Početna strana > Polemike > Umesto odgovora Draganu Jočiću - što više budemo sarađivali sa Rusijom, to će naša neutralnost biti izvesnija
Polemike

Umesto odgovora Draganu Jočiću - što više budemo sarađivali sa Rusijom, to će naša neutralnost biti izvesnija

PDF Štampa El. pošta
Sanda Rašković-Ivić   
nedelja, 05. oktobar 2014.

Povodom teksta Dragana Jočića

Čuvaj bezazlenost i gledaj pravičnost,

Jer ima ostanka čoveku mirnom“.

(Psaltir, Katizma 5, 37)

Kada sam se kandidovala za predsednika DSS, znala sam šta me čeka. Spremila sam se da istrpim niske udarce. Uostalom, nije mi prvi put: 2003. godine prošla sam kroz medijskog „toplog zeca“, kada me je Demokratska stranka smenjivala sa mesta komesara za izbeglice.

Ovaj put, unapred sam znala da će protiv mene biti vođena prljava kampanja, čak i ko će me napadati. Ali onaj ko hoće da izađe iz naše „rđave beskonačnosti“ mora da se pomiri da bez toga ne može. Unapred sam pristala, isto kao što sam pristala da pređem preko niza drugih neregularnosti u izbornom postupku.

Čuvam bezazlenost, gledam pravičnost i ostajem mirna. Verujem u snagu političkih stavova koje zastupam. Verujem da DSS ima lepu budućnost. Svoju nadu gradim na uverenju da je reč o jednom od poslednjih stranačkih ostrva u Srbiji gde preovladava ljudska pristojnost i politička razboritost.

Samo, za takve principe i takvu budućnost treba se boriti. Kao deo toga vidim i borbu za vojnu i političku nautralnost, koja jeste legitimacija DSS i legat Vojislava Koštunice. Ali, kao kandidat za predsednika Stranke, rekla sam i to da do neutralnosti nećemo doći ukoliko je budemo čekali. Ne možemo dozvoliti sebi da samo objašnjavamo drugima šta su to vojna i politička neutralnost, već i – kako do nje stići.

Zato sam govorila o suverenizmu, političkom konceptu koji se suprotstavlja aktuelnom razarajućem procesu desuverenizacije. O suverenizmu govorim na način na koji to već rade evropski političari Marin le Pen, Najdžel Faraž ili Bernd Luke.

To što je DSS protiv ulaska Srbije u EU i NATO ne znači i da nema istomišljenike širom Evrope. Sarađivaćemo sa drugima – sličnim političkim partijama, nevladinim organizacijama, naučnim institutima i intelektualcima širom kontinenta. U našoj borbi mi nismo sami. Imaćemo saveznike, koji će umeti da cene ne samo našu principijelnost već i našu proaktivnost.

Međutim, to nam neće biti dovoljno da vratimo veru građanima Srbije u posrnulu državu. Posrnula država ne može biti neutralna. Ona može da bude samo kolonijalni posed. Vratiti veru je moguće ukoliko se oslanjamo na proverene vrednosti. Srbija će stići do neutralnosti oslanjanjem na srpsko stanovište Miloša Crnjanskog, spoljnopolitički kurs Nikole Pašića, međunarodnu aktivnost Milovana Milovanovića, geopolitičke koncepte Jovana Cvijića, pregalaštvo Dositeja Obradovića i posvećenost Jovana Sterije Popovića.

To znači i da je odbrana našeg kulturnog identiteta u direktnoj vezi sa opstankom države. To znači da se moramo usmeravati ka programima osavremenjavanja obrazovnog sistema, vođenju aktivne i sadržajne kulturne politike i poboljšavanju zdravstvenih programa. Nema jake države i organizovanog društva bez obrazovanog i zdravog stanovništva. To znači da moramo brinuti o svojim građanima, zaštititi ih i čuvati njihovo dostojanstvo, podstaći demografsku obnovu. To znači da moramo nastaviti našu bitku za Kosovo i Metohiju. Potpisivanjem Briselskog sporazuma su neke okolnosti promenjene, ali mi svoju borbu nastavljamo.

A sve to znači da će se naša neutralnost očitovati i u tome da nikad i ni po koju cenu nećemo preduzeti nikakvu akciju protiv Rusije. Aktivni princip naše neutralnosti, međutim, ogledaće se u tome što će nam srce zepsti za Rusiju, koja je u aktuelnom međunardnom sporu u Ukrajini u pravu. Ako to ne znamo i ne kažemo, kako ćemo onda reći da smo mi sami 1999. godine bili u pravu – jer isti su akteri, isti ciljevi, samo su okolnosti izmenjene.

Što više budemo sarađivali sa Rusijom, to će naša neutralnost biti izvesnija. Na kraju, neutralna Srbija može biti kičma stvaranja jednog, velikog, asimetričnog ekonomskog prostora koji bi se prostirao „od Lisabona do Vladivostoka“. A DSS može nositi tu ideju, kao što je i tokom svog postojanja nekoliko puta nosila ideje koje su anticipirale dolazeće vreme.

Takva DSS će nositi baklju promena u Srbiji, biti lider za kojim će i drugi krenuti, stub oko kojeg će se okupljati, stranka čije stavove će poštovati svaki domaćin. Takva DSS će sačuvati dugo građeni identitet, neće zavisiti od drugih niti će morati da ulazi u koalicije podvučene žutim kako bi ponovo postala parlamentarna stranka. Takva DSS će nastaviti da postoji i oblikuje budućnost Srbije.

Zašto volim DSS? Samo zato što DSS voli Srbiju više od sebe same.