Buridanov magarac ili veštačko neopredeljivanje kao zla kob srpske politike

Državna politika neopredeljivanja između Zapada i Istoka sada se već manifestuje u svojim karikaturalnim oblicima. Pa tako ako smo kojim slučajem još pre godinu (ili dve) dana zakazali vojnu vežbu sa Rusima, onda odmah moramo i jednu na brzinu da zakažemo sa Amerikancima. Ako kojim slučajem otkrivamo i hapsimo jednog, što bi rekao Šešelj „domaćeg izdajnika i stranog plaćenika“ koji radi za Amerikance, onda odmah moramo i jednog koji „navodno“ radi za Ruse. Ako su Rusi kupili jedno veliko javno preduzeće (NIS), onda mora da se i Amerikancima i Nemcima poklone tri (EPS, Telekom i Lutrija). Ako se najavi kupovina lovačkih aviona od Rusa (MiG-29), odmah mora da se najavi i kupovina transportnih aviona (C-295) od Evropljana. Ako kupujemo dva helikoptera Mi-17 od Rusa, onda mora odmah da se najavi besmislena kupovina dva druga od Airbus-a. Ako nam Rusi ponude da naša vazduhoplovna industrija vrši remont helikoptera i tako zaradi neki novac, odmah ministar odbrane (sada već bivši, Gašić) nudi slični posao i Airbus-u. Ako dogovorimo da se sa Rusima i Kinezima izvrši kapitalni remont i dogradnja glavnih saobraćajnih koridora (železničkih) u Srbiji koji će nas povezati sa budućim glavnim saobraćajnim koridorom Evrozije (novi Put svile), odmah moramo i Amerikancima da damo bar jedan (nama nepotreban i poguban) ekvivalent (Velikoalbanski autoput Niš-Merdare-Priština-Drač) kako bi se ostvarila politika neopredeljivanja.

EU je počela da se raspada i kruni. Ubrzanim koracima postaje pojam političke istorije, a težište svetske političke i ekonomske moći se seli u Evroaziju. Ipak, nedoraslo vođstvo države će kao vid te šizofrene državne politike promovisati pridruživanje EU koja nestaje. To što su afričke države otkazale poslušnost Zapadu i počele jedna za drugom da istupaju iz Međunarodnog krivičnog suda, (optuživši ga da je instrument neokolonijalnog potčinjavanja njihovog dela sveta) i time demonstriraju svoju samostalnost i suverenitet, nije važno. Mi ćemo još uvek ostati deo tog „Zapadnjačkog“ (kako ga zovu u Indiji i Kini) suda i pored odvratnih i ponižavajućih iskustava sa Haškim tribunalom.

To što se Kineski i Ruski predsednik sa potpunim uvažavanjem našeg suvereniteta i potpuno u skladu sa diplomatskim protokolom prilikom posete Srbiji naklone našoj zastavi, a potpredsednik Bajden ju je samo ošinuo pogledom kao da je smrdljiv sir i tako nam stavio do znanja koliko uvažava naš suverenitet i ponizi nas, nije važno. Vučić je kao vid te šizofrene politike propustio da mu to prigovori.

To što su Amerikanci i ostali Zapadnjaci priznali lažnu državu Kosovo i trude se da joj udahnu život, a Rusi i Kinezi nisu i pomažu nam da je ugušimo, nije važno. Sadašnja vlast će kao vid te šizofrene politike sve da uradi da Zapadnjake na naljuti iako je budućnost pred Istokom.

Nije Tramp dobio izbore već ih je Hilari izgubila; Srbija ništa ne dobija njegovim izborom, već ništa neće izgubiti

Sadašnja vlast neće da shvati da su Trampovim izborom Amerikanci pokazali sposobnost da donesu odluku. Američki birači se nisu opredelili između dva dobra, nego dva zla. Nisu birali između dva dobitka nego između manjeg troška. Nemaju ovi američki izbori pobednika, nego manjeg gubitnika. O tome sasvim jasno govori najmanja izlaznost na američke izbore, što bi rekao naš premijer, „u novijoj istoriji“.  Oni su birali između opcije koja želi konfrontaciju sa Istokom i one koja to ne želi. Nije njima Tramp prirastao za srce. Oni ga možda ne vole kao što se ne voli onaj ko nam u lice kaže istinu o našim manama. Ipak, više se boje frustrirane žene koja bi ih odvukla u sukob sa Rusima, a verovatno i sa Kinezima. Amerikanci su se opredelili, što Vučić neće da uradi već 4 godine. Tako je i Vučić trebao da uradi. Nećemo mi dobiti ko-zna-šta Trampovim izborom, ali bar nećemo ništa izgubiti, što bi se desilo da je Hilari izabrana. Ako su to Amerikanci shvatili, mogao je i Vučić. Taman da Rusi i Kinezi ništa ne nude (što nije tačno) za razliku od Zapadnjaka ništa nam ne uzimaju, ne bombarduju nas i ne otimaju nam delove države i ne traže subvencije kad ulažu svoj novac u našu zemlju.

Američki birači su sprečili da se nađu u situaciji onog magarca iz čuvene priče, koji ne može da se odluči između dva plasta sena pa na kraju umre gladan.

Ako Srbiju nastave da vode nekompetentni i svetskoistorijskom trenutku nedorasli ljudi koji nisu u stanju da donesu odluku, lako može da se desi da Buridanov magarac dobije drugo ime.