Политички живот | |||
Александар Вучић - Милош Обреновић или „Змај од Шипова“ српске политике? |
недеља, 04. октобар 2015. | |
Када сам пре неколико дана изјавио да је Александар Вучић Змај од Шипова српске политике, по друштвеним мрежама се развила расправа која показује дубоку подељеност српског друштва и маргиналну улогу аргумената у формирању политичких ставова грађана Србије. Ботови, који загађују информациони простор колико и њихови послодавци, професионалци су и њих потпуно изузимам из сваке озбиљне анализе расположења становништва. Шта је покренула моја изјава? Један број коментатора ју је поздравио, а добар број окарактерисао као веома духовиту, мислећи – смешну, забавну. Духовитост је нешто што може на више начина да се дефинише, али засигурно знам, а ко ће боље од мене знати, да њоме нисам имао намеру да било кога увесељавам и да Александар Вучић као Змај од Шипова српске политике није нимало забавна појава. Други коментатори су ме жестоко критиковали, изјаву окарактерисали као вулгарну, простачку, непримерену озбиљном политичару –што ја, по њима, ионако нисам, а посебно често истичући: „Аха! Прави се фин, а гледа ријалити програме“ ! Свима је заједничко једно: нити су промислили зашто сам Александра Вучића назвао Змајем од Шипова српске политике, нити су обратили макар малу пажњу на изјаву у целини и важан део којим скрећем пажњу да се Змај бр. 2 пречесто позива на кнеза Милоша, Милоша Обреновића и да је полажући камен темељац „Београда на води“, тог симбола системске корупције и владарске самовоље, изрекао речи хвале Милошевом деспотском владању Србијом. Да. Признајем. Наравно да сам све ријалити програме гледао, не само онај у којем хистерише Илија Граховац. Гледао, погледао, али не и пратио, што је потребно да се нагласи због оних који ме не познају. И Броз је пио виски да би боље упознао непријатеља. Шалу на страну (јер у Србији данас шали нема много места и треба је свести на најужи круг пријатеља). Како је могуће о било чему имати став, ако оно о чему говорите не познајете? Није могуће да се реално сагледа „мисија“ електронских медија под непосредном контролом запада и оних других, које су под контролом актуелне власти, уколико се не погледа њихов програм. Тако се најлакше обелодањују намере оних који медије држе под контролом. Програми електронских медија откривају које вредности промовишу њихови политички власници и какви су њихови политички циљеви. Да ли треба гледати Б92? Наравно да треба. Н1? Наравно да треба. РТС? Пинк? Коперникус? Да ли треба бити упознат са писањем Курира, Информера и бројних других сличних листова? Наравно да треба. Како може неко да има вредносни суд о текстовима Владе Ђукановића и о самом аутору, функционеру СНС и редовном сараднику Новог Стандарда, ако није слушао његове емисије на Радио Фокусу, није видео његове емисије „На кафи са Ђуком“ на ТВ Коперникус и гостовања на Пинку? Наступи у Народној скупштини нису довољни. Дакле, гледам и сви све треба да гледају. Али...зашто мислим да је Александар Вучић Змај од Шипова српске политике и зашто то није ни мало смешно. На против. Зато што Илија Граховац, оригинални Змај, заљубљен у себе, говори да о себи мисли да је алфа мужјак, најмоћнији, најлепши, најомиљенији, зато што је агресиван и све што ради – ради због славе и новца. Зато што је бахат, а крајње снисходљив према “продукцији“ која га је у игру увела. Зато што слуђени народ за њега гласа, па побеђује у ријалити програмима, иако показује знаке озбиљне болести. Зато што, такав какав је, није глуп. Ето зато. Одговор да ли Граховца и Вучића с правом упоређујем требало би да зависи само од реалне оцене тачности тврдње о њиховој сличности, која би била више од тога да није разлике у начину испољавања сродних особина и мотива јавног делања: код оригинаног Змаја нема истрениране мирноће, из које Змај бр.2 тек повремено искаче, враћајући се правом себи. Међутим, оно што није окупирало пажњу читалаца моје изјаве јесте део у којем упозоравам да је А. Вучић, говорећи неистине о Београду на води, поновио раније изношене судове о владавини Милоша Обреновића истичући да је самовоља владара пожељна и да даје добре резултате. То никога није забринуло, макар навело на размишљање о политичким идејама водиљама данашњег владара Србије и путу којим Србија иде. Најшира јавност тај део Вучићевог говора, издекламованог приликом полагања камена темељца Београда на води, није ни регистровала. Председник српске Владе, тачније – Владе Србије, себе радо, поновљено и с поносом поистовећије са Милошем Обреновћем. Кнез Милош остаје упамћен као владар који је обновио државност Србије сјајном дипломатском вештином, који је владао деспотски и који је био дубоко корумпиран, па је од сиромашног чувара туђе стоке постао један од најбогатијих људи на Балкану. Омогућава ли ишта од тога Александру Вучићу да се са њим пореди? Она прва од три карактеристике Милошеве владавине засигурно не. Милош Обреновић је лукавством, мудром спољним политиком и дипломатским потезима, али и корумпирањем доносилаца одлука у тадашњим „центрима моћи“, обновио српску државност и по том резултату ће да остане запамћен у историји као један од највећих, најзначајнијих српских владара, политичара. Данас Србија и председник Владе Србије заиста добијају свакодневне похвале и односи са западним земљама јесу веома добри („најбољи у новијој историји Србије“) , али то није на корист државних и националних интереса Србије, већ насупрот томе, то је последица издаје српских националних економских интереса: добровољне предаје Косова и Метохије и српског народа који на њему живи у руке шиптарских сепаратиста, злочинаца и мафијаша и препуштања Србије економској колонизацији. Милош Обреновић је територију Србије ширио, Александар Вучић је смањује. У томе се резултати кнез Милоша и Александра Вучића дијаметрално разликују. Што се тиче аутократског начина владања и корупције склон сам да се сложим да је оправдано да се међу њима повуку паралеле, али због потпуне разлике у резултатима владавине њихово поистовећивање је потпуно бесмислено. Што Александар Вучић то ипак чини, пред одлазак на јунско потписивање Бриселског споразума и полажући камен темељац Београда на води, величајући бахатост и свејевољу кнеза Милоша, показујући да му Србија није важна, а деспотизам јесте, само оснажује право на поређење са Змајем од Шипова. Ако најшира јавност не схвати са каквим злом се Србија данас суочава и то сазнање не преточи у енергију отпора политици актуелног режима и његовог носиоца, Србији се не пише добро. Ништа од ње и у њој, смањеној, остати неће, сем ријалити програма, деспота и осиромашеног народа. Србију, целовиту и демократску, може да спасе само странка која у себи обједињује Милошево лукавство, мудрост и прагматичност, Коштуничино лично поштење и демократичност и њима заједнички осећај обавезе непоколебљиве заштите српских националних и државних интереса. (Аутор је потпредседник Демократске странке Србије) |