Politički život | |||
Biće loše ukoliko formiranje ove komisije prekriju prašina, ruzmarin, snegovi i šaš – ako se ispostavi da je sve rađeno radi nekog jeftinog dnevnopolitičkog cilja |
subota, 19. maj 2018. | |
Na početku svog izlaganja, poslanik grupe „Pokret za spas Srbije-Nova Srbija“ Đorđe Vukadinović još jednom je napomenuo da on i njegove kolege iz poslaničkog kluba podržavaju formiranje ove komisije. „Nemam nikakav problem, bojazan, sumnju, rezerve ili strah od bilo kakvih posledica da podržim formiranje ove komisije i da tu dilemu stavimo ad akta. Isto tako, nemam rezerve ni povodom predloga da kolega Laketić bude na njenom čelu i da predloži članove. Ja sam par juče puta apelovao i verujem da će on uvažiti moju sugestiju da - bez obzira na to što nije u pitanju formiranje skupštinskog anketnog odbora, te nema formalnu obavezu - ipak vodi računa da u sastavu te komisije ravnopravno učestvuju i poslanici iz redova i vlasti i opozicije. Jer, na kraju krajeva, u vreme kada se bude podnosio izveštaj rada ove komisije, već će biti drugi sastav parlamenta i možda i drugačija raspodela vlasti i opozicije“, rekao je on. Ja podržavam najveći deo diskusija koji su se u parlamentu čule u ova dva dana. Možda sam se čak i malo zamerio nekim svojim kolegama iz opozicije, jer sam mislio da nekolicina njih (ne svi, daleko od toga) možda nisu dovoljno pažljivo reagovali na ovu osetljivu temu. Smatram da se sa svake strane treba kloniti politikanstva kada je reč o ovoj tako važnoj i osetljivoj stvari. Svaka naša odluka, direktno ili indirektno, ima uticaj na život građana – čega ponekad, s obzirom na to kako vodimo ove debate, kao da nismo dovoljno svesni. Ali naročito je ovde potrebno biti posebno osetljiv, jer ovaj skupštinski prenos prate i ljudi koji su u međuvremenu oboleli od malignih i drugih najtežih bolesti, ili imaju nekoga u porodici ko je oboleo, zbog čega su posebno zainteresovani za ovu raspravu. Zato je važno da se ovoj temi priđe bez senzacionalizma, bez politikanstva, kao i bez namere da se stvari zataškavaju. I mi, poslanici, moramo pronaći tu meru, baš kao i što će komisija koju formiramo u svom radu morati da nađe pravu meru – da se temi pristupi otvoreno i hrabro, da se ne podlegne zataškavanju i umanjivanju posledica, s jedne, niti dramatizaciji i jeftinom senzacionalizmu, s druge strane (pa da ispadne kako je maltene svaki slučaj neke teške bolesti povezan sa posledicama NATO bombardovanja). Ovde i u javnosti prezentovane brojke oboljevanja i smrtnosti dosta variraju. Većinom su alarmantne, ali su prilično različite i nisu u potpunosti saglasne, nezavisno od toga da li neko ove podatke uzima sa željom da dramatično poveća, ili da možda umanji posledice NATO bombardovanja. To je razlog više za formiranje ove komisije. Posebno će biti teško teško utvrditi jasnu uzročno-posledičnu vezu između bolesti i bombardovanja. Na kraju krajeva, i ja u svojoj široj porodici imam slučajeve obolelih od najtežih bolesti i, isto tako, ozbiljnu sumnju i indiciju da to ima neke veze sa posledicama bombardovanja. Ono što je posebno zabrinjavajuće nije toliko sam procenat obolelih, mada i on jeste u porastu, ali se taj porast može tumačiti na različite načine i opravdavati različitim uzrocima, a ne samo bombardovanjem. No, najgore je to što je svake godine sve veći procenat mladih koji obolevaju od najtežih bolesti. I to je posao ove komisije.
Kada sam rekao da sastav komisije treba da bude raznolik (a sam broj članova te komisije ne bi trebalo da bude ni previše mali, ni previše veliki, recimo negde između 7 i 10) posebno sam apelovao da poziv za učešće u radu komisije treba dobiju i institucije i pojedinci koji su zastupali oba stava - kako oni koji tvrde i dokazuju da su posledice ogromne i teške, tako i oni koji smatraju da posledice nisu tako velike. Uzgred, mnogi od tekstova autora pominjanih na ovoj sednici koji su dokazivali teške posledice bombardovanja, a naročito uticaj osiromašenog uranijuma, ali i oni drugi - objavljivani su godinama unazad na stranicama „Nove srpske političke misli“. Ono što na kraju moram da kažem, kao opomenu i upozorenje, sa željom da se varam i da će da me u tom pogledu budućnost možda demantovati, to je da ipak ostaje jedna dilema oko pravih namera, motiva i posledica ove inicijative i ove naše diskusije. Komisija će biti formirana, i to je u redu. Ali, zašto baš sada i zašto ne pre – mada se takođe slažem i da je bolje ikad nego nikad. No, činjenica je da je ova vladajuća većina imala pet ili šest godina da to učini. I zato je, bez ljutnje, legitimno pitanje: zašto se baš sada sa tim ide? Doduše, verovatno je ovaj italijanski izveštaj (izveštaj komisije italijanskog senata) na neki način podstakao i ohrabrio takvu inicijativu i to je nešto što je svakako dobrodošlo.
U svakom slučaju, stavovi većine diskutanata iz redova vladajuće koalicije bili su takvi da bi se, nakon svega što je rečeno, od njih moralo očekivati izvesno, makar minimalno pomeranje, da tako kažem „udesno“ - fizički, ovde u sali (desno od poslanika vladajuće većine u sali sede radikali), ali i geografski, pa i politički. Jer, teško je, i ja zaista to mislim, teško je, drage kolege, misliti i reći sve to što je velika većina vas kazala juče i danas ovde u parlamentu, a ostati na političkim pozicijama koje zastupate i podržavate kao vladajuća većina.
Ovde je pojedinim poslanicima opozicije spočitavano, nekada aluzijama, a nekada direktno, kako, maltene, podržavaju bombardovanje, okrivljuju vlast Srbije za bombardovanje, genocid i slično. Neću nikog da pravdam, ali moram vas podsetiti da najveći NATO lobisti u ovoj sali ne sede u redovima nas iz opozicije – već u redovima vladajuće većine. I među vama i te kako ima onih koji se zalažu za ulazak Srbije u NATO, ili barem za najšire i najdublje moguće NATO integracije. Na stranu to što bi, pošteno govoreći, sada i orijentacija prema članstvu u EU morala da dođe makar pod znak pitanja, s obzirom na to da je manje-više reč o istim zemljama koje su nas bombardovale, a koje su članice NATO i, istovremeno, članice EU. Jer, neće biti da nas je neko bombardovao kao članica NATO, ali nas nije bombardovao kao članica EU – od Nemačke, preko Francuske i Velike Britanije, pa do niza drugih koje su istovremeno članice i jedne i druge organizacije.
Mi ćemo rezultate rada ove komisije čuti i saznati jednog dana. Ali već sada bismo morali da se suočimo s političkom posledicom ove diskusije. A to je da je prosto nemoguće, posle ovakva dva dana, da politika ove Vlade i vladajuće većine, može ostati ista. Jer, bi to bilo strašno nedosledno i direktno bi pobuđivalo sumnje da se sve ovo radilo samo iz namere da se skrene pažnja s nekih drugih tema – da se zataška činjenica da se juče u Sofiji najmanje dva puta predsednik Republike Srbije rukovao sa predsednikom takozvane Republike „Kosovo“, pripreme za potpisivanje „pravno-obavezujećeg sporazuma“ ili nešto slično.
Ja se nadam da je u pitanju isuviše ozbiljna stvar da bi se neko sa time mogao igrati i da bi sve ovo radio samo radi propagandnog efekta. I zato vam kažem, rado ću se samokritikovati kroz godinu ili dve dana, ako se ispostavi da sam pogrešio. Ali ne bih voleo i bilo bi strašno da formiranje ove komisije uskoro prekriju prašina, ruzmarin, snegovi i šaš, odnosno da se ispostavi da je sve rađeno jednokratno, radi nekog jeftinog spoljnopolitičkog ili unutrašnjepolitičkog cilja. Hvala. (govor u Narodnoj skupštini 18. maja 2008. tokom rasprave o formiranju Komisije o ispitivanju posledica NATO bombardovanja) (NSPM) |