Политички живот | |||
„Ако се одрекнемо себе имаћемо свега довољно“ |
недеља, 05. јун 2022. | |
Опште место сваког говора о функционисању наше историјске свести и суштини политичке културе у којој ми живимо садржано је у оправданој и заснованој тврдњи да ми лако и темељно препуштамо забораву најважније догађаје и најзнаменитије и најзаслужније људе. Догађаји се смењују као на некој огромној траци и често не памтимо шта је било актуелно и од изузетне важности до пре само неколико дана. Примера има на претек, зато није ни случајно да не успевамо да успоставимо неопходни континуитет у разумевању наше друштвене и политичке историје. То олако заборављање је и један о д пресудних разлога што не успевамо да конституишемо и одржимо елементарно осећање традиције. Ова погубна појава је посебно присутна у нашем свакодневном политичком животу у коме постоји само садашњи тренутак ослоњен на тзв. прагматично вођење политичких послова, али и спремност да се праве најразличитије политичке комбинације и огољена политикантска трговина као израз преовлађујућег реалног приступа политици. На тај начин се најефикасније разара сама суштина политике у којој је неопходно да делују одређени морални и демократски принципи али и доследно заступање општих друштвених интереса и циљева. Они највише бивају разарани и обесмишљавани у временима превратничких геополитичких и друштвених криза и преокрета. Тада су највише на проби управо доследност и приврженост основним демократским начелима и вредностима. У нашим условима у којима се олако заборавља а не памте се ни највећа преверавања , политикантска и шићарџијска сврставања уз владајућу странку и њен режим, а прелетање из странке у странку више никог не изненађују, неопходно је забележити оне изјаве и политичке ставове тзв. политичких лидера и утицајних јавних личности који су оличење схватања и вођења политике у којој прагматизам и тзв. реалистички приступ имају апсолутни приоритет и значај.
Зато нас и не може изненадити мноштво позива припадника и горљивих заступника грађанске и тзв. либерално демократске политичке оријентације/као разних деривата некадашњег Грађанског Савеза и ЛДП-а/да се сада пружи неопходна и јединствена подршка А. Вучићу ако он одлучи да Србију окрене западу тако што ће увести санкције Руској Федерацији. То се чини без обзира што се на тај начин само даје до јуче тешко замислива подршка систему стабилократије и ауторитарном и недемократском режиму А. Вучића. Овакав непринципијелан и тешко прихватљив позив на пружање подршке се оправдава тврдњом да се на тај начин „дефинитивно учвршћује европска перспектива Србије, али и владавини права и заштита људских права као најзначајнијих европских вредности“, без обзир што поштовања тих вредности нема у Србији. Овом приликом навешћемо само неколико примера ових позива да се у овим тешким и временима измене геополитичке карте Европе и света пружи политичка подршка А. Вучићу под условом да он постане једини гарант нашег коначног и дефинитивног окретања Западу, али и коначном решавању косовског питања тако што ће бити призната независност тзв. косовске државе. Наводимо их као тежњи и потребу да се оне не забораве али и да остане јасан траг о недоследности и одсуству елементарног достојанства и моралног приступа политици. Драган Шутановац-Време је за Ататурка-Нови Магазин-5 Мај 2022 године. „У историјском тренутку у којем се на трагичан начин раздвајају евроатлантски и евроазијски простор Србија не би требало да има никакве дилеме. Перспектива Србије јесте на Западу, без обзира на то што ће таква одлука донети и понеку емотивну сузу. Алтернатива би могла бити суморна у још увек нестабилном региону који је оптерећен сукобима утицаја великих сила. Када је велики Кемал Ататурк стварао модерну Турску, није се водио емоцијама већине већ искључиво јавним интересима и на крају је успео да оствари добитак и за оне који су се опирали у жељи да се у Турској ништа не промени. Има ли Ататурка у модерној Србији? Лично верујем да има и да је неопходно доносити одлуке какве доносе хирурзи, не питајући своје пацијенте какао да им помогну“ Академик Душан Теодоровић- дневни лист НОВА-5 мај 2022 године.
„Потпуно сам сагласан са тим. Вучић не може ни да схвати колико је ово велика шанса да он уђе у историју. За педесет година ово може да се третира као кључна ствар и да у историјским читанкама стоји како се Србија 2022. године кад ју је водио Александар Вучић окренула трајно Западу. Он може да уђе у историју, а српски народ и грађани Србије имају јединствену шансу да се прикључе развијеном свету и другачијим моралним ,цивилизацијским стандардима, економској сарадњи, социјалној правди“ Стојан Дрчелић-Преживети Вучића-Дневни лист НОВА- 7-8 Мај 2022 године. „Јасно је да ће Европа једног дана поново сарађивати са Русијом. Немогуће је тако велику земљу заобићи, макар само из економских разлога. Али ће се политичка изопштеност мерити деценијама. Зашто бисмо ми, и сами довољно дуго изопштени, продужавали своју агонију? И зато верујем да проевропска опозиција и сви мислећи преостали у Србији, упркос свему, треба конкретно да охрабре Вучића да донесе одлуку којом би Србију трајно и неповратно сместио тамо где јој је, упркос свим лошим искуствима, место.
Не би анимозитет према Вучићу требало да буде важнији од овог судбинског питања. Не би требало да буду већи антивучићевци него што су про-европљани“. Филип Ејдус-Поново постоји опасност да останемо не само на погрешној страни историје, већ и на погрешној страни нове гвоздене завесе- Часопис Карактер-Мај 2022 године. „Уколико се као кандидат за чланство не усаглашавате са спољном политиком ЕУ то је сигнал да не желите искрено да приступите. Ако се данас сумња у вашу приврженост ЕУ, постоји страх да бисте сутра могли постати руски тројански коњ који ће парализовати ЕУ изнутра својим проруским ставовима. Због тога се захтева да државе кандидати у тренутку када је ЕУ индиректно у сукобу са Русијом јасно покажу где желе да припадају. Уколико не желимо у ЕУ, онда треба тако и да кажемо што каже Балашевић- Путуј Европо, немој више чекати на нас-„. Наташа Вучковић-Нови Магазин -5 Мај 2022 године. „Ово су времена која кушају политичко поштење. Власт ће показати колико је заиста посвећена остварењу стратешког опредељења да Србија постане чланица ЕУ, али сличан тест пролази и тзв. грађанска опозиција. Она треба да се јасно одреди према рату у Украјини, да подржи усаглашавање са политиком ЕУ и САД, јер ово није страначка борба и предизборна кампања, ради се о геополитичкој оријентацији Србије која надилази оштре поделе власи и опозиције. Ако Вучић уведе санкције, подршка грађанске опозиције биће потребна и добро дошла, што може много утицати на нормализацију политичког дијалога у земљи и о другим питањима. Ако не уведе санкције, грађанска опозиција може политички профитирати од јасног европског става чији јој недостатак добар део европских бирача пребацује. Срећко Михаиловић- дневни лист Нова 12 Мај 2022 године „Само поданички народ може да митологизује Косовски бој па тако и данас многи политику схватају као двојбу између „царства небеског“ и „царства земаљског“. Алексеј Кишјухас – Фуснота о Финској-Данас 21-22 Мај 2022 године.
„А ми овде имамо само-руску пропаганду и агентуре и пренапучену напрасну русофилију. Где су поуке из наших народних песама, те партизанских филмова. Кад смо постали четничке кукавице, колаборанти и квислинзи, што радије млатарају туђом заставом? Да ли онда некакви хладни Финци треба да нас науче и борби за слободу, кад се већ дивимо њиховом образовању и технологији? Дакле пажљива и промишљена Финска је већ једном била преопрезна према Русији. Али не више. У питању је крај једне ере. У име одбране и заштите својих интереса., она данас подноси кандидатуру за НАТО. А шта онда ми чекамо? Или, је једна Финска изнова скупила петљу за борбу против окупатора-зашто не бисмо и ми“. Бошко Јакшић спада свакако у најистакнутијег пропагандисту и заговорника неопходности подршке А. Вучићу. Наводимо неколико цитата из његовог “антологијског“ текста- Време натегнуте нормалности - објављеног у Политици 13 Маја 2022 године.
„Шта је са проевропском опозицијом. Опозиционарство се не доказује на теми стратешког опредељивања Србије. Председникови ривали ризикују елементарни дефицит државотворности, неспремности да помогну да Србија колективним напором коначно отвори сопствену будућност. Постоји 1001 рационалан разлог противљења аутократској власти председника Србије, али ЕУ и Косово не би требало да су на тој листи. Бити по сваку цену против Вучића је не само кратковидо , већ од либералне опозиције прави оно што она не би желела да буде: кочничар европског пута, чувар „небеске Србије“. Како би изашли из партијске ускогрудости и показали државотворност, треба охрабрити Вучића да не одустане од европске политике. Та подршка би била прецизно одабрана и имала би ограничено време трајања Зар то није у интересу сваког искреног проевропског поборника извлачења Србије из руског загрљаја? А када се макадам на европском путу Србије асфалтира, нека председникови проевропски ривали наставе да га руше због његове ауторитарности, контроле правосуђа и медија, да не набрајам“. Ову сада неприкривену и све очитију недоследност про-европске и тзв. грађанске опозиције најбоље је оличена и у речима председника ПСГ -а Павла Грбовића али за њим не заостаје ни Мариника Тепић носилац листе Уједињене опозиције на недавно одржаним парламентарним изборима. У разговору објављеном у часопису Време П. Грбовић је најасније изразио садашњу бизарну, парадоксалну и неодрживу политички позицију раздробљене и немоћне тзв. про-европске, грађанске и либерално-демократске опозиције чија је главна активност сада садржана у позивању на неопходност одбране државних интереса тако што ће наглашавати у свакој прилици неопходност и судбинску важност пружања подршке А. Вучићу у доношењу одлуке о увођењу санкција Русији а самим тим и прикључивању евро-атлантском свету. О томе најречитије говори насловна страна Времена где је наведено ово опредељење П. Грбовића: Нећемо бити против Вучића ако крене ка Западу, али ни радити са њим.
Али зар није давање подршке за увођење санкција већ израз отворене сарадње и колаборације са „државотворним“ А. Вучићем. Наравно да јесте и то се не може прикривати никаквим заклињањем у даље одсуство сарадње са напредњачким „државотворним“режимом. П. Грбовић у том разговору иде и корак даље и залаже се да буде отворен простор за очување политичког наслеђа А. Вучића. “Ово није питање дневне политике, није само ни страначко питање-ово је генерацијско питање. Реч је о генерацији којој припада А. Вучић-какво ће наслеђе оставити иза себе. Он је прешао велики пут, имао бројне метаморфозе у политичкој каријери. Уколико се он заиста окрене Западу, то би било вероватно најбоље наслеђе његове политике и то би значило да је кренуо у правцу који ПСГ заступа. Ми не бисмо били против тога, али не бисмо могли заједно да радимо јер би то значило конфирмацију и легитимисање њихове унутрашње политике која је нанела толико зла Србији“. Можда у скорије време А. Вучић због државотворних заслуга постане и почасни члан овог покрета. А управо је овакав став о пружању подршке за окретање Западу тзв. грађанске опозиције у својој суштини отворено давање толико потребног легитимитета режиму А. Вучића који је он одавно изгубио што је јасно показао и бојкот избора пре две године. Напуштање идеје бојкота и борбе за фер и демократске услове за одржавање избора 2022. године означио је и дефинитиван пораз и банкрот оваквог недоследног и калкулантског опозиционог страначког деловања у нашој земљи. Што се сада показује и у позивању тзв. грађанске опозиције да се подржи дефинитивни улазак А. Вучића у историју што се уклапа и у његову опсесивно настојање да му већ сада буде обезбеђено место у историјским читанкама како му то благонаклоно наговештава академик Душан Теодоровић. |