Avgustovska masonika i paramasonika

Leto voli da skrije svoja iznenađenja nekada u jul, a nekada u avgust. Sada je moderniji avgust, mesec namenjen uzvišenim temama i ličnostima. Intonacija je data na najvećoj televiziji glasom novinarke koja je bila tamo gde niko nije i koja će tek ići tamo gde niko ne može. Javila nam se ovog puta sa tajne lokacije usred Beograda gde je, s već poslovičnom ali ovog puta naglašenom naivnošću, porazgovarala sa samim Velikim majstorom glavne masonske lože u Srbiji.

Zatim su zabrujali glasovi iz najvećih novina u Srbiji i avgustovska tema je otvorena. Pod intrigantnim nazivom – Tajna društva[1] govorilo se u stvari o diskretnim humanitarnim društvima sa velikim zaslugama za demokratiju u Srbiji.

Demokratija je opet netransparentna

Biti zaslužan za demokratiju ili, u ekskluzivnijem vidu, za njeno uvođenje, najveće je društveno priznanje koje se može dobiti. Medijska promocija tajnih društava orkestrirana je tako da apsorbuje negativan stav javnosti prema njima i preobrazi ga u pozitivan. Nevladine organizacije dobile su opasnu konkurenciju.

U dvadesetom veku Komunistička partija je iz konspirativnosti i humanitarnog rada u okviru ćelija nepoznatog članstva, prešla na otvorenu borbu za svoje ciljeve, promenu društvenog poretka i na kraju, direktno na preobražaj društvene svesti. Sličan istorijski obrazac možemo uočiti i u poslednje dve decenije, ali sa drugačijom dinamikom i pod izmenjenim nazivima. Nekada je bilo važno biti prvoborac, danas otporaš. Nekada je bilo važno biti na liniji, danas u trendu. Nekada se radilo na promeni društvene svesti, danas na promeni javnog mišljenja. Nekada je internacionala bila komunistička, danas je evropska. Tek radi ublaženja terminološkog šoka, sačuvan je poneki naziv iz prethodne epohe, kao što je komitet, komesar, direktiva. Time se zadržava stari zastrašujući uticaj na podsvest ciljnih grupa i obezbeđuje kontinuitet neurolingvističke kontrole društva.

Na organizacionom planu tajna organizacija postaje polutajna ili polujavna (danas je pametno reći diskretna), a potom i javna. Cilj je uvek isti - dobrobit i napredak društva.

Teorije zavere i teorije kontrazavere

Zamagljivanje društvenih procesa ostvaruje se efikasno na različite načine: konceptualno – famom o kraju meganarativa, medijski – grajom mnoštva oprečnih glasova, na ličnom planu – optužbom da je neko pristalica teorije zavere ili da nije pristalica demokratije ili, što ja najstrašnije, da je nacionalista.

Ali teorija zavere je samo etiketa koju jak stavlja slabom kao umobolnom. Stigmatizuje se i getoizira pokušaj uočavanja povezanosti naizgled nezavisnih društvenih događaja i, u njihovoj pozadini, usklađeno delovanje raznorodnih socijalnih grupa.

Teorija kontrazavere je društveno priznata i poželjna teorija zavere. Ali dok teoriju zavere smišlja potčinjeni, teoriju kontrazavere smišlja nadređeni. Ona može imati nazive poput „udruženog zločinačkog poduhvata“ ili „globalnog zagrevanja“. U ovom slučaju angažuju se ogromni materijalni i ljudski resursi društva da se dokaže hipoteza iza koje se skriva sasvim konkretan interes koji je dovoljno moćan da može da oblikuje društveno mišljenje, a preko njega i društvene odnose. Efekat protivljenja teoriji kontrazavere isti je kao i kod suprotstavljanja zaveri – neutralisanje najrazličitijim sredstvima: medijskim ćutanjem, etiketiranjem, nedostupnošću novčanih sredstava za istraživanja, fizičkom silom.

Ove dve teorije, kao posmatrač i njegov lik u ogledalu, odražavaju društveni pogled odozdo, naspram pogleda odozgo. Oni se mogu preslikavati i zamenjivati mesta, mogu jedna drugoj poricati istinitost, ali njihova geometrija svedoči o prostiranju globalne društvene moći. Tako naspram udruženog zločinačkog poduhvata (otpor agresiji) stoji neudružen dobrotvorni poduhvat (agresija), naspram ugljendioksida je uzrok, ugljendioksid je posledica i td.

Istorijsko zakašnjenje

Pametniji od nas kažu da na ovom prostoru istorija kasni, jer je ima previše. I dobro je što je tako. Posmatranjem naprednih društava možemo uočiti šta nas čeka i pripremiti se za doček. Nažalost, dobar deo društvene elite iz jedne sasvim inferiorne pozicije siromašnog vidi samo materijalno bogatstvo, ne sagledavajući kako se do njega došlo i šta ga još uvek prati.

Naša diskretna društva kaskaju tačno 202 godine za istorijom (1717–1919). Pripadnici političke elite ipak misle da je ovo zakašnjenje moguće nadoknaditi naknadnim članstvom ili makar prijateljstvom[2], i ne zapostavljaju ni templare ni hospitalce! Obe grane bogatih monaha ratnika danas otvoreno i ravnopravno deluju na istorijskoj sceni, moguće sa zajedničkim istorijskim ciljem.

Šta bi na sve to rekao francuski kralj Filip Lepi? Kome bi danas oteo bogatstvo? Ili bi samo odmahnuo rukom i rekao: „Bolje je da se učlanim, kao Vojvoda od Kenta…“

A već sutra pored Hrama Svetog Save na Vračaru stajaće Masonski hram[3] i istorijsko kašnjenje biće još jednom, simboličkim ujedinjenjem, nadoknađeno. Moderni ekumenizam zaista ne poznaje granice. Avgust je žešći od jula.