Balkan i Evropska unija - između obećanog raja i demografske katastrofe?!

Svaka ozbiljna analiza će pokazati da stanovnike balkanskih i istočnoevropskih zemalja pre svega muči dramatično demografsko opadanje. O tome Unija ne brine, a vlastima u tim zemljama je taj problem glavna poluga opstanka

Ideja da će liberalna demokratija trijumfovati na međunarodnom planu i da je na evropskom nivou upravo Evropska unija ta koja će postati nosilac liberalno-demokratskih promena pokazala se nerealnom. Pritom se mora naglasiti da je Evropska unija u mnogim aspektima na jugoistoku Evrope više projekat nego stvarnost.

Pre 30 godina smatralo se da će se red širiti iz središta na periferiju. Danas, konačno otkrivamo da je periferija destabilizovana Ukrajinom, migrantskom krizom i poremećajima u južnom Sredozemlju, te da zapravo periferija u mnogome utiče na centar.

A centru je u takvim situacijama posebno teško, s obzirom na perspektivu širenja EU na Balkan.

Zato bi trebalo da se vratimo unazad i prisetimo se geopolitičkog konteksta Balkana.

Usud obećanja o proširenju Evropske unije: Evropska unija je 2003. svečano obećala da će pokrenuti proces proširenja ka Jugoistočnoj Evropi i aktivno podržati evropsku perspektivu zemalja zapadnog Balkana. Savet EU je saopštio da će “zemlje zapadnog Balkana postati sastavni deo EU kada budu dostigle utvrđene kriterijume”. Na samitu u Solunu potvrđeni su svi zaključci Saveta od 16. juna 2003. godine, uključujući i aneks “Solunska Agenda za zapadni Balkan: u pravcu evropske integracije”.

Da vidimo kako se posle 16 godina iskristalisao taj evropski san: jasno je da su se evropske integracije različito materijalizovala za različite zemlje u različitim periodima.

Hrvatska je, na primer, postala članica 2013. tako što se pridružila drugorazrednoj Evropi – Južnoj, mediteranskoj Evropi, Grčkoj, Španiji i Portugalu u periodu velike nezaposlenosti i odsustva ekonomskog razvoja.

Na drugoj strani, Poljska, Češka, Mađarska ili Slovačka imale su, kao i svi kandidati iz 2004. i uprkos nespornim problemima, velike koristi od ulaska u Evropsku uniju.

Takvu korist Hrvatska nije imala.

I Hrvatska je bila deo globalnog trenda kad se iz Brisela naglašavalo da se moraju poštovati ograničenja u odnosu na dotadašnju praksu - poštovanje ljudskih prava, prava LBGT populacije, manjina i tako dalje. Ali, kada jednom dođete do cilja onda su tu sredstva za dalji pritisak vrlo slaba i zemlje mogu da rade sve što žele.

Razlikujemo tri faze. Napustili smo više ili manje ograničavajući geopolitički prostor - komunistički blok, ili smo napustili federalne ili konfederalne formacije kakve su bile Čehoslovačka ili Jugoslavija - i sada imamo zemlju sa definisanim granicama; to je prvi korak. Onda smo uspeli da se integrišemo u Uniju i sada smo, barem formalno, evropska zemlja poput svih drugih članica EU. To je drugi korak.

Konačno, tu je i treći korak: sada sprovodimo svojevrsnu nacionalnu i populističku revoluciju kako bismo izgradili nacionalnu državu koja će biti posvećena građanima. Ti dobri građani nisu uznemireni građani pripadnici manjina (Srba ili Rumuna, na primer), nisu liberali, niti su to homoseksualci, ili antiklerikalci, ni drugi koji gaje neka drugačija uverenja.

Kada govorimo o političkoj eliti u tim zemljama moramo konstatovati da su to mahom bivši nacionalistički predatori koji su se nešto ranije presvukli u dobar evropski kostim

Ta poslednja faza predstavlja globalni trend od Poljske, preko Mađarske, Slovačke, Hrvatske, Rumunije sve do Bugarske. U svim tim zemljama na vlasti su predstavnici više ili manje populističkih stranaka, a ponekad i ekstremne desnice.

Zemlje koje su još u statusu kandidata su u sličnoj situaciji i to je paradoks.

Na samom početku 21. veka pitanje evropskih integracija moglo se označiti kao pitanje izbora. Biralo se između, liberalno-demokratskih progresivnih snaga koje su predstavljale levicu ili desnicu i, s druge strane, konzervativnih nacionalističkih režima poput režima Miloševića, Tuđmana i drugih.

A onda je sredinom prve decenije 21. veka nastupio totalni preokret - svi lokalni timovi, sve ekonomske elite i svi relevantni političari postali su proevropski.

Kada govorimo o političkoj eliti u tim zemljama moramo konstatovati da su to mahom bivši nacionalistički predatori koji su se nešto ranije presvukli u dobar evropski kostim i pripremili za brak sa Evropskom unijom - onaj brak koji su očekivali u roku od nekoliko meseci ili nekoliko godina.

Kada govorimo o ekonomskoj eliti na Balkanu reč je o bogatstvu koje je mahom stečeno na osnovu sumnjivih poslova u ratnim vremenima i uz nadu da će subvencije doprineti očuvanju tih klijentelističkih kanala i održavanju ili jačanju povlašćenog položaja titulara tog bogatstva.

U politici je novac važan, ali je za balkanske moćnike važnije da dobiju potvrdu moralne i poslovne ispravnosti i budu smatrani ljudima koji se više ne izlažu riziku da se nađu na udaru Haškog tribunala i koji mogu da neguju ambiciju da postanu potpuno integrisani zvaničnici u organe i tela Evropske komisije.

Paradoksalno je da je taj konsenzus uspostavljen u trenutku kada je evropska perspektiva počela da se udaljava. Razlozi udaljavanja su dvojaki - s jedne strane ekonomska kriza, dok je, s druge strane, kriza evropskih institucija.

Zemlje kandidati su se odjednom našle u vakuumu s mnogim akterima civilnog društva koji su zagriženi proevropski aktivisti. Zato i oni, a i mnogi drugi, sebi postavljaju pitanje: o kojoj mi to Evropi govorimo?

Neretko možemo čuti da Evropa Viktora Orbana ili Bojka Borisova „nije moja ideja Evropske unije, niti je ono za šta sam se borio“. Stvari se dodatno komplikuju političkim ćutanjem Brisela, koji je apsolutno nespreman da pruži jednoznačan odgovor u datoj situaciji.

Brisel nema ništa protiv "demokratura": Brisel zapravo toleriše neliberalne demokratije. To je demokratija koje je promovisao Viktor Orban - da se u vreme krize razvijaju neliberalne države u odnosu na one utemeljene na vladavini prava i strogom načelu podele na tri grane vlasti.

Ta dopustivost neliberalnih demokratija je inspirisala nekoliko lidera na Balkanu i regresija demokratije u Centralnoj Evropi odgovara interesima vladajućih struktura, pa bi se moglo reći i da je s njima usklađena.

Naglašena tendencija lokalnih režima da preuzimaju vlast na sve autoritarniji način uglavnom je norma u većini zemalja kandidata za učlanjenje u EU. U tim zemljama postoje demokratski izabrane vlade, ali je u svima prisutna i svuda se na isti način manifestuje autoritarna devijacija.

Tako smo svedoci devijacije da većinska partija na vlasti smatra da može da preuzme državu i raspolaže njome onako kako želi, da je koristi i zloupotrebljava bez ikakvih ograda i ograničenja. Kada je u političkom režimu tolika korupcija, onda je jedinu nadu nosiocima takve vlasti - ne bi li izbegli krivično gonjenje, optužnice, sudove i kazne – pruža imunitet koji donosi službeni položaj; to znači da im je potrebno da ostanu na vlasti po svaku cenu.

Tako strah od gubitka izbora prerasta u stah od gubitka slobode i nelegalno stečene imovine. A to menja kalkulacije političkih jednačina - još pre 10 godina retko smo imali prilike da vidimo reizbor neke vlade na Balkanu. Danas nam se retko pruža prilika da vidimo neku vladu kako gubi izbore na Balkanu!

To stvara različitu dinamiku i u velikoj meri politizuje etničke, nacionalne i religijske identitete – pa se na taj način politika identiteta vraća na Balkan.

Sveta evropska krava - "stabilokratija": Ono što predstavlja poseban problem jeste što na autoritarno, a ponekad i nezakonito ponašanje partija na vlasti EU reaguje veoma blago, opomenama koje se svode na kozmetičke kritike i ništa ne čini.

Jasno je da u središtu Unije situacija nije sjajna, ali je ona daleko gora u zemljama koje su kandidati za učlanjenje.

Ako analiziramo te balkanske zemlje uočićemo da demokratija postoji formalno, postoji svojevrstan demokratski formalizam, ali u praksi što se stvari više menjaju to one sve više ostaju iste: na vlasti ostaju jedni isti timovi koji reprodukuju iste pojave - klijentelizma i porobljavanja države i državnih resursa.

Treba naglašavati paradoksalnu i često dvosmislenu ulogu Evropske unije i Brisela, jer se stiče utisak da u njihovoj politici preovlađuje jedna jedina konstanta: opsednutost stabilnošću.

Očigledno je da niko ne želi da se u ovaj deo Evrope vrati haos pa jasno vidimo da se čak i unutar EU zemlje članice ne slažu oko globalne strategije i ponekad imaju kontradiktorne bilateralne odnose sa istim balkanskim zemljama.

Tu postoje dva aspekta: prvi se svodi na pomenuto obećanje proširenja Unije na Balkan koje nikad od 2003. godine nije dovedeno u pitanje, barem ne zvanično. To znači da postoji ta evropska posvećenost budućnosti Balkana u EU i da tu posvećenost još niko nije zvanično osporio.

S obzirom na unutrašnju i spoljnu krizu koja je pogodila Uniju 2008. i 2014. godine razumljivo je da su procesi pridruživanja zaustavljeni: kada se centar urušava, nije moguće projektovati red na periferiji!

Drugi aspekt odnosi se na bolno iskustvo s Grčkom, koje je žestoko potreslo centar EU. Kao prva balkanska zemlja koja je pristupila Uniji još 1981. godine Grčka je od 2009. svojevrstan antimodel. Pokazalo se da je Ahilova peta evropskog projekta - i kriza evra i šengenska kriza su se spojile - jer preko Grčke stižu migranti u kontinentalnu Evropu.

U takvim okolnostima više se ne može ni iznositi, a kamoli braniti, argument koji je u Solunu 2003. bio vrlo popularan - da je Grčka avangarda Balkana u EU.

U suštini, sve se svodi na to da Brisel jednostavno ne želi još pet ili šest zemalja takvog tipa u Evropskoj uniji.

Time se delimično može objasniti i očigledna ravnodušnost, pa i nezainteresovanost Brisela za balkansko pitanje. Osim toga, u međuvremenu su se pojavili i drugi prioriteti Unije.

Brisel smatra da zasad nema ničeg dramatičnog u pogledu lokalnih demokratija: „Samo odrađujemo tekuće poslove; imamo hitnije probleme na istočnoj periferiji sa Ukrajinom i na jugu u Sredozemnom basenu sa migrantskom krizom. Dakle, kasnije ćemo videti kako se stvari razvijaju“. Taj stav predstavlja pravu opasnost.

Opasno je misliti da Balkan može biti prepušten samom sebi. A rizično je verovati da se problem može jednostavno otkloniti usredsređivanjem na površnu stabilnost i zanemarivanjem autoritarne suštine, a ponekad i zatvaranjem očiju pred elementima nezakonitog, pa i zločinačkog ponašanja lokalnih režima.

Prava opasnost je da se nacionalistički sukobi vrate sa autoritarnom devijacijom i da će na kraju cena za Evropljane biti neuporedivo veća od one koju bi donela stvarna posvećenost integracijama.

Razume se, to opredeljenje za proširenje Unije ne znači neposredno članstvo, ali znači da kada se kaže da neka zemlja ima status kandidata onda pregovori moraju biti otvoreni uz ozbiljni nadzor i kontrolu nad ispunjenjem zahteva.

Nije dovoljno sprovesti kozmetičke reforme državnog aparata i ispraviti zakonodavne tekstove; sve je to vrlo apstraktno i, što je najvažnije, sve to ostaje samo na teorijskom planu. Vladavina prava mora se poštovati u praksi i tek na tom nivou možemo suditi o usklađenosti režima sa evropskim standardima.

Šta se zapravo dešava, s obzirom na to da je evropsko praćenje nedovoljno i da su kritike u najboljem slučaju blage. Ispostavlja se da režim, pošto dobije nominalna obećanja o vladavini prava i što se ta teorijska faza prevaziđe, može da postane još tvrđi: tako na delu imamo sve veću kontrolu nad medijima i nevladinim organizacijama i započinje novi ciklus autoritarne vladavine.

Bilo bi pogrešno ako bismo rekli da proces evropskih integracija nema baš nikakav transformacioni ili evolucioni efekat na institucije zemalja - postoje stvari koje se zaista sprovode i imaju pozitivan uticaj, ali to, nažalost, više nije suštinsko pitanje.

Kada se zemljama kandidatima govori da će se pridružiti Uniji pošto prođu celokupan proces reforme, to je isto što i priče za malu decu. Prešlo se sa dobrih namera na drugi politički nivo i menja se hijerarhija prioriteta i vrednosti... A demokratska regresija (zaista je o regresiji reč) prihvata se, makar i nerado, u ime svete stabilnosti.

Tačno je da tehnička/tehnokratska struktura države predstavlja pozitivan aspekt te evolucije - nevolja je što je to jedini pozitivan aspekt. U praksi se vlast i dalje ponaša kao grabežljiva sila koja institucionalizuje burazersku ekonomiju i daje položaje u državnoj upravi rodbini i prijateljima, rodbinu, prijatelje i partijske drugove dovodi na čelo javnih preduzeća i, zahvaljujući partijskoj monopolizaciji državnog aparata stavlja pod svoju kontrolu sve javne resurse. Režim kontroliše državu a uža ili šira porodica, partijski drugovi i nešto širi krugovi apsolutno kontrolišu celu zemlju.

Autoritarni režimi znaju da se na njihovu autoritarnost ne gleda blagonaklono među stranim partnerima na Zapadu, a posebno ne u Briselu. Zato im je uvek korisno i potrebno da plasiraju vrhovni argument geopolitike - koji se odnosi na stabilnost.

Dakle, na geopolitičkom nivou, takvi režimi su u velikoj prednosti ako igraju na sledeću kartu: „Naravno da sam malo korumpiran, malo lopov, malo lažov, možda i malo autoritaran - ali, budite oprezni! - dobro pazite, jer naspram mene stoji opozicija koja je još opasnija!“

Ta opozicija je naime proruska, proamerička, proturska, pronacionalistička, pro... bilo šta... Nije važno. A velika prednost opozicija za ovakve režime je što su one strašnije od onih na vlasti.

Dakle, na geopolitičkom nivou, takvi režimi su u velikoj prednosti ako igraju na sledeću kartu: „Naravno da sam malo korumpiran, malo lopov, malo lažov, možda i malo autoritaran - ali naspram mene stoji opozicija koja je još opasnija

Odjednom ta teorijska pretnja opozicije predstavlja odličan argument za Brisel - opet u ime svete stabilnosti - „Eto, mi koji smo malo deficitarni u svim tačkama i koji se ponašamo autokratski - ipak mi održavamo red, ne dozvoljavamo haos i, naravno, moramo da ostanemo na vlasti“. Taj metod uspeva. Balkanska stabilokratija se dobro drži... baš kao što dobro napreduje i politička i demokratska regresija.

Demografska panika i egzodus: Postoji još jedna dimenzija koja ugrožava budućnost regiona. Reč je o ekonomskoj krizi koja pored svih političkih problema dodatno otežava situaciju i koja je osnovni razlog pravog egzodusa iz tih zemalja.

Danas smo svedoci koliko su balkanska društva slaba, podrivena političkom regresijom, ekonomskom krizom, migracionim pritiskom i slabljenjem stanovništva.

Broj stanovnika u svetu je 7 milijardi i 500 miliona, a u jednoj četvrtini država broj stanovnika opada - ponegde drastično.

Ljudi stare svuda, ali se u nekim zemljama znatno više. Taj fenomen je najprisutniji u Evropi.

Prvi razlog je u nedovoljnom prirodnom priraštaju - što je starenje odozdo prema gore, pa se piramida starosti sužava u osnovi, zbog nedostatka novorođene dece.

Postoji i starenje odozgo, koje proističe iz činjenice da se danas živi duže.

Postoji, i treći, najakutniji oblik starenja tih društava - to je odlazak mladih ljudi.

Tri uzroka starenja ne utiču na istovetan način na demografski pad u različitim zemljama.

Za Srednju Evropu karakteristično je da sva tri uzroka deluju istovremeno - i produžetak prosečnog životnog veka, i pad nataliteta, i vrtoglavi odlazak mladih.

Tako se u tim postkomunističkim zemljama prešlo iz represije u depresiju - očigledan rezultat je demografska regresija. U Centralnoj i Istočnoj Evropi stekli su se svi elementi za duboku krizu identiteta koja služi populistima na vlasti. Zbog toga je važno da naglasimo politički značaj demografske krize.

Prema relativno konzervativnim procenama balkanski region će izgubiti 25 posto stanovništva u narednih 30 godina, tako da mnogim ovdašnjim narodima zaista preti etnički nestanak. Time se mogu objašnjavati izražena antimigrantska osećanja - i to u zemljama u kojima nema migranata, jer migranti samo prolaze kroz Balkan.

Ta demografska panika daje povoda različitim kulturološkim interpretacijama događaja. U zemljama koje su tradicionalno sekularne prilikom invazija drugih kultura, makar te invazije bile prolazne i ograničene, oživljavaju nacionalizmi, bude se verska osećanja, ponekad i verski fanatizam.

 Zašto političari vole demografske regresije: Već nekoliko godina migratorne pojave utiču na politički razvoj naših demokratija. Najteže je pogođeno 11 postkomunističkih zemalja Centralne i Istočne Evrope. Leži li u tom ključ političkog talasa koji ih je ne samo zapljusnuo, nego i preplavio? Koje su političke i kulturne posledice u zemljama u kojima je nacionalni identitet kroz istoriju zlostavljan i ugrožavan?

Procenat izgubljenog stanovništva u poslednjih pet godina predstavlja pokazatelj na osnovu koga je savršeno moguće predvideti kako će Evropa - korelacija između opadanja stanovništva i rasta populističkih glasova znatno je veća od korelacije populističkih glasova i nezaposlenosti ili korelacije populističkih glasova i opadanja životnog standarda.

Da bi bili nosioci promena mladima nije potrebno da budu ni najpametniji ni najbolji - dovoljno je da budu energični i preduzimljivi - a upravo oni napuštaju zemlju. Oni sobom nose sav novac i znanje koji su uloženi u njihovo obrazovanje.

Pre deset godina na taj fenomen se gledalo pozitivno jer je postojala visoka stopa nezaposlenosti, ali danas nedostaje radna snaga. Činjenica da ljudi nastavljaju da odlaze na Zapad znači da ozbiljni investitori više neće dolaziti u zemlje iz kojih oni odlaze. To pothranjuje negativne ekonomske i demografske cikluse koji doslovno pustoše čitave regije.

Taj zabrinjavajući fenomen ni najmanje ne smeta autoritarnim režimima koji se, naprotiv, hvale smanjenjem stope nezaposlenosti, nakaradno predstavljajući socijalni kolaps i demografsku regresiju kao plod uspešne ekonomske politike. Koliko god to na prvi pogled delovalo paradoksalno, svi autoritarni režimi u Istočnoj Evropi i na Balkanu imaju najviše koristi od toga što ljudi odlaze - zato što većina onih koji napuštaju zemlju ne odlazi samo zbog niskih plata, već i zbog sve većeg nezadovoljstva političkim razvojem i negativnim društvenim kretanjima. To je od presudne važnosti.

Zato se i stiče utisak da se na izborima glasa nesrazmerno više za desnicu i konzervativce, čak i onda kada postoji liberalni kandidat. Gde je tu levičarska podrška i gde su progresivne snage? Svi su oni na Zapadu i to menja konfiguraciju biračkog tela jer će tih glasova biti manje - onoliko manje koliko tih ljudi u poslednjih pet ili deset godina više nema u zemlji.

Sa sve izraženijim konzervativnim i populističkim glasanjem opšti položaj stanovništva neće se poboljšati. Ako živite u balkanskoj ili istočnoevropskoj zemlji i želite da promenite svoj život, najlogičnije je da se iselite - lakše je da promenite zemlju i celo okruženje nego da promenite režim ili vladu u matičnoj zemlji.

Emigracija koja je umnogome oslabila građanska društva se nastavlja, pa ulazimo u začarani krug: režimi postaju sve autoritarniji, nade za promene je sve manje a nezadovoljni ljudi odlaze - na opštu ravnodušnost (pa čak i prikrivenu radost) vladajućih nacionalnih struktura.

Upadljivo je da kao posledica te političko-demografske regresije u nekadašnjim komunističkim zemljama - malim zemljama i malim nacijama čije su granice kroz istoriju više puta modifikovane - napreduje nacionalizam.

Problemi se ne postavljaju sa istim intenzitetom u velikim zemljama poput Rusije, Ukrajine ili Poljske, ali su vrlo ozbiljno izraženi u malim nacijama poput Slovenije ili Estonije sa dva miliona stanovnika ili Hrvatske i Slovačke sa oko pet miliona stanovnika.

U malim zemljama, u kojima postoje brojne manjine i u kojima je transfer stanovništva demografsko pitanje usko povezano sa nacionalnim pitanjem, problemi mogu postati sve izraženiji pa i akutni.

Kada su tokom devedesetih prošlog veka sprovođena istraživanja javnog mnjenja u odgovorima ispitanika naglasak je stavljan na slobodu kretanja i otvaranje granica s mogućnošću prelaska na Zapad. U sadašnjem kontekstu svedoci smo potpunog preokreta jer ako se danas postavi pitanje Da li ste spremni da otvorite granice s mogućnošću ulaska migranata? - većina ispitanika u zemljama regiona odgovara: Ako treba da biramo između mogućnosti invazije migranata ili mogućnosti izlaska iz zemlje i slobode kretanja, onda ćemo radije ponovo uspostaviti i štititi svoje granice.

To znači da postoji zabrinutost za opstanak nacionalnog identiteta malih nacija koje su kroz istoriju zlostavljane i doživele neviđeni demografski šok (gubitak stanovništva od otprilike 20 posto u periodu od 15 godina za Rumuniju i Bugarsku... a Srbija nije daleko od toga).

Stanovništvo je samim tim prijemčivije za identitetski i protekcionistički diskurs i program Orbana, Kačinjskog ili nekog drugog populiste istog kova.

Rusija na Balkanu i zapadni strahovi: Rusija veoma pomno prati dešavanja u svim tim zemljama. Rusija nastoji da konfiguriše nacionalizme istočnih zemalja i Balkana i podstakne antizapadnu orijentaciju.

S obzirom na porast antagonističkih nacionalizama i na neizvesnosti u javnom mnjenju - ako je uopšte moguće zamisliti scenario gde bi se zaoštravale tenzije u odnosima Evropske unije i Rusije - to mesto bi očigledno bio Balkan.

Iako trenutno oslabljena, Rusija nastoji da obuzda širenje NATO i upravo sa tog stanovišta Balkan ponovo dolazi u žižu ruske diplomatije.

Upravo je ta igra suparništva velikih sila nesreća Balkana. Velika greška malih zemalja je naivno verovanje da mogu da se oslone na ovog ili onog zaštitnika i na taj način vode igru protiv suseda sa kojima imaju teritorijalne sporove

S druge strane, u teškom ekonomskom, društvenom i političkom kontekstu uvek ima lokalnih moćnika koji su u iskušenju da iznose nacionalističke argumente i koriste ih za manipulaciju javnim mnjenjem i skretanje pažnje sa stvarnih problema. U prošlosti je to donosilo dobre rezultate okupljanja birača oko autoritarnog vođe i podizanja njegovog rejtinga ... makar da se pokazalo kobnim po sve ostalo...

Taj element krize identiteta nije promakao moskovskim analitičarima, baš kao ni kolegama iz Vašingtona ili Brisela.

Balkan je više od jednog veka mesto na kome se kao pod lupom vidi koliko je Evropa samo sebi sklona. Balkanski region nije samo raskrsnica uticaja Istoka i Zapada, već i mesto prožimanja i mešanja Severa i Juga. To je raskrsnica koja je uvek predmet sporova velikih sila. Nekada su se sporovi za uticaj vodili između Francuske i Austrougarske, da bi danas EU bila ta koja je saopštila da ovaj prostor treba da se njoj pripoji. U isto vreme, Sjedinjene Države uprkos povlačenju ostaju važan faktor, Turska postaje sve ozbiljniji igrač, a Rusija je i dalje nezaobilazna u tom regionalnom kontekstu.

Upravo je ta igra suparništva velikih sila nesreća Balkana. Velika greška malih zemalja je naivno verovanje da mogu da se oslone na ovog ili onog zaštitnika i na taj način vode igru protiv suseda sa kojima imaju teritorijalne sporove. Ovo je istorijska drama Balkana, jer se veliki zaštitnici ponašaju na vrlo proračunat način i koriste Balkan kao poligon na kom se po relativno niskoj ceni mogu izvoditi manevri i ostvarivati sopstveni strateški i geopolitički interesi.

 (Ne)integrisanje Balkana u reformisanu Evropsku uniju: Migrantska kriza je za Evropu šok kakav je teroristički napad 11. septembra predstavljao za Sjedinjene Američke Države.

Talas migranata je primorao Evropljane da promene pogled na svet. S posebnim intenzitetom kriza se ispoljila na periferiji Evrope.

Zato je saradnja ovih zemalja neophodna za pronalaženje rešenja za pitanje migracija u okviru EU i upravo je to način da se Balkan uključi u agendu Evrope. Čak i ako ne možemo otvoreno da govorimo o proširenju, Balkan mora biti deo rešenja migrantske krize jer predstavlja tranzitnu zonu.

Nekoliko evropskih lidera poput francuskog predsednika Emanuela Makrona tvrde da u kratkom, pa čak i u srednjem roku nema ni govora o proširenju EU. Takve izjave mogu biti podsticaj mladim ljudima sa Balkana da napuštaju zemlje.

Na Zapadu postoji izvesno razočaranje Unijom - evroskeptici dovode u pitanje njegovo tehnokratsko funkcionisanje i otuđene strukture moći.

Posebno je izraženo razočaranje na Istoku. Nakon pada Berlinskog zida ljudi su očekivali da će brzo dostići životni standard Francuske ili Nemačke. Postali su građani druge klase koji su na margini, nemaju ista prava i ne uživaju poštovanje kao građani na Zapadu.

Ipak, postoji jedna stvar koja ohrabruje - stanovnici Centralne i Istočne Evrope ne misle da bi im bilo bolje van Evrope. Dakle, iako se diže velika buka i ispoljava mnogo skepse, niko ne želi da napusti Uniju, pa ni nacionalističke stranke - svi su radi da menjaju Brisel, ali niko nije voljan da izađe iz Evropske unije.

Ispostavlja se da je demografski uticaj, starenje stanovništva, pad nataliteta i migracioni pritisci - i migracija i iseljavanje - obezbeđuje plodno tlo za razvoj populizma u Evropi.

Svaka zemlja ima svoje specifičnosti, ali ovo jeste trend koji bi trebalo da zabrine evropske lidere. Neadekvatan odgovor Brisela na socijalne probleme nije nimalo pomogao da se problemi reše; naprotiv.

Demografska dimenzija nije dovoljno uvažena kada se nastojalo da se pronikne u uzroke porasta populizma. Ipak, očigledna je korelacija između demografske regresije i demokratske regresije.

Demografska stvarnost i njene političke posledice, kao i začarani krug koji nastaje interakcijom, u narodu se projektuje kroz ozbiljne naznake nacionalizma i odbacivanja demokratskih procesa. To je igra koju vrlo vešto i perfidno igra određeni broj populističkih režima i ekstremističkih partija u Istočnoj Evropi i na Balkanu. Za sada je odgovor EU u najmanju ruku neprikladan za same članice Unije i potpuno nedovoljan i nedorastao problemima u zemljama koje su kandidati za pridruživanje.

Dodatak

Nestajanje stanovništva – brojke i pravci kretanja

Bugarska

Bugarska beleži najveći pad stanovništva u svetu. U isti mah, to je i najsiromašnija zemlja u Evropskoj uniji. Godine 1989. Bugarska je imala oko 9 miliona stanovnika, danas 7 miliona, a prema projekcijama Ujedinjenih nacija 2040. godine taj broj će pasti na 5,5 miliona stanovnika; više od 20 posto stanovništva napustilo je Bugarsku u poslednjih 15 godina. Ne samo da se populacija smanjuje, već i stanovništvo stari. Većina za koju se može očekivati da će imati decu rađaće ih i podizati van Bugarske.

Hrvatska

Hrvatska je izgubila oko 250.000 stanovnika za nekoliko godina (zagrebački Institut za javne finansije, pozivajući se na strane registre, procenjuje da je od 2013. do 2016. zemlju napustilo 230.000 ljudi). Prema projekcijama, Hrvatska bi mogla izgubiti još milion stanovnika do 2050. godine. Zemlja se toliko prazni da je u nekim područjima ostala samo četvrtina stanovništva. Prema proceni hrvatskog Državnog zavoda za statistiku s početka 2019, Hrvatska je sredinom 2018. imala 4.089.000 stanovnika, što je najmanji broj u poslednjih 25 godina.

Demografi ukazuju da postoji realna mogućnost da je Hrvatska je pala i ispod četiri miliona stanovnika jer se veliki broj iseljenih ne odjavljuje, a Državni zavod svoju procenu broja stanovnika zasniva na broju rođenih, umrlih, doseljenih i službeno odseljenih lica. U poslednjih sedam godina u Hrvatskoj se smanjio broj dece do 14 godina za skoro 60.000, dok se broj starijih od 65 i više godina povećao za 74.000. Ukupni broj dece mlađe od 15 godina manji je za gotovo 250.000 od broja građana starijih od 65 godina.

U periodu od 2001. do 2013. prosečni hrvatski emigrant imao je 41,5 godina, da bi u 2016. prosek starosti pao na svega 33,6 godina. Kako su generacije od 25 do 45 godina one koje najviše odlaze, u Hrvatskoj ima sve manje porodica i sve manje dece. Za pet godina u zemlji je nestalo preko 200 školskih razreda. Ako se sadašnji trend nastavi, do kraja veka moglo bi se dogoditi da na dva penzionera imaju samo jednog zaposlenog.

Paradoksalno je da u Hrvatskoj postoji ekonomski razvoj i da zemlja pati od zabrinjavajućeg nedostatka radne snage. Pored turizma i građevinarstva ima mnogo nepopunjenih mesta u drugim radno intenzivnim sektorima kao što su uslužni sektor ili zdravstvo, a u susednim zemljama nije moguće naći radnike budući da su Srbija i Bosna pogođeni istim fenomenom.

Poslodavci su ove godine izdali strancima u Hrvatskoj 65.000 radnih viza u odnosu na 400 radnih viza od pre pet godina. Angažovani su pakistanski, filipinski i indijski radnici...

Mađarska

Godine 2005. (Mađarska je postala članica EU 2004) broj stanovnika je iznosio 10.085.937, dok je prosečna starost stanovnika bila 39,1 godinu. U novembru 2019. broj stanovnika iznosi 9.674.869, prema podacima UN, a prosečna starost je 42 godine.

Iako broj iseljenika nije veliki kao u drugim postkomunističkim zemljama, ne može se reći da je beznačajan. Prema podacima Centralnog statističkog zavoda Mađarske (KSH) u 2017. zemlju je napustilo 25.100 državljana, što je za 15 posto manje nego u 2016. Neslavni rekord zabeležen 2015, kada je emigriralo 32.850 ljudi (32% u Nemačku, 27% u Austriju i 17% u Veliku Britaniju). Odlaze uglavnom mladi: 43% je mlađe od 30, a 72% mlađe od 40 godina. Među iseljenicima ima više muškaraca (52%) a od tog 64% čine neženje. Ohrabrujuće je što od 2014. raste i broj onih koji se vraćaju u zemlju, zbog povećanja plata u Mađarskoj, ali to ne utiče bitno na sumornu sliku, usled negativnog prirodnog priraštaja i uprkos sistemskim merama za povećanje nataliteta.   

Rumunija

Između 2007. i 2017. godine zemlju je napustilo tri miliona Rumuna od kojih njih 70 posto ima manje od 40 godina.

Srbija i susedi

Prema procenama Republičkog zavoda za statistiku (RZS), sredinom 2017. godine, broj stanovnika u Srbiji (bez Kosova i Metohije) je 7.020.858. Nastavljen je trend depopulacije, te je i koeficijent rasta stanovništva u odnosu na prethodnu godinu negativan -5,3 promila.

Stanovništvo je sve starije: udeo populacije stare 65 i više godina je 2017. bio 19,63 odsto, što je za dva procenta više nego 2011. Srbija sa 43,1 godinom prosečne starosti zauzima treće mesto po starosti među evropskim državama; u poslednjih deceniju i po građani su u proseku stariji za skoro tri godine. Ispred Srbije su po starosti samo Nemačka (45,5 godina) i Italija (44,4 godine).

Proletos je dr Goran Penev iz Centra za demografska istraživanja, Instituta društvenih nauka upozorio da se rađa rekordno mali broj dece. Više dece se rađalo u minulom veku, tokom dva svetska rata i bombardovanja zemlje, nego danas. Godine 1950. rodilo se više od 160.000 beba, dok je 2018. u porodilištima širom zemlje rođene 64.894 bebe. Doduše, to je za 160 beba više nego 2015., kada je u Srbiji rođeno najmanje dece još od početka 20. veka. Najcrnje stručne projekcije pokazuju da bi, ako se nastave ovakvi negativni trendovi, pogotovo niski fertilitet, Srbija 2061. godine mogla da ima svega pet miliona stanovnika. Čak i ako kojim slučajem fertilitet postane visok, sadejstvo svih bitnih demografskih činilaca dovelo bi do toga da broj stanovnika opet bude manji nego danas, tj. da padne na 6,2 miliona.

Iseljavanje je posebno mučna i teško dokučiva tema, kada je reč o zemljama regiona koje još nisu članice EU, jer ne postoje pouzdani podaci. Prema letošnjim podacima Evrostata, centralnog statističkog biroa EU, prošle godine sa Balkana je otišlo 228.000 ljudi, od čega 51.000 iz uže Srbije, sa Kosova i Metohije 34.500, iz Severne Makedonije 24.300 i Crne Gore 3.000. Najviše iseljenika bilo iz Albanije, 62.000, i Bosne i Hercegovine, 53.500.

Iz Albanije se najviše građana iselilo u Italiju (23.000), Grčku (17.000) i Nemačku (10.000). Iz BiH su najviše odlazili u Nemačku (16.000), Sloveniju i Hrvatsku. Iz Srbije bez Kosova i Metohije najviše građana iselilo u Nemačku (16.000), zatim kao destinacije slede Slovenija 5.100 i Hrvatska i Slovačka sa po 4.900 iseljenika iz Srbije. Sa Kosova, koje je u dokumentu označeno kao teritorija UN po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, najviše ljudi prošle godine je otišlo za Nemačku, 19.000, a zatim slede Slovenija i Italija. Iz Severne Makedonije se najviše ljudi odselilo u Nemačku (11.500), a onda Italija i Slovenija.

U odnosu na broj stanovnika, najviše iseljavanja zabeleženo je iz Albanije, koja ima oko 2,8 miliona stanovnika pa 62.000 odlazaka čini oko 2,2 odsto ukupnog stanovništva. Broj odlazaka iz Severne Makedonije čini 2,1 odsto ukupnog stanovništva, dok je sa Kosova otišlo dva odsto građana. BiH je 2018. napustilo 1,5 odsto stanovnika, a užu Srbiju 1,3 odsto.

U tekstu su korišćeni podaci iz sledećih radova i dokumenata:François Héran: Avec l’immigration

Jacques Rupnik: Les Européens face à l'élargissement

Ivan Krastev: Le destin de l'Europe

Eurostat: Western Balkans 2019