За поврaтак смртне казне – одговор Владиславу Ђорђевићу

Овај текст пишем подстакнут анализом господина Владислава Ђорђевића насловљеном "За и против смртне казне". Пошто је споменути аутор навео само аргументе против, сматрам да је важно да читаоци овог уваженог медија чују и другу страну, тј. аргументе који иду у корист постојања смртне казне у српском правном и цивилизацијском систему.

1. Аргумент - демократска воља грађана - легитимитет

Најпре, уочавамо да је јавност на трагедију и гнусан злочин реаговала на буран начин и да се све те појединачне реакције могу груписати у неколико категорија.

Прва је низ бизарних и прилично узнемиравајућих и морбидих предлога обрачуна са убицом на најсуровије начине. Небо или дно су граница за ове маштовите грађане, који своју оправдану огорченост претачу у сладострасно описивање како би они решили све проблеме са убицама и силоватељима. Ове реакције су добра потврда зашто је држава неопходна као модел уређења људског друштва и зауздавања таквих фантазија. Они који траже "маштовите" начине обрачуна са злочинцима и укључивање претераних емоција и страсти у читав процес не могу бити подржани од разумних људи јер правда не укључује иживљавање, мучење и било какве примесе садизма. Нити се може руљи и маси дозволити да спроводи своју вољу над било ким, па и злочинцем. То није демократија, то је анархија и племенско лудило тоталне освете, која је превазиђена пре неколико хиљада година.

У неким нама блиским крајевима (Црна Гора, Албанија) крвна и тотална освета су се дуго задржале и државници попут Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша су имали тешке муке да ту паганску појаву искорене. Међусобно истребљивање читавих породица није правда, то је тотални злочин, где они који се међусобно убијају и мрзе временом забораве што су уопште то почели да чине и ко је кога први убијао. Тежња ка међусобном истребљењу постаје традиција. То је дакле сасвим недопустиво и сулудо и врло је забрињавајуће да има много људи којима свест није довољно разијена да схвате да тако више никад неће моћи да буде. 

Друга екстремна категорија су многи (махом међу образованијим слојевима) који тврде да је све у реду са нашом казненом политиком и да је сасвим довољно да убица потенцијално добије максималних 40 година затвора. При том се потпуно одбија могућност дискусије о пооштравању санкција, а као врхунски аргумент се износи да тако "мора" ако желимо да будемо "део Европе". 

Ипак, највећи део становништва, она "тиха већина" грађана, осећају неутољиву жеђ за правдом! Преко 180.000 људи на друштвеним мрежама подржало је поновно увођење смртне казне за ништарије попут Тијаниног убице. Већина људи је сагласна да је злочин неопростив и да постојеће казне нису одговарајуће. Овој разумној већини две горе поменуте екстремне мањине поручују да или није потребна смртна казна, или није довољно морбидно маштовита и сурова. Оба мањинска становишта, по мом мишљењу, дубоко су погрешна. Пре него што објасним зашто тако сматрам, ваља уочити да је неоспорна чињеница да већина грађана није задовољна казном која се предвиђа за убицу. Људи интуитивно, "у стомаку" осећају да оставити извршиоца у животу није природно, праведно и морално. Јавља се исконска и природна потреба за одмаздом, за последицом, казном која мора пратити злодело. Дакле, јасно је да наша држава и правосуђе већ дужи низ година не задовољавају схватање правде и потребу за њом, коју становништво те исте државе тражи и подржава.  

Лично, спадам у ову категорију, јер сматрам да је страшно да постоји шанса да убица, ако добије максималну казну од 40 година, са напуњене 74 изађе из затвора и на улици сретне нпр. млађу сестру жртве! Сваки дах који он може да удахне, а жртва не може, увреда су и понижење за сваког у његовој близини, као и за жртву. Оваквим законским решењем отворена је и могућност помиловања од стране шефа државе у једном познијем временском тренутку, кад сећање избледи и јавности више не буде толико стало, а осуђеник покаже "добро владање" и "искрено кајање".

Суштински отвара се могућност да монструм одживи један досадан али релативно удобан живот, можда чак и садржајнији од оног који би имао да није починио злочин. Он је сада ипак познат, битни људи причају о њему и са њим, новинари прате сваки његов корак. Не би било чудно да почне у читавом процесу и да ужива на болестан начин. И то ће се све дешавати на терет нашег пореског динара. 

2. Аргумент - општа и национална правна традиција

Шта можемо рећи о пракси институционализованог одузимања живота злочинцима? Сама пракса стара је колико у уређена људска заједница. У давној прошлости злочини су били ствар породице и појединца. Крвна освета, чији сам погубни учинак већ поменуо, била је породична реакција на злочин извршен према њеним члановима. Оног тренутка када је заједница забранила самовољну освету и преузела на себе дужност да задовољи правду и казни злочин, родила се држава као таква. У име богова и Бога, о кажњавању извршилаца тешких злочина, одлучивали су краљеви, свештеници и разне друге старешине и мудраци. Заједница је схватила да нека дела не смеју бити препуштена приватној сфери, већ су она опасна за друштво и оно се њима мора бавити. Први писани траг о смртној казни је Хамурабијев законик из 18. века пре Христа, који је у Вавилонском царству прописивао ову казну за чак 25 злочина. Она се јавља и у законима древних Хетита из 14. века пре Христа, затим у Драконовим законима античке Атине, из 7. века пре Христа и коначно у веома важном и утицајном римском Закону дванаест таблица из 5. века пре Христа. Дакле, јасно је да је смртна казна била распрострањена и уобичајена у свим великим античким цивилизацијама, чије традиције и достигнућа јесу темељ нашег живота и друштва данас.

Што се Србије тиче, прво је, као и у другим друштвима владала освета. То можемо видети и из речи "вражда" која је означавала новчану казну за поједина убиства, а етимологија речи упућује на значење "враг", тј. непријатељ. Ово стање непријатељства и нетрпељивости је владало између две породице када је дошло до злочина и када би наступила освета. Као и другде, јачањем државе, поготово у доба Немањића, установљени су судови и закони по којима су решавани сви спорови, па и кажњавана тешка дела. Тако Душанов законик из 1349. године смртну казну прописује за умишљајно убиство. За убиство родитеља и сопственог детета је прописано спаљивање, а за убиство свештеног лица смрт и вешање кумулативно. Телесне казне за крађу и друге озбиљније преступе биле су блиске смртној, пошто су укључивале озбиљно сакаћење (сечење шаке, носа, уха, спаљивање браде, вешање за ноге итд.).

Треба имати у виду да је овакав законик имао благослов Цркве, што је важно за каснију тезу коју ћу изнети. Током турске окупације где год су Срби могли, примењивали су и даље правила овог закона, што показује његов снажан утицај на народ и опште прихватање његових начела. Наравно смртна казна је у то време била у искључивој надлежности турског окупатора.

Утицај прошлости био је јак и у време Првог српског устанка, током којег је прота Матија Ненадовић (поново уочити да је реч о свештеном лицу) саставио Кривични законик који је донет 5. маја 1804. године, на бази правних решења из Законоправила Светог Саве, које је светитељ написао преводећи биране византијске правне изворе 1219. године. Користио се и Јустининјановим законом из 6. века. У оба ова извора била је прописана смртна казна као одговор на најгоре злочине. Опет уз одобравање једног, тј. највећег српског светитеља. Ова збирка византијске (а тиме и римске) правне традиције доспела је и до Русије, где је под називом Крмчија остварила огроман утицај на друштво и развој права. Номоканон Светог Саве, са све смртном казном, је дакле било нека врста "уставног закона" и средњовековне Србије и српских устаника из 1804. године.

Законик проте Матије је предвиђао стрељање и вешање као метод извршења смртне казне, а тако се наставило и у Карађорђевом криминалном законику из 1807. године. Закон усвојени од 31. октобра 1839. године, као и акт Устројеније судова окружни од 26. јануара 1840. године такође су прописивали смртну казну за најтеже злочине. Круна законодавних напора тих година, Кривични законик Кнежевине Србије из 1860. године, предвиђа смртну казну стрељањем уз губитак грађанске части али остављеном могућношћу да осуђеник тестаментом располаже својом имовином. Овај законик се примењивао све до 1. јануара 1930. године, када је ступио на снагу Кривични законик Краљевине Југославије, који је такође предвиђао смртну казну, овог пута методом вешања, уз напомене да малолетник не може бити осуђен на њу, и да се извршење одлаже током трајања теже телесне или душевне болести. 

После Другог светског рата и успостављања социјалистичког поретка такође је задржана смртна казна у Кривичном законику из 1947. године, као и у свим каснијим решењима све до 26. фебруара 2002. године, када је Народна скупштина Републике Србије изменила тадашњи законик избацивши смртну казну као кривичну санкцију. 

Једини разлог овако драстичног раскида са нашом, како смо видели, веома дугом праксом употребе смртне казне као кривичне санкције, јесте грозничава жеља присутна после 5. октобра 2000. године "да се буде део света". У том процесу власти су некритички, на пречац, без јавних расправа и разматрања правне традиције и народног духа, усвајале разна неадекватна решења и прописе. Тако се уосталом чини и данас, 12 година након те трке и грознице која никад није престала. Дакле, усвојили смо Други факултативни протокол уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима и протоколе бр. 6 и 13 уз Европску конвенцију о људским правима, што нам је омогућило да постанемо, као држава, чланица Савета Европе. Која је корист од тог чланства и да ли је вредна овако крупне промене, која већини грађана смета, процените сами. 

3. Аргумент - правда и права жртве 

Које су главне замерке смртној казни? Кажу "не доприноси превенцији", "злочини се и даље врше", "сурова је" "нико нема право да одузме туђ живот, па ни држава". Зашто овакве замерке нису изношене некада? Одговор можемо наћи у схватању казне као такве. Некад су људи били много природнији и интуитивнији. Није се бринуло превише о разним научним и правним финесама. "Људска права" злочинаца и убица нису била толико у фокусу размишљања законодаваца, већ пре свега осећања и патње жртве и захтев за правдом и редом у друштву. Превасходни циљ казне је схватан као одмазда, тј. освета - узвраћање истом мером, тј. реакција сразмерна делу. Ово је чувени и темељни принцип "талиона" најбоље дефинисан формулацијом "око за око, зуб за зуб".

Овај постулат налаже да се мора реаговати сразмерно злочину који је почињен. То је средње решење између тоталне освете најстаријих времена (где се реагује прекомерно, за почињен злочин узвраћа се ако је могуће много горим) и данашњих лутања у људском схватању права и правде, где нема готово никакве одмазде за злочин, тј. реагује се казнама које нису сразмерне почињеном делу, барем када су најтежи злочини у питању. Корен овог принципа је за неке у верском откривењу (Мојсијеве књиге), а за друге у мудрости човека (Хамурабијев законик - мада су Вавилонци тврдили да је и овај закон божански инспирисан). Треба, наравно, рећи да је буквално тумачење принципа и у давним временима напуштено, јер није његова суштина заиста наносити прецизно истоветне повреде злочинцу као што их је жртва претрпела. Срж која важи и данас јесте да се на зло мора сразмерно реаговати и да се злочини морају осветити. "Зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога" - поучава нас Његош.

Дакле, зашто одузети живот убици када ће убица још увек и неминовно поново бити? Одговор је једноставан - Зато што је то исправна, морална и правична реакција, која је сама по себи јасна и сама себи довољна. Ми не можемо знати колико ће смрт убице допринети превенцији, али можемо разумно претпоставити - много више него што ће било која затворска казна!  

Наравно, и у најстарија времена, а посебно данас, смртна казна је "ultima ratio" - крајње средство у сваком систему. Да би се изрекла потребно је испунити читав низ веома строгих услова и проћи велики број добро организованих процесних радњи, да би се без икакве сумње утврдило да је неко лице одговорно за злочин који захтева кажњавање смрћу. Ових дана многи говоре о томе као да оваква казна подразумева неко линчовање од стране гомиле, јавне егзекуције и слично! Иако се смртна казна темељи у најстаријим временима, то не значи да било ко озбиљан заговара повратак на спаљивања и неке заиста превише окрутне методе.

4. Јудео-хришћанска религија и предање

Многи своје противљење објашњавају религијским разлозима. Како ствари стоје у тој области, бар што се хришћанства тиче? Почнимо од почетка - "Ко удари човјека, те умре да се погуби. Ако би ко намерно устао на ближњега својега да га убије из пријеваре, одвуци га од олтара мојега да се погуби." (Друга Књига Мојсијева - Излазак, 21:12,14) ; "И ко убије човека, да се погуби." (Трећа Књига Мосијева - Левитска, 24:17) "Ко украде човјека и прода или се нађе у његовијем рукама, да се погуби." (Излазак, 21:16) - Ово нам поручује Мојсијеви Петокњижје. Свети пророк Мојсеј јесте личност кога хришћанство, јудаизам и ислам, дакле цео монотеистички свет, сматра за аутентичног и једног од највећих посредника између Бога и људи. Он је тврдио, многа чуда су потврдила и генерације су веровале и верују да је оно што је написао, чинио по благослову и Речи Божијој.

Дакле, није писао произвољно и сам од себе. Није писао неке постулате под утицајем друштвених прилика и сопствених схватања, него по упути самог Ј.Х.В.Х (Оног Који Јесте - Бога који му се, како верујемо лично представио). Ствари су ту прилично јасне, тј. такве су до оног тренутка када се појави појединац који нас упита "А зашто Христос каже да окренемо други образ и волимо непријатеље своје?"

Разумно питање. Погледајмо шта наш Господ Исус Христос још каже: "Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме." Слично нам поручује и Псалам 111: "Дјела су руку његовијех истина и правда; вјерне су све заповијести његове; Тврде су за вавијек вијека, основане на истини и правди". 

Апостол Павле, најученији од апостола и онај међу њима који је највише писао и највише утицаја имао на каснију хришћанску мисао нас поучава у Посланици Римљанима: "Јер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш похвалу од ње. Јер је (старешина) слуга Божији, теби на добро. Ако ли зло чиниш, бој се, јер не носи мача узалуд. Јер је Божији слуга, осветник, да излије гнев на онога који зло чини".

Дакле, сам Богочовек Христос нам потврђује да ће закони који су предати Мојсију, а који укључују и наведене одредбе о смртној казни за убице и киднапере, важити до најмањег слова док не прођу небо и земља! Такође нас упозорава да се те заповести не смеју укидати нашом вољом. У псалму нам се поручује да су ти постулати укорењени у истини и правди, дакле тако поступајући остварују се ове вредности у нашем окружењу. Апостол  нам на крају поручује да власт (држава) има мач (ауторитет, могућност да примени силу, да казни па и убије), да власт када кажњава зло служи Богу. Да је за њу природно и својствено да "излије гнев" и освети злочин. Лично, сматрам да су закључци који се изводе из ових записа сами по себи јасни. 

Наравно да је Христос говорио о праштању и праштао. Наравно да је наглашавао љубав и суштину иза форме, које је, у време Његовог боравка међу људима постала обоготворена (форма) и умртвила је дух који су Божје заповести требале да побуђују у људима. Непријатеље и злочинце не треба мрзети, за њих се можемо и требамо молити, али то нипошто не значи да треба да се погазе темељни принципи правде. Смртна казна се и извршава (барем у модерним временима) на достојанствен начин, без претераних емоција, без мржње. Христос није имао ништа против јеврејске теократске државе, а многе од поука које се чине контрадикторним са Мојсијевим Законом, а које Христос изговара у јеванђељима, јесу прилагођене становништву и елити који нису више слободни, већ су под римским јармом. Он им поручује да је потребно прво да се покају и поправе, па тек онда могу имати слободу од Римљана и слободу да примењују божанске законе нелицемерно и у складу са њиховом суштинском поруком.

Критичари смртне казне који су религиозни се обавезно у овим расправама позову на Шесту Божју заповест коју наводе као "не убиј". То је поштена замерка. У свим званичним преводима који су нама православнима доступни тако гласи та заповест. Међутим, Заповести су преведене са хебрејског језика на којем су оригинално писане. На том, изворном језику Библије, постоје два глагола који се односе на убиство. Један је "лирцоах" за који би српски превод био "не почини злочин убиства", а други је "лахарог" који се односи на убијање као такво. У енглеском језику је та разлика јасна. Тамо постоји реч "murder" (убиство као злочин, убити као злочиначки акт) и реч "kill" - убити, што се може десити и из нехата (без намере, случајно). Лично сматрам да се у случају Заповести заиста користи облик који не говори о убијању као таквом, већ када је оно злочин. Осим горе наведених других заповести које јасно налажу Божјем народу да убија у одређеним случајевима, имамо и случајеве где Божји људи, пророци, цареви и други наређују да се изврши смртна казна или је непосредно извршавају. 

Као примерице у случају Светог пророка Илије (који је, ако верујемо Библији, жив вазнет на Небо и појавио се са Мојсијем да разговара са Христом током његовог преображења), који је лично убио лажне пророке "бога" Вала након што је Бог погледао на његову жртву и тиме убедио Израиљ да престану да поштују култ овог паганског идола - "Тада им рече Илија: похватајте те пророке Валове да ниједан не утече. И похваташе их, и Илија их одведе на поток Кишон, и покла их ондје." Ако је Бог у свом декалогу експлицитно забранио убијање, како објашњавао овај и безброј других случајева из Светог Писма?

Размотримо пак зашто су Валови свештеници убијени. Та казна је спроведена јер су предводили култ "бога" који је између осталог захтевао и жртвовање деце! Били су заговарачи идеологије која је била заснована на крви, на смрти недужних и међу њима није био нити један праведан и невин човек. Сви су били убице и подстрекачи на убиство. Убивши их Свети Илија није постао ни мање свет, ни мање Божији човек. Чак га је Господ (ако верујемо) живог вазнео на небо да не окуси смрт и тиме му указао највећу част и показао да га цени као јако мало личности из библијске историје.

5. Аргумент - владајућа друштвена и правна начела нису нужно исправна и непроменљива

Дакле, заблуда је да је укидање смртне казне резултат примене "хришћанских начела", ради се заправо о потпуно супротном процесу. Наш Устав из 2006. године каже у члану 24. - "Људски живот је неприкосновен. У Републици Србији нема смртне казне." Ова уставна одредба нам много открива о мотивацији која иза ње стоји. Шта значи "неприкосновен" - Значи: "Неповредив, недостижан, неограничен, коме нема поговора, недоступљив, који није подвргнут законима". У контексту Устава мисли се пре свега на "неповредивост" људског живота. То, колико се год чинило чудно да кажем, није хришћанска вредност. Људски живот је у хришћанском погледно на свет пролазни феномен иза кога нас чека један нови "живот будућег века" који је онај истински живот који желимо да задобијемо Спасењем преко Исуса Христа. У хришћанској цивилизацији минулих векова испред живота био је увек Бог и Његови принципи. Сам Христос нам каже: "Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати" (Мк. 8; 35). Дакле, овоземаљски живот није врхунска вредност у хришћанском (или уопште религиозном) погледу на свет. 

"За наш секуларни, овоземаљски правни поредак, који је одраз атеизације свих наука и интелектуалних кругова, живот је само један једини, који је заиста из перспективе владајуће хуманистичке етике "највећа вредност". Овоземаљски живот је обоготворен и циљ је већине људи у модерној цивилизацији да током тог живота избегавају бол и максимално умноже задовољства. Без вере у Васкресење заиста је живот нешто највредније што можемо да изгубимо. Држава нема више право да одузима живот злочинцу јер она, друштво, па ни Бог више нису и не смеју бити изнад њеног величанства Индивидуе - чак и ако је та индивдуа бестијални злочинац, убица и силоватељ малолетне деце! И није се стало ту. Када је индивидуа бог онда изгледа никаквог места за општи интерес нема.

Па тако Устав каже и ово у члану 59: "Право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза." На основу овог уставног захтева проглашена је науставном одредба из Закона о наслеђивању (1995) у којој је било наведено да лице које дезертира да би избегло дужност одбране земље није достојно да наследи оставиоца (нпр. оца који је остао да брани земљу) ако се до његове смрти не врати у земљу (и суочи са последицама своје издаје). Шта ту читамо? Дакле по Уставу дезертер је достојан да наследи! Шта би са дужношћу? Зар је могуће да имамо закон који предвиђа да неко може да погине бранећи земљу и да његова деца наслеђују равноправно са оним који је побегао из ње да сачува тај свој фамозни обоготворени живот? Дакле, није само индивидуин живот изнад општег интересе, морала, правде, већ је и имовина појединца и његово право да је наследи такође јаче од "јавне обавезе" од части, дужности и свих тих других "превазиђених" вредности и императива по којима су народи и државе живели вековима и миленијумима."

Још један аргумент зашто би свако ко је усмерен у свом животу ка традиционалним вредностима и конзервативизму требало да подржи идеју враћања смртне казне свакако је карактер људи који забрањују чак и дискусију и могућност да се тако нешто деси!

Погледајте само ко су ти људи, које су циљеве, идеологије и личности заступали до сада и биће вам јасно да ако се слажете са њима око ове теме, исто је као да се слажете око томе "параде поноса" ; "жена у црном" и других тема које су на исти тоталитаран, недемократски, окупаторски начин обрађивали и раније.

Закључак

Са тразвеношћу и њеним пропагирањем као видом превенције у тексту господина Ђорђевића се слажем, као и са аргументом да за овај конкретан случај убице Тијане Јурић не може ништа да се уради због немогућности ретроактивног дејства. Али са тезом о изласку из неког православног цивилизацијског круга враћањем смртне казне, коју су, како видимо, одобравала не само наша угледна свештена лица кроз историју, већ и наш први и највећи светитељ. Руска Федерација још увек има смртну казну као део свог правног система, али је уведен мораторијум на њено изрицање ради боље координације са другим земљама Европе, дакле исто као ми разлог није мишљење народа или религијско наслеђе него идеали Савета Европе. Сви видимо како се даље одвија тај однос Русије и ЕУ и није искључено да Руси одустану од укидања смртне казне и који ће онда бити "православни" аргумент?

Не морамо се сложити али морамо бити отворени за дијалог на ову тему јер у супротном повлађујемо жељама и претњама ЈУКОМ-а, Бориса Тадића и других заступника нове тоталитарне идеологије "људских права". Овај текст је допринос том дијалогу који имамо право да водимо.