Tadić nije ni izbliza toliko moćan koliko ga mediji promovišu kao takvog? Pokazalo se, a naročito prošle godine, da ogromna medijska prisutnost i vešte kampanje u toj sferi i u kombinaciji sa slabošću političkih protivnika, daju efektne rezultate. No, kad konačno, preko veštih kampanja (u šta spadaju i negativne – protiv radikala i DSS-a) i preko zakulisnih igara (u kojima kao ključni faktor učestvuju strani ambasadori i tajkuni), dobijemo vladu u kojoj dominira predsednikova stranka, ostaje pitanje ko zaista ima vlast moć i uticaj. Retoričko je pitanje da li vladu Srbije dominantno kontroliše predsednik koju je „dobio na dar“ ili oni centri koji su presudno uticali na to ko će formirati izvršnu vlast.

Predsednik i magnati

No, osim stranih ambasadora i domaćih tajkuna koji su „kumovali“ formiranju „evrorefoormske vlade“, postavlja se pitanje sa kim sve predsednik Tadić mora da deli preostalo parče vlasti i moći? Pre svega, sa jačim koalicionim partnerima Dinkićem i Dačićem, koji direktno ili posredno drže vitalne resore (pare & pendrek) i koji pokazuju prilično visok stepen samostalnosti. Tako se Dačić uspeo nametnuti i medijski kao čovek koji „bdi“ nad Srbijom, a Dinkić kao onaj koji i dalje, što direktno, što posredno kontroliše glavne tokove novca (nasuprot premijera i većine ministara DS, koji su bez „personalitija“). To je otišlo dotle da je Dinkić pretio u ime evroatlantske budućnosti rušenjem vlade ako prođe „gasni sporazum“, pa je samo raspad SRS-a doveo do toga da mu ucenjivački kapacitet oslabi, te se on privremeno primirio. Predsednik očigledno ima više „razumevanja“ u nekim opozicionim strankama no u sopstvenoj stranci-koaliciji, te mu stoga nevolje donose gotovo isključivo „mangupi u sopstvenim redovima“.

U ekonomskoj sferi suvereno i dalje dominira „ekspertski klan“ (čiji je samo jedan deo u G17) i koji i dalje Srbiju vodi u ekonomsko slabljenje, jer se jednostrano primenjuje SSP, a to znači skidanje carina u momentu kad u svetu svi razmišljaju kako da zaštite svoje privredne kapacitete. Osim toga, deviznim rezervama se po svaku cenu brani kurs dinara, a rezultati su više od milijarde evra potrošenih, dok kurs ide prema stotki. Očigledno je da uvoznički lobi, na čelu sa najvećim takunima, žrtvuje devizne rezerve da bi održali kurs dinara i „makroekonomsku stabilnost“ zarad kratkoročnog profita svojih trgovinskih poslova. Prevelika potrošnja, prevelika zaduženost i trgovinski deficit sa jedne i veliko siromaštvo i nezaposlenost sa druge strane su proizvodi višegodišnje pogrešne politike neoliberalnih radikala. Na sve to, malo ili nimalo ne utiče predsednik, koji će u očima građana biti najodgovorniji kad razorni udar globalnog finansijskog uragana udari po našoj zemlji.

Samo proces formiranja nove vlade i izbor mandatara je pokazao da predsednik ni svojoj stranci ne može da nametne svog kandidata. Prošao je „kompromisni“ Cvetković za koga i (van)stranačka oligarhija i predsednikov kružok veruju da će ga držati pod kontrolom. Od mnogih uočeno direktno mešanje predsednika u poslove vlade se može tumačiti prevelikim otporima predsednikovim idejama i odlukama koje dolaze iz redova sopstvene stranke i koalicije. Jedino rešenje za oslabljenu poziciju predsednika, njegov tim vidi u delovanju koje liči na „prekoračenje ovlašćenja“, te i u dobroj PR kampanji. Kao deo strategije zaustavljanja erozije predsednikovog autoriteta i moći je i „patriotski zaokret“ Vuka Jeremića. Na taj način se slabljenje realne moći (ili takva perspektiva) nastoji kompenzovati većim prisustvom u javnosti predsednika i njegovog ministra spoljnih dela i to na način da se pridobije umerena patriotski nastrojena javnost. Kako se gube poluge „tvrde moći“ (politička, bezbednosna i ekonomska...) nastoji se ojačati „meka moć“ Tadića i Jeremića kroz veštu patriotsku retoriku. Nije jasno da li im je to ono jedino preostalo ili su oni odlučili da igraju na svoju ionako najjaču kartu.

Iako deluje preterano, teza o medijski jakom, a politički slabom predsedniku – za nju ima više argumenata. Predsednik Tadić nema ni približno tako jaku poziciju u svojoj stranci kako to široj javnosti izgleda, pa čak i onima koji su na nižim nivoima stranačke strukture. Vladajućom strankom-koalicijom i vladom dominiraju politički magnati koji „suvereno“ drže Beograd ili Vojvodinu, ključna ministarstva ili neku privrednu granu. U njihov domen se predsednik, po pravilu, malo ili nimalo ne meša. Pored tajkuna i ljudi političke strukture poput Šutanovca, Pajtića, Dinkića ili Đilasa, ne pokazuju spremnost da slušaju predsednika. Dok su odnosi predsednika sa Šutanovcem Pajtićem i Dinkićem zahladneli, te redukovali na oficijelne, pozicija ljudi poput Đilasa i Đelića nije jasna. Oni verovatno čekaju rasplet situacije (oko Vojvodine i oko dolazeće finansijske krize) kao i verovatno novo slabljenje pozicije i autoriteta prvog čoveka Srbije. Čini se da „usamljeni“ predsednik može sigurno računati za sada samo na svog učenika Vuka Jeremića.

Kao dobra ilustracija ovog slabljenja pozicije predsednika, može nam poslužiti unutarstranački duel sa ministrom odbrane koji je predsednik izgubio, te je na kraju morao žrtvovati i „svog generala“. To je iznenadilo beogradsku čaršiju uverenu da predsednik kontroliše stvari, koja je stoga očekivala da će otkaz dobiti, ako ništa drugo, i ministar i načelnik generalštaba u paketu. No, ministar odbrane je dobio podršku ključnih stranačkih struktura i onih vanstranačkih koji se u Srbiji „bave“ sferom odbrane, pa mu predsednik nije mogao nauditi. Tako je iz ovog nadigravanja predsednik, koga neki medijski i politički krugovi proglašavaju maltene za diktatora, izašao kao gubitnik i sa narušenim autoritetom u vrhu stranke.

Rubikon statuta evroregije

Osim slabljenja pozicije predsednika u sferi odbrane i bezbednosti, ono što sada predstavlja vitalno pitanje jeste odnos snaga oko Vojvodine. Tako se i čaršiji činilo da ni tu nema problema, jer jedno je „svemoćni“ predsednik i vrh stranke, a sasvim drugo pokrajinski odbor na čelu sa Pajtićem. Čini se kao da su to dve različite kategorije, te da će pozicija Vojvodine biti regulisana nekim kompromisom kojim će se izbeći federalizacija Srbije sa tendencijom povratka u mračnu 1974. godinu. No, i tu se predsednik do sada pokazao slabijim no što ga mediji i politički protivnici prikazuju. Naime, prvo je policijskom akcijom uklonjen gradonačenik Zrenjanina koji je važio za „predsednikovog čoveka“ i oponenta vojvođanskom vrhu DS-a. Ne ulazeći u razmere korupcije u Zrenjaninu (koja je na nivou drugih većih gradova Srbije), te u pitanje krivice gradonačelnika, jasno je ko je ovim „medijskim hapšenjem“ ojačao, a ko oslabio.

Druga bitna stvar je Statut Vojvodine koji je od strane vojvođanskog DS promovisan i izglasan na pokrajinskoj skupštini i kojim se od Vojvodine pravi „država u državi“ koja u narednom periodu ima manevarskog prostora i da vodi ka secesiji. Gotovo smo sigurni da taj i takav statut nije po volji predsednika DS-a i predsednika Srbije. No, i on takav je prošao u vojvođanskoj skupštini kojom dominira DS, ali očigledno ne i ona struja koja je sklona predsedniku.

Da bi se demonstriralo jedinstvo kojeg više nema, i da bi se prikrila unutrašnja kriza, daju se „zajedničke izjave“, koristi se od strane predsednika godišnjica stranke da bi se naglasilo kako nema razlika u „strateškim ciljevima i vrednostima“, ma šta to značilo. Sa druge strane, „vojvođanski kadrovi“ koji guraju federalistički statut deluju samouvereno i uveravaju javnost da oko Vojvodine nema spora. Čini se kao da je situacija takva da predsednik ne sme ni da kaže kakvo mišljenje ima o svemu tome, kao što je na primer izjavio da ne bi trebalo u ovom trenutku velike globalne finansijske krize budzašto prodavati EPS i Telekom. Eufemističko neslaganje: „nisam veliki pristalica privatizacije EPS-a i Telekoma“ pokazuje da su oni koji žele da po svaku cenu rasprodaju i ono što je preostalo, stvari guraju u drugom pravcu, a stiče se utisak da im se predsednik jedva opire.

Neko je s pravom nazvao Statut „vojvođanskim rubikonom“; on to zaista jeste i za Srbiju i za predsednika Srbije. Na Vojvodini će se pokazati da li je patriotska retorika predsednika i ministra spoljnih poslova samo prazna priča ili iza toga stoji još nešto. Na Vojvodini će se pokazati u kojoj meri je predsednik slab čovek na koga se može lako uticati i koji se može slomiti oko jednog takvog pitanja. Ako predsednik dopusti izglasavanje ovog i ovakvog, očigledno antidržavnog, antiustavnog i antinacionalnog akta, on će time konačno pokazati svima da, i pored sve medijske popularnosti (koja se isto tako kruni), zapravo ne kontroliše situaciju. Ne samo da će time njegov „novi patriotizam“ biti demaskiran kao simulacija, već će to biti i prekretnica u njegovoj karijeri. Erozija njegove vlasti i moći koja se i sada dešava će se u tom slučaju višestruko ubrzati. No, nama nije žao predsednika, već države Srbije koja će ovakvim političkim avanturizmom ući u jedno novo „smutno vreme“ i kojoj i dalje prete dezintegracioni procesi sa nesagledivim posledicama. A predsednik Tadić će biti u tom slučaju verovatno upamćen kao Car Boris Nejaki za čije je vladavine došlo do slabljenja i drobljenja države i formiranja „Evroregije Vojvodine“ (a možda i drugih evroregija).