Aleksandar Vučić - Miloš Obrenović ili „Zmaj od Šipova“ srpske politike?

Kada sam pre nekoliko dana izjavio da je Aleksandar Vučić Zmaj od Šipova srpske politike, po društvenim mrežama se razvila rasprava koja pokazuje duboku podeljenost srpskog društva i marginalnu ulogu argumenata u formiranju političkih stavova građana Srbije. Botovi, koji zagađuju informacioni prostor koliko i njihovi poslodavci, profesionalci su i njih potpuno izuzimam iz svake ozbiljne analize raspoloženja stanovništva.

Šta je pokrenula moja izjava?

Jedan broj komentatora ju je pozdravio, a dobar broj okarakterisao kao veoma duhovitu, misleći – smešnu, zabavnu. Duhovitost je nešto što može na više načina da se definiše, ali zasigurno znam, a ko će bolje od mene znati, da njome nisam imao nameru da bilo koga uveseljavam i da Aleksandar Vučić kao Zmaj od Šipova srpske politike nije nimalo zabavna pojava.

Drugi komentatori su me žestoko kritikovali, izjavu okarakterisali kao vulgarnu, prostačku, neprimerenu ozbiljnom političaru –što ja, po njima, ionako nisam, a posebno često ističući: „Aha! Pravi se fin, a gleda rijaliti programe“ !

Svima je zajedničko jedno: niti su promislili zašto sam Aleksandra Vučića nazvao Zmajem od Šipova srpske politike, niti su obratili makar malu pažnju na izjavu u celini i važan deo kojim skrećem pažnju da se Zmaj br. 2 prečesto poziva na kneza Miloša, Miloša Obrenovića i da je polažući kamen temeljac „Beograda na vodi“, tog simbola sistemske korupcije i vladarske samovolje, izrekao reči hvale Miloševom despotskom vladanju Srbijom.

Da. Priznajem. Naravno da sam sve rijaliti programe gledao, ne samo onaj u kojem histeriše Ilija Grahovac. Gledao, pogledao, ali ne i pratio, što je potrebno da se naglasi zbog onih koji me ne poznaju. I Broz je pio viski da bi bolje upoznao neprijatelja. Šalu na stranu (jer u Srbiji danas šali nema mnogo mesta i treba je svesti na najuži krug prijatelja). Kako je moguće o bilo čemu imati stav, ako ono o čemu govorite ne poznajete? Nije moguće da se realno sagleda „misija“ elektronskih medija pod neposrednom kontrolom zapada i onih drugih, koje su pod kontrolom aktuelne vlasti, ukoliko se ne pogleda njihov program. Tako se najlakše obelodanjuju namere onih koji medije drže pod kontrolom. Programi elektronskih medija otkrivaju koje vrednosti promovišu njihovi politički vlasnici i kakvi su njihovi politički ciljevi. Da li treba gledati B92? Naravno da treba. N1? Naravno da treba. RTS? Pink? Kopernikus? Da li treba biti upoznat sa pisanjem Kurira, Informera i brojnih drugih sličnih listova? Naravno da treba. Kako može neko da ima vrednosni sud o tekstovima Vlade Đukanovića i o samom autoru, funkcioneru SNS i redovnom saradniku Novog Standarda, ako nije slušao njegove emisije na Radio Fokusu, nije video njegove emisije „Na kafi sa Đukom“ na TV Kopernikus i gostovanja na Pinku? Nastupi u Narodnoj skupštini nisu dovoljni. Dakle, gledam i svi sve treba da gledaju.

Ali...zašto mislim da je Aleksandar Vučić Zmaj od Šipova srpske politike i zašto to nije ni malo smešno. Na protiv. Zato što Ilija Grahovac, originalni Zmaj, zaljubljen u sebe, govori da o sebi misli da je alfa mužjak, najmoćniji, najlepši, najomiljeniji, zato što je agresivan i sve što radi – radi zbog slave i novca. Zato što je bahat, a krajnje snishodljiv prema “produkciji“ koja ga je u igru uvela. Zato što sluđeni narod za njega glasa, pa pobeđuje u rijaliti programima, iako pokazuje znake ozbiljne bolesti. Zato što, takav kakav je, nije glup. Eto zato.

Odgovor da li Grahovca i Vučića s pravom upoređujem trebalo bi da zavisi samo od realne ocene tačnosti tvrdnje o njihovoj sličnosti, koja bi bila više od toga da nije razlike u načinu ispoljavanja srodnih osobina i motiva javnog delanja: kod originanog Zmaja nema istrenirane mirnoće, iz koje Zmaj br.2 tek povremeno iskače, vraćajući se pravom sebi.

Međutim, ono što nije okupiralo pažnju čitalaca moje izjave jeste deo u kojem upozoravam da je A. Vučić, govoreći neistine o Beogradu na vodi, ponovio ranije iznošene sudove o vladavini Miloša Obrenovića ističući da je samovolja vladara poželjna i da daje dobre rezultate. To nikoga nije zabrinulo, makar navelo na razmišljanje o političkim idejama vodiljama današnjeg vladara Srbije i putu kojim Srbija ide. Najšira javnost taj deo Vučićevog govora, izdeklamovanog prilikom polaganja kamena temeljca Beograda na vodi, nije ni registrovala.

Predsednik srpske Vlade, tačnije – Vlade Srbije, sebe rado, ponovljeno i s ponosom poistovećije sa Milošem Obrenovćem.  Knez Miloš ostaje upamćen kao vladar koji je obnovio državnost Srbije sjajnom diplomatskom veštinom, koji je vladao despotski i koji je bio duboko korumpiran, pa je od siromašnog čuvara tuđe stoke postao jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu. Omogućava li išta od toga Aleksandru Vučiću da se sa njim poredi? Ona prva od tri karakteristike Miloševe vladavine zasigurno ne.

Miloš Obrenović je lukavstvom, mudrom spoljnim politikom i diplomatskim potezima, ali i korumpiranjem donosilaca odluka u tadašnjim „centrima moći“, obnovio srpsku državnost i po tom rezultatu će da ostane zapamćen u istoriji kao jedan od najvećih, najznačajnijih srpskih vladara, političara. Danas Srbija i predsednik Vlade Srbije zaista dobijaju svakodnevne pohvale i odnosi sa zapadnim zemljama jesu veoma dobri („najbolji u novijoj istoriji Srbije“) , ali to nije na korist državnih i nacionalnih interesa Srbije, već nasuprot tome, to je posledica izdaje srpskih nacionalnih ekonomskih interesa: dobrovoljne predaje Kosova i Metohije i srpskog naroda koji na njemu živi u ruke šiptarskih separatista, zločinaca i mafijaša i prepuštanja Srbije ekonomskoj kolonizaciji. Miloš Obrenović je teritoriju Srbije širio, Aleksandar Vučić je smanjuje. U tome se rezultati knez Miloša i Aleksandra Vučića dijametralno razlikuju.

Što se tiče autokratskog načina vladanja i korupcije sklon sam da se složim da je opravdano da se među njima povuku paralele, ali zbog potpune razlike u rezultatima vladavine njihovo poistovećivanje je potpuno besmisleno.

Što Aleksandar Vučić to ipak čini, pred odlazak na junsko potpisivanje Briselskog sporazuma i polažući kamen temeljac Beograda na vodi, veličajući bahatost i svejevolju kneza Miloša, pokazujući da mu Srbija nije važna, a despotizam jeste, samo osnažuje pravo na poređenje sa Zmajem od Šipova.

Ako najšira javnost ne shvati sa kakvim zlom se Srbija danas suočava i to saznanje ne pretoči u energiju otpora politici aktuelnog režima i njegovog nosioca, Srbiji se ne piše dobro. Ništa od nje i u njoj, smanjenoj,  ostati neće, sem rijaliti programa, despota i osiromašenog naroda.

Srbiju, celovitu i demokratsku, može da spase samo stranka koja u sebi objedinjuje Miloševo lukavstvo, mudrost i pragmatičnost, Koštuničino lično poštenje i demokratičnost i njima zajednički osećaj obaveze nepokolebljive zaštite srpskih nacionalnih i državnih interesa.

(Autor je potpredsednik Demokratske stranke Srbije)