У нормалним условима постоје тркачи, то јест играчи, публика и коментатори, односно судије, и свако ради свој посао. Данас ми се чини да су сви истовремено и нека врста воајера и учесника у овом политичком ријалитију и ту се понекад бришу или бледе  границе између учесника, публике и коментатора.

Несаломљиви и неустрашиви премијер, међутим, не отказује пут, не допушта да га тамо неке пучисткиње уплаше, већ одлази у Кину, а Србија све време док он тамо борави стрепи, не зна шта све може да је снађе у његовом одсуству.

Не знам како сте Ви замишљали, и очекивали да војска тенковима растера народ који изражава протест? Посебно, да ли је у стању да у оноликој маси људи, лоцира и издвоји острашћене партијске лидере и страначке јастребове, који су призивали рушилачке демонстрације.

Пре повлачења војске из државе, по захтеву регента Александра, смењен је са дужности шефа Обавештајног оделења Врховне команде и пребачен у Ужичку војску (1915). То је почетак његовог краја. После руковођења у победама на Кајмакчалану и у Битољу (1916), стављен је под истрагу и притворен.

Медији представљају национално добро једне државе. Закон о радиодифузији је написан и осмишљен тако да штити грађанство, између осталог, од јавног пропагирања неморалности, али, што је политички посебно важно, и могуће манипулације јавним мњењем које долази из других држава.

Дакле, СПЦ, као законити власник свих православних храмова на Косову и Метохији, могла би да буде извлаштена из на пр. Пећке патријаршије или Високих Дечана или из манастира Грачанице, односно, уместо власника ових светиња, постати ''подстанар'', и све то, ''легално'' са становишта унутрашњег - ''правног поретка косова''?!

Једна од његових главних тема је обрушавање на сваку критичку примедбу јер он критику може да трпи али не и лаж, зато је и изрекао серију оптужби и дисквалифилкација свима који доводе у питање његово ружичасто виђење социјалне и политичке ситацију у Србији.

Без увреде Ђурковићу, али нису ми уопште јасне две поставке из његовог чланка „Левица и глобални тајкуни“.

И наши "политичари-комедијаши", као и некадашњи комедијаши-глумци у комедијама дел арте, имају своје истакнуте "типске" карактере и ликове које мање-више могу сви данашњи "еуропски" оријентисани политичари Србије да успешно тумаче.

Међутим, оно што није окупирало пажњу читалаца моје изјаве јесте део у којем упозоравам да је А. Вучић, говорећи неистине о Београду на води, поновио раније изношене судове о владавини Милоша Обреновића истичући да је самовоља владара пожељна и да даје добре резултате