Za povratak smrtne kazne – odgovor Vladislavu Đorđeviću

Ovaj tekst pišem podstaknut analizom gospodina Vladislava Đorđevića naslovljenom "Za i protiv smrtne kazne". Pošto je spomenuti autor naveo samo argumente protiv, smatram da je važno da čitaoci ovog uvaženog medija čuju i drugu stranu, tj. argumente koji idu u korist postojanja smrtne kazne u srpskom pravnom i civilizacijskom sistemu.

1. Argument - demokratska volja građana - legitimitet

Najpre, uočavamo da je javnost na tragediju i gnusan zločin reagovala na buran način i da se sve te pojedinačne reakcije mogu grupisati u nekoliko kategorija.

Prva je niz bizarnih i prilično uznemiravajućih i morbidih predloga obračuna sa ubicom na najsurovije načine. Nebo ili dno su granica za ove maštovite građane, koji svoju opravdanu ogorčenost pretaču u sladostrasno opisivanje kako bi oni rešili sve probleme sa ubicama i silovateljima. Ove reakcije su dobra potvrda zašto je država neophodna kao model uređenja ljudskog društva i zauzdavanja takvih fantazija. Oni koji traže "maštovite" načine obračuna sa zločincima i uključivanje preteranih emocija i strasti u čitav proces ne mogu biti podržani od razumnih ljudi jer pravda ne uključuje iživljavanje, mučenje i bilo kakve primese sadizma. Niti se može rulji i masi dozvoliti da sprovodi svoju volju nad bilo kim, pa i zločincem. To nije demokratija, to je anarhija i plemensko ludilo totalne osvete, koja je prevaziđena pre nekoliko hiljada godina.

U nekim nama bliskim krajevima (Crna Gora, Albanija) krvna i totalna osveta su se dugo zadržale i državnici poput Svetog Petra Cetinjskog i Petra II Petrovića Njegoša su imali teške muke da tu pagansku pojavu iskorene. Međusobno istrebljivanje čitavih porodica nije pravda, to je totalni zločin, gde oni koji se međusobno ubijaju i mrze vremenom zaborave što su uopšte to počeli da čine i ko je koga prvi ubijao. Težnja ka međusobnom istrebljenju postaje tradicija. To je dakle sasvim nedopustivo i suludo i vrlo je zabrinjavajuće da ima mnogo ljudi kojima svest nije dovoljno razijena da shvate da tako više nikad neće moći da bude. 

Druga ekstremna kategorija su mnogi (mahom među obrazovanijim slojevima) koji tvrde da je sve u redu sa našom kaznenom politikom i da je sasvim dovoljno da ubica potencijalno dobije maksimalnih 40 godina zatvora. Pri tom se potpuno odbija mogućnost diskusije o pooštravanju sankcija, a kao vrhunski argument se iznosi da tako "mora" ako želimo da budemo "deo Evrope". 

Ipak, najveći deo stanovništva, ona "tiha većina" građana, osećaju neutoljivu žeđ za pravdom! Preko 180.000 ljudi na društvenim mrežama podržalo je ponovno uvođenje smrtne kazne za ništarije poput Tijaninog ubice. Većina ljudi je saglasna da je zločin neoprostiv i da postojeće kazne nisu odgovarajuće. Ovoj razumnoj većini dve gore pomenute ekstremne manjine poručuju da ili nije potrebna smrtna kazna, ili nije dovoljno morbidno maštovita i surova. Oba manjinska stanovišta, po mom mišljenju, duboko su pogrešna. Pre nego što objasnim zašto tako smatram, valja uočiti da je neosporna činjenica da većina građana nije zadovoljna kaznom koja se predviđa za ubicu. Ljudi intuitivno, "u stomaku" osećaju da ostaviti izvršioca u životu nije prirodno, pravedno i moralno. Javlja se iskonska i prirodna potreba za odmazdom, za posledicom, kaznom koja mora pratiti zlodelo. Dakle, jasno je da naša država i pravosuđe već duži niz godina ne zadovoljavaju shvatanje pravde i potrebu za njom, koju stanovništvo te iste države traži i podržava.  

Lično, spadam u ovu kategoriju, jer smatram da je strašno da postoji šansa da ubica, ako dobije maksimalnu kaznu od 40 godina, sa napunjene 74 izađe iz zatvora i na ulici sretne npr. mlađu sestru žrtve! Svaki dah koji on može da udahne, a žrtva ne može, uvreda su i poniženje za svakog u njegovoj blizini, kao i za žrtvu. Ovakvim zakonskim rešenjem otvorena je i mogućnost pomilovanja od strane šefa države u jednom poznijem vremenskom trenutku, kad sećanje izbledi i javnosti više ne bude toliko stalo, a osuđenik pokaže "dobro vladanje" i "iskreno kajanje".

Suštinski otvara se mogućnost da monstrum odživi jedan dosadan ali relativno udoban život, možda čak i sadržajniji od onog koji bi imao da nije počinio zločin. On je sada ipak poznat, bitni ljudi pričaju o njemu i sa njim, novinari prate svaki njegov korak. Ne bi bilo čudno da počne u čitavom procesu i da uživa na bolestan način. I to će se sve dešavati na teret našeg poreskog dinara. 

2. Argument - opšta i nacionalna pravna tradicija

Šta možemo reći o praksi institucionalizovanog oduzimanja života zločincima? Sama praksa stara je koliko u uređena ljudska zajednica. U davnoj prošlosti zločini su bili stvar porodice i pojedinca. Krvna osveta, čiji sam pogubni učinak već pomenuo, bila je porodična reakcija na zločin izvršen prema njenim članovima. Onog trenutka kada je zajednica zabranila samovoljnu osvetu i preuzela na sebe dužnost da zadovolji pravdu i kazni zločin, rodila se država kao takva. U ime bogova i Boga, o kažnjavanju izvršilaca teških zločina, odlučivali su kraljevi, sveštenici i razne druge starešine i mudraci. Zajednica je shvatila da neka dela ne smeju biti prepuštena privatnoj sferi, već su ona opasna za društvo i ono se njima mora baviti. Prvi pisani trag o smrtnoj kazni je Hamurabijev zakonik iz 18. veka pre Hrista, koji je u Vavilonskom carstvu propisivao ovu kaznu za čak 25 zločina. Ona se javlja i u zakonima drevnih Hetita iz 14. veka pre Hrista, zatim u Drakonovim zakonima antičke Atine, iz 7. veka pre Hrista i konačno u veoma važnom i uticajnom rimskom Zakonu dvanaest tablica iz 5. veka pre Hrista. Dakle, jasno je da je smrtna kazna bila rasprostranjena i uobičajena u svim velikim antičkim civilizacijama, čije tradicije i dostignuća jesu temelj našeg života i društva danas.

Što se Srbije tiče, prvo je, kao i u drugim društvima vladala osveta. To možemo videti i iz reči "vražda" koja je označavala novčanu kaznu za pojedina ubistva, a etimologija reči upućuje na značenje "vrag", tj. neprijatelj. Ovo stanje neprijateljstva i netrpeljivosti je vladalo između dve porodice kada je došlo do zločina i kada bi nastupila osveta. Kao i drugde, jačanjem države, pogotovo u doba Nemanjića, ustanovljeni su sudovi i zakoni po kojima su rešavani svi sporovi, pa i kažnjavana teška dela. Tako Dušanov zakonik iz 1349. godine smrtnu kaznu propisuje za umišljajno ubistvo. Za ubistvo roditelja i sopstvenog deteta je propisano spaljivanje, a za ubistvo sveštenog lica smrt i vešanje kumulativno. Telesne kazne za krađu i druge ozbiljnije prestupe bile su bliske smrtnoj, pošto su uključivale ozbiljno sakaćenje (sečenje šake, nosa, uha, spaljivanje brade, vešanje za noge itd.).

Treba imati u vidu da je ovakav zakonik imao blagoslov Crkve, što je važno za kasniju tezu koju ću izneti. Tokom turske okupacije gde god su Srbi mogli, primenjivali su i dalje pravila ovog zakona, što pokazuje njegov snažan uticaj na narod i opšte prihvatanje njegovih načela. Naravno smrtna kazna je u to vreme bila u isključivoj nadležnosti turskog okupatora.

Uticaj prošlosti bio je jak i u vreme Prvog srpskog ustanka, tokom kojeg je prota Matija Nenadović (ponovo uočiti da je reč o sveštenom licu) sastavio Krivični zakonik koji je donet 5. maja 1804. godine, na bazi pravnih rešenja iz Zakonopravila Svetog Save, koje je svetitelj napisao prevodeći birane vizantijske pravne izvore 1219. godine. Koristio se i Justininjanovim zakonom iz 6. veka. U oba ova izvora bila je propisana smrtna kazna kao odgovor na najgore zločine. Opet uz odobravanje jednog, tj. najvećeg srpskog svetitelja. Ova zbirka vizantijske (a time i rimske) pravne tradicije dospela je i do Rusije, gde je pod nazivom Krmčija ostvarila ogroman uticaj na društvo i razvoj prava. Nomokanon Svetog Save, sa sve smrtnom kaznom, je dakle bilo neka vrsta "ustavnog zakona" i srednjovekovne Srbije i srpskih ustanika iz 1804. godine.

Zakonik prote Matije je predviđao streljanje i vešanje kao metod izvršenja smrtne kazne, a tako se nastavilo i u Karađorđevom kriminalnom zakoniku iz 1807. godine. Zakon usvojeni od 31. oktobra 1839. godine, kao i akt Ustrojenije sudova okružni od 26. januara 1840. godine takođe su propisivali smrtnu kaznu za najteže zločine. Kruna zakonodavnih napora tih godina, Krivični zakonik Kneževine Srbije iz 1860. godine, predviđa smrtnu kaznu streljanjem uz gubitak građanske časti ali ostavljenom mogućnošću da osuđenik testamentom raspolaže svojom imovinom. Ovaj zakonik se primenjivao sve do 1. januara 1930. godine, kada je stupio na snagu Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije, koji je takođe predviđao smrtnu kaznu, ovog puta metodom vešanja, uz napomene da maloletnik ne može biti osuđen na nju, i da se izvršenje odlaže tokom trajanja teže telesne ili duševne bolesti. 

Posle Drugog svetskog rata i uspostavljanja socijalističkog poretka takođe je zadržana smrtna kazna u Krivičnom zakoniku iz 1947. godine, kao i u svim kasnijim rešenjima sve do 26. februara 2002. godine, kada je Narodna skupština Republike Srbije izmenila tadašnji zakonik izbacivši smrtnu kaznu kao krivičnu sankciju. 

Jedini razlog ovako drastičnog raskida sa našom, kako smo videli, veoma dugom praksom upotrebe smrtne kazne kao krivične sankcije, jeste grozničava želja prisutna posle 5. oktobra 2000. godine "da se bude deo sveta". U tom procesu vlasti su nekritički, na prečac, bez javnih rasprava i razmatranja pravne tradicije i narodnog duha, usvajale razna neadekvatna rešenja i propise. Tako se uostalom čini i danas, 12 godina nakon te trke i groznice koja nikad nije prestala. Dakle, usvojili smo Drugi fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i protokole br. 6 i 13 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, što nam je omogućilo da postanemo, kao država, članica Saveta Evrope. Koja je korist od tog članstva i da li je vredna ovako krupne promene, koja većini građana smeta, procenite sami. 

3. Argument - pravda i prava žrtve 

Koje su glavne zamerke smrtnoj kazni? Kažu "ne doprinosi prevenciji", "zločini se i dalje vrše", "surova je" "niko nema pravo da oduzme tuđ život, pa ni država". Zašto ovakve zamerke nisu iznošene nekada? Odgovor možemo naći u shvatanju kazne kao takve. Nekad su ljudi bili mnogo prirodniji i intuitivniji. Nije se brinulo previše o raznim naučnim i pravnim finesama. "Ljudska prava" zločinaca i ubica nisu bila toliko u fokusu razmišljanja zakonodavaca, već pre svega osećanja i patnje žrtve i zahtev za pravdom i redom u društvu. Prevashodni cilj kazne je shvatan kao odmazda, tj. osveta - uzvraćanje istom merom, tj. reakcija srazmerna delu. Ovo je čuveni i temeljni princip "taliona" najbolje definisan formulacijom "oko za oko, zub za zub".

Ovaj postulat nalaže da se mora reagovati srazmerno zločinu koji je počinjen. To je srednje rešenje između totalne osvete najstarijih vremena (gde se reaguje prekomerno, za počinjen zločin uzvraća se ako je moguće mnogo gorim) i današnjih lutanja u ljudskom shvatanju prava i pravde, gde nema gotovo nikakve odmazde za zločin, tj. reaguje se kaznama koje nisu srazmerne počinjenom delu, barem kada su najteži zločini u pitanju. Koren ovog principa je za neke u verskom otkrivenju (Mojsijeve knjige), a za druge u mudrosti čoveka (Hamurabijev zakonik - mada su Vavilonci tvrdili da je i ovaj zakon božanski inspirisan). Treba, naravno, reći da je bukvalno tumačenje principa i u davnim vremenima napušteno, jer nije njegova suština zaista nanositi precizno istovetne povrede zločincu kao što ih je žrtva pretrpela. Srž koja važi i danas jeste da se na zlo mora srazmerno reagovati i da se zločini moraju osvetiti. "Zlo činiti od zla se braneći, tu grijeha nema nikakvoga" - poučava nas Njegoš.

Dakle, zašto oduzeti život ubici kada će ubica još uvek i neminovno ponovo biti? Odgovor je jednostavan - Zato što je to ispravna, moralna i pravična reakcija, koja je sama po sebi jasna i sama sebi dovoljna. Mi ne možemo znati koliko će smrt ubice doprineti prevenciji, ali možemo razumno pretpostaviti - mnogo više nego što će bilo koja zatvorska kazna!  

Naravno, i u najstarija vremena, a posebno danas, smrtna kazna je "ultima ratio" - krajnje sredstvo u svakom sistemu. Da bi se izrekla potrebno je ispuniti čitav niz veoma strogih uslova i proći veliki broj dobro organizovanih procesnih radnji, da bi se bez ikakve sumnje utvrdilo da je neko lice odgovorno za zločin koji zahteva kažnjavanje smrću. Ovih dana mnogi govore o tome kao da ovakva kazna podrazumeva neko linčovanje od strane gomile, javne egzekucije i slično! Iako se smrtna kazna temelji u najstarijim vremenima, to ne znači da bilo ko ozbiljan zagovara povratak na spaljivanja i neke zaista previše okrutne metode.

4. Judeo-hrišćanska religija i predanje

Mnogi svoje protivljenje objašnjavaju religijskim razlozima. Kako stvari stoje u toj oblasti, bar što se hrišćanstva tiče? Počnimo od početka - "Ko udari čovjeka, te umre da se pogubi. Ako bi ko namerno ustao na bližnjega svojega da ga ubije iz prijevare, odvuci ga od oltara mojega da se pogubi." (Druga Knjiga Mojsijeva - Izlazak, 21:12,14) ; "I ko ubije čoveka, da se pogubi." (Treća Knjiga Mosijeva - Levitska, 24:17) "Ko ukrade čovjeka i proda ili se nađe u njegovijem rukama, da se pogubi." (Izlazak, 21:16) - Ovo nam poručuje Mojsijevi Petoknjižje. Sveti prorok Mojsej jeste ličnost koga hrišćanstvo, judaizam i islam, dakle ceo monoteistički svet, smatra za autentičnog i jednog od najvećih posrednika između Boga i ljudi. On je tvrdio, mnoga čuda su potvrdila i generacije su verovale i veruju da je ono što je napisao, činio po blagoslovu i Reči Božijoj.

Dakle, nije pisao proizvoljno i sam od sebe. Nije pisao neke postulate pod uticajem društvenih prilika i sopstvenih shvatanja, nego po uputi samog J.H.V.H (Onog Koji Jeste - Boga koji mu se, kako verujemo lično predstavio). Stvari su tu prilično jasne, tj. takve su do onog trenutka kada se pojavi pojedinac koji nas upita "A zašto Hristos kaže da okrenemo drugi obraz i volimo neprijatelje svoje?"

Razumno pitanje. Pogledajmo šta naš Gospod Isus Hristos još kaže: "Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ukinem nego da ispunim. Jer zaista vam kažem: Dok ne prođe nebo i zemlja, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne crte iz Zakona dok se sve ne zbude. Ako, dakle, ko ukine jednu od ovih najmanjih zapovijesti i nauči tako ljude, nazvaće se najmanji u Carstvu nebeskome; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u Carstvu nebeskome." Slično nam poručuje i Psalam 111: "Djela su ruku njegovijeh istina i pravda; vjerne su sve zapovijesti njegove; Tvrde su za vavijek vijeka, osnovane na istini i pravdi". 

Apostol Pavle, najučeniji od apostola i onaj među njima koji je najviše pisao i najviše uticaja imao na kasniju hrišćansku misao nas poučava u Poslanici Rimljanima: "Jer starešine nisu strah za dobra dela, nego za zla. Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti? Čini dobro, i imaćeš pohvalu od nje. Jer je (starešina) sluga Božiji, tebi na dobro. Ako li zlo činiš, boj se, jer ne nosi mača uzalud. Jer je Božiji sluga, osvetnik, da izlije gnev na onoga koji zlo čini".

Dakle, sam Bogočovek Hristos nam potvrđuje da će zakoni koji su predati Mojsiju, a koji uključuju i navedene odredbe o smrtnoj kazni za ubice i kidnapere, važiti do najmanjeg slova dok ne prođu nebo i zemlja! Takođe nas upozorava da se te zapovesti ne smeju ukidati našom voljom. U psalmu nam se poručuje da su ti postulati ukorenjeni u istini i pravdi, dakle tako postupajući ostvaruju se ove vrednosti u našem okruženju. Apostol  nam na kraju poručuje da vlast (država) ima mač (autoritet, mogućnost da primeni silu, da kazni pa i ubije), da vlast kada kažnjava zlo služi Bogu. Da je za nju prirodno i svojstveno da "izlije gnev" i osveti zločin. Lično, smatram da su zaključci koji se izvode iz ovih zapisa sami po sebi jasni. 

Naravno da je Hristos govorio o praštanju i praštao. Naravno da je naglašavao ljubav i suštinu iza forme, koje je, u vreme Njegovog boravka među ljudima postala obogotvorena (forma) i umrtvila je duh koji su Božje zapovesti trebale da pobuđuju u ljudima. Neprijatelje i zločince ne treba mrzeti, za njih se možemo i trebamo moliti, ali to nipošto ne znači da treba da se pogaze temeljni principi pravde. Smrtna kazna se i izvršava (barem u modernim vremenima) na dostojanstven način, bez preteranih emocija, bez mržnje. Hristos nije imao ništa protiv jevrejske teokratske države, a mnoge od pouka koje se čine kontradiktornim sa Mojsijevim Zakonom, a koje Hristos izgovara u jevanđeljima, jesu prilagođene stanovništvu i eliti koji nisu više slobodni, već su pod rimskim jarmom. On im poručuje da je potrebno prvo da se pokaju i poprave, pa tek onda mogu imati slobodu od Rimljana i slobodu da primenjuju božanske zakone nelicemerno i u skladu sa njihovom suštinskom porukom.

Kritičari smrtne kazne koji su religiozni se obavezno u ovim raspravama pozovu na Šestu Božju zapovest koju navode kao "ne ubij". To je poštena zamerka. U svim zvaničnim prevodima koji su nama pravoslavnima dostupni tako glasi ta zapovest. Međutim, Zapovesti su prevedene sa hebrejskog jezika na kojem su originalno pisane. Na tom, izvornom jeziku Biblije, postoje dva glagola koji se odnose na ubistvo. Jedan je "lircoah" za koji bi srpski prevod bio "ne počini zločin ubistva", a drugi je "laharog" koji se odnosi na ubijanje kao takvo. U engleskom jeziku je ta razlika jasna. Tamo postoji reč "murder" (ubistvo kao zločin, ubiti kao zločinački akt) i reč "kill" - ubiti, što se može desiti i iz nehata (bez namere, slučajno). Lično smatram da se u slučaju Zapovesti zaista koristi oblik koji ne govori o ubijanju kao takvom, već kada je ono zločin. Osim gore navedenih drugih zapovesti koje jasno nalažu Božjem narodu da ubija u određenim slučajevima, imamo i slučajeve gde Božji ljudi, proroci, carevi i drugi naređuju da se izvrši smrtna kazna ili je neposredno izvršavaju. 

Kao primerice u slučaju Svetog proroka Ilije (koji je, ako verujemo Bibliji, živ vaznet na Nebo i pojavio se sa Mojsijem da razgovara sa Hristom tokom njegovog preobraženja), koji je lično ubio lažne proroke "boga" Vala nakon što je Bog pogledao na njegovu žrtvu i time ubedio Izrailj da prestanu da poštuju kult ovog paganskog idola - "Tada im reče Ilija: pohvatajte te proroke Valove da nijedan ne uteče. I pohvataše ih, i Ilija ih odvede na potok Kišon, i pokla ih ondje." Ako je Bog u svom dekalogu eksplicitno zabranio ubijanje, kako objašnjavao ovaj i bezbroj drugih slučajeva iz Svetog Pisma?

Razmotrimo pak zašto su Valovi sveštenici ubijeni. Ta kazna je sprovedena jer su predvodili kult "boga" koji je između ostalog zahtevao i žrtvovanje dece! Bili su zagovarači ideologije koja je bila zasnovana na krvi, na smrti nedužnih i među njima nije bio niti jedan pravedan i nevin čovek. Svi su bili ubice i podstrekači na ubistvo. Ubivši ih Sveti Ilija nije postao ni manje svet, ni manje Božiji čovek. Čak ga je Gospod (ako verujemo) živog vazneo na nebo da ne okusi smrt i time mu ukazao najveću čast i pokazao da ga ceni kao jako malo ličnosti iz biblijske istorije.

5. Argument - vladajuća društvena i pravna načela nisu nužno ispravna i nepromenljiva

Dakle, zabluda je da je ukidanje smrtne kazne rezultat primene "hrišćanskih načela", radi se zapravo o potpuno suprotnom procesu. Naš Ustav iz 2006. godine kaže u članu 24. - "Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne." Ova ustavna odredba nam mnogo otkriva o motivaciji koja iza nje stoji. Šta znači "neprikosnoven" - Znači: "Nepovrediv, nedostižan, neograničen, kome nema pogovora, nedostupljiv, koji nije podvrgnut zakonima". U kontekstu Ustava misli se pre svega na "nepovredivost" ljudskog života. To, koliko se god činilo čudno da kažem, nije hrišćanska vrednost. Ljudski život je u hrišćanskom pogledno na svet prolazni fenomen iza koga nas čeka jedan novi "život budućeg veka" koji je onaj istinski život koji želimo da zadobijemo Spasenjem preko Isusa Hrista. U hrišćanskoj civilizaciji minulih vekova ispred života bio je uvek Bog i Njegovi principi. Sam Hristos nam kaže: "Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati" (Mk. 8; 35). Dakle, ovozemaljski život nije vrhunska vrednost u hrišćanskom (ili uopšte religioznom) pogledu na svet. 

"Za naš sekularni, ovozemaljski pravni poredak, koji je odraz ateizacije svih nauka i intelektualnih krugova, život je samo jedan jedini, koji je zaista iz perspektive vladajuće humanističke etike "najveća vrednost". Ovozemaljski život je obogotvoren i cilj je većine ljudi u modernoj civilizaciji da tokom tog života izbegavaju bol i maksimalno umnože zadovoljstva. Bez vere u Vaskresenje zaista je život nešto najvrednije što možemo da izgubimo. Država nema više pravo da oduzima život zločincu jer ona, društvo, pa ni Bog više nisu i ne smeju biti iznad njenog veličanstva Individue - čak i ako je ta indivdua bestijalni zločinac, ubica i silovatelj maloletne dece! I nije se stalo tu. Kada je individua bog onda izgleda nikakvog mesta za opšti interes nema.

Pa tako Ustav kaže i ovo u članu 59: "Pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza." Na osnovu ovog ustavnog zahteva proglašena je naustavnom odredba iz Zakona o nasleđivanju (1995) u kojoj je bilo navedeno da lice koje dezertira da bi izbeglo dužnost odbrane zemlje nije dostojno da nasledi ostavioca (npr. oca koji je ostao da brani zemlju) ako se do njegove smrti ne vrati u zemlju (i suoči sa posledicama svoje izdaje). Šta tu čitamo? Dakle po Ustavu dezerter je dostojan da nasledi! Šta bi sa dužnošću? Zar je moguće da imamo zakon koji predviđa da neko može da pogine braneći zemlju i da njegova deca nasleđuju ravnopravno sa onim koji je pobegao iz nje da sačuva taj svoj famozni obogotvoreni život? Dakle, nije samo individuin život iznad opšteg interese, morala, pravde, već je i imovina pojedinca i njegovo pravo da je nasledi takođe jače od "javne obaveze" od časti, dužnosti i svih tih drugih "prevaziđenih" vrednosti i imperativa po kojima su narodi i države živeli vekovima i milenijumima."

Još jedan argument zašto bi svako ko je usmeren u svom životu ka tradicionalnim vrednostima i konzervativizmu trebalo da podrži ideju vraćanja smrtne kazne svakako je karakter ljudi koji zabranjuju čak i diskusiju i mogućnost da se tako nešto desi!

Pogledajte samo ko su ti ljudi, koje su ciljeve, ideologije i ličnosti zastupali do sada i biće vam jasno da ako se slažete sa njima oko ove teme, isto je kao da se slažete oko tome "parade ponosa" ; "žena u crnom" i drugih tema koje su na isti totalitaran, nedemokratski, okupatorski način obrađivali i ranije.

Zaključak

Sa trazvenošću i njenim propagiranjem kao vidom prevencije u tekstu gospodina Đorđevića se slažem, kao i sa argumentom da za ovaj konkretan slučaj ubice Tijane Jurić ne može ništa da se uradi zbog nemogućnosti retroaktivnog dejstva. Ali sa tezom o izlasku iz nekog pravoslavnog civilizacijskog kruga vraćanjem smrtne kazne, koju su, kako vidimo, odobravala ne samo naša ugledna sveštena lica kroz istoriju, već i naš prvi i najveći svetitelj. Ruska Federacija još uvek ima smrtnu kaznu kao deo svog pravnog sistema, ali je uveden moratorijum na njeno izricanje radi bolje koordinacije sa drugim zemljama Evrope, dakle isto kao mi razlog nije mišljenje naroda ili religijsko nasleđe nego ideali Saveta Evrope. Svi vidimo kako se dalje odvija taj odnos Rusije i EU i nije isključeno da Rusi odustanu od ukidanja smrtne kazne i koji će onda biti "pravoslavni" argument?

Ne moramo se složiti ali moramo biti otvoreni za dijalog na ovu temu jer u suprotnom povlađujemo željama i pretnjama JUKOM-a, Borisa Tadića i drugih zastupnika nove totalitarne ideologije "ljudskih prava". Ovaj tekst je doprinos tom dijalogu koji imamo pravo da vodimo.