Ako nema hleba, dajte im kolača (fudbal)!

Svet je u znaku fudbala. Da li? U Kini, Indiji, Indoneziji, Iranu, Maleziji, a da ne govorim o Iraku ili Avganistanu zasigurno nije. Ima u svetu pametnijeg posla nego da se bulji u bubamaru na TV. Milijarde mladih, pametnih i obrazovanih smišlja kako da svojim državama i sebi stvori bolju perspektivu. Dvadeset prvi vek, svakodnevna borba za život. Negde goli, negde kvalitetniji. Postoji i onaj deo brzonarastajućeg (u svakom obliku) sveta koji se vešto zatamnjen kod nas ne vidi. Uobičajena floskula da nas do petooktobarske revolucije niko nije uvažavao deplasirana je, pogotovo sada kad se ispostavilo da nas je uvažavala sad već najveća proizvođačka svetska velesila i dobar deo ostatka planete. Doček Miloševića u Kini rezervisan samo za najviše svetske državnike, ili Mirjane Marković u Indiji svedoči da nas je i u to vreme uvažavalo bar pola čovečanstva. A ostale postpetooktobarske floskule „Evropa nema alternativu“ sa kojom se sprdaju već i đaci u osnovnoj školi („pivo nema alternativu“), ili „I Kosmet i Evropa“ (pitajte Nemce, Holanđane, Engleze, Šveđane...) ili svakom građaninu 1000 evra od akcija („Dinkiću, duguješ nam još 980 evra“), ili Eurosong je pokazao ko smo i kakvi smo mi domaćini (ko zna koliko je potrošeno za to). Ili Univerzijada će pokazati svu snagu Srbije i njena sveukupna dostignuća, pogotovo u sportu (a naše trenerke šiju Hrvati mnogo skuplje nego ovde).

Gatare i beli magovi sigurno skidaju čini sa vas. Ministar Dinkić proglašen za najboljeg na svetu. Posle usvajanja novog Poslovnika i danonoćnog zasedanja Skupšitina Srbije izglasala stotine evropskih zakona (kako ono beše, važno je da Evropa ne čeka na nas). Svi evropski čelnici i lideri okolnih zemalja podržavaju Srbiju na njenom evropskom putu. Ili „Koridor 10 je spas za sve nas“ (prethodnih 20 i budućih 20 godina). Intenzivan razvoj i stabilna socijalna država. Penzioneri nema šta da brinu jer im je osigurana penzija „70%“. Srbija i njen predsednik lideri u regionu. A svi kriminalci će biti u zatvoru (ko preostane posle međusobnih obračuna), a korupcija pogotovo u našim redovima biće iskorenjena.

Prepoznajete teme koje su poslednjih godina okupirale TV stanice sa nacionalnom frekvencijom, pogotovo Javni servis. Isprazne samoreklamirajuće vesti i izjave domaćih političara popunjavaju 90 odsto televizijskog vremena u najudarnijim terminima (od 19 do 2 3 časa). Tako se po naučenom evroatlantskom novinarskom modelu stvara poželjna (virtuelna) stvarnost u koju građani treba (mora) da poveruju. Pa da li je to moguće? U evroatlanskom prostoru deluje, bar po rezultatima berzanskog poslovanja i „uspeha“ neoliberalnog koncepta razvoja njihovih država. I ko su ti koji kod nas veruju takvim obrascima u kontinuitetu? Većina građana Srbije. Lišeni su normalnog obrazovanja („Šuvarice“, “Dačo care, ne daj pare“) uigrani scenario štrajkova prosvetnih radnika na početku, polugodištu i kraju školske godine, beskonačno menjanje školskih programa i svekolika reformisanja Darvina i ostalog). Potom ih je snašla “Bolonja“, privatni univerziteti i fakulteti, sticanje diploma kao unosan biznis, a ne kvalitetno obrazovanje (i državne institucije ne prihvataju njihove diplome), i postali su plodno tlo za takvu od vlasti projektovanu virtuelnu realnost.

Vrhunac smišljene obmane (od predsednikovih savetnika ili Glavnog pomagača) trenutno jeste program na Javnom servisu. Svi udarni termini rezervisani su za fudbal. Odjednom je to postao nacionalni prioritet broj jedan.

A u Srbiji svako malo pa nam dobronamerni uvaženi američki, nemački, engleski, švedski i ostali ambasadori saopšte kako je došlo vreme da se odlučimo EU ili Kosmet. U Srbiji svake godine 35.000 stanovnika manje. U Srbiji je zvanično priznato od vlasti 700.000 gladnih (nezvanično bar duplo), a sledeća 3,5 milona veoma blizu tom stanju. U Srbiji industrijska proizvodnja (osnov stvaranja nove vrednosti, glavnog realnog izvora društvenog bogatstva) jeste ispod nivoa 1998. godine u vreme sankcija i omraženog režima. A isprodavali su uglavnom sve što je moglo (ako nisu, sad će) i još više prezadužili (dužničko ropstvo) buduće generacije. U Srbiji armija od, po zvaničnim podacima, 700.000 nezaposlenih. U Srbiji 300.000 dece bez ikakve socijalne perspektive. U Srbiji poljoprivrednici gotovo uništeni. U Srbiji stepen raslojavanja stanovništva porazan po budućnost sledeće generacije. U Srbiji 70 odsto studenata završnih godina fakulteta razmišlja kako što pre da ode u inostranstvo i tamo potraži sreću.

A Boža Đelić ono malo vremena (kad se vrati iz Evrope i kad se ne kotrlja lopta na TV), ubi se od ubeđivanja gledalaca da smo na dobrom putu i evo samo što se nije desilo ono što su nas ubeđivali prethodnh deset godina da će nam se desiti još prekjuče. Tadić i Dinkić utrkuju se da otvore fabrike sa 200–300 radnika (pre svega da ih slika i prikaže Glavni pomagač), ne misleći pri tome na preostalih 699.700 na biroima za zapošljavanje, a pogotovo onima koji ni do biroa ne mogu da dođu.

Po cenovniku RTS-a sekunda reklamnog vremena u udarnim terminima je 150 evra, što iznosi najmanje 3.000.000 evra dnevno (za vreme koje se danas dnevno troši na fudbal). Toliko otprilike košta što Glavni pomagač ne reklamira vlast (koja treba da ga reizabere), već da onemogući građane Srbije da saznaju šta se u stvari dešava u svetu, a pogotovo u Srbiji. Sprečavanje da, ne daj bože, nestranačke ličnosti iz sveta privrede, zdravstva, obrazovanja, kulture, bezbednosti, geopolitike dva od tih silnih sati (u udarnom terminu) na Javnom servisu obaveste građane o njihovim pogledima na stanje stvari. Da ne razmišljamo kako bi to vreme iskoristile opozicione stranke (valjda i među njima ima onih koji se razumeju u ove oblasti) i na koji način i koliko brzo bi se promenila politička karta Srbije kad bi se tako nešto ostvarilo.

E u tom grmu leži zec (vlast). Fabrikovati do u beskraj poluistinite vesti i predstavljati ih kao da su od sudbonosnog značaja za Srbiju samo je jedna strana medalje. Druga, još važnija je sprečavanje iznošenja drugačijeg viđenja stvarnosti, i pogotovo realnijih puteva izlaska iz lošeg stanja.

Da se razumemo, volim fudbal i rado ga gledam (posle Antića sastavio bih najbolji tim). Samo da je na Drugom programu RTS-a (koji ima istu pokrivenost u Srbiji kao i RTS1) pa nek se lopta kotrlja koliko joj volja.