Уместо одговора Драгану Јочићу - што више будемо сарађивали са Русијом, то ће наша неутралност бити извеснија

Поводом текста Драгана Јочића

Чувај безазленост и гледај правичност,

Јер има останка човеку мирном“.

(Псалтир, Катизма 5, 37)

Када сам се кандидовала за председника ДСС, знала сам шта ме чека. Спремила сам се да истрпим ниске ударце. Уосталом, није ми први пут: 2003. године прошла сам кроз медијског „топлог зеца“, када ме је Демократска странка смењивала са места комесара за избеглице.

Овај пут, унапред сам знала да ће против мене бити вођена прљава кампања, чак и ко ће ме нападати. Али онај ко хоће да изађе из наше „рђаве бесконачности“ мора да се помири да без тога не може. Унапред сам пристала, исто као што сам пристала да пређем преко низа других нерегуларности у изборном поступку.

Чувам безазленост, гледам правичност и остајем мирна. Верујем у снагу политичких ставова које заступам. Верујем да ДСС има лепу будућност. Своју наду градим на уверењу да је реч о једном од последњих страначких острва у Србији где преовладава људска пристојност и политичка разборитост.

Само, за такве принципе и такву будућност треба се борити. Као део тога видим и борбу за војну и политичку наутралност, која јесте легитимација ДСС и легат Војислава Коштунице. Али, као кандидат за председника Странке, рекла сам и то да до неутралности нећемо доћи уколико је будемо чекали. Не можемо дозволити себи да само објашњавамо другима шта су то војна и политичка неутралност, већ и – како до ње стићи.

Зато сам говорила о суверенизму, политичком концепту који се супротставља актуелном разарајућем процесу десуверенизације. О суверенизму говорим на начин на који то већ раде европски политичари Марин ле Пен, Најџел Фараж или Бернд Луке.

То што је ДСС против уласка Србије у ЕУ и НАТО не значи и да нема истомишљенике широм Европе. Сарађиваћемо са другима – сличним политичким партијама, невладиним организацијама, научним институтима и интелектуалцима широм континента. У нашој борби ми нисмо сами. Имаћемо савезнике, који ће умети да цене не само нашу принципијелност већ и нашу проактивност.

Међутим, то нам неће бити довољно да вратимо веру грађанима Србије у посрнулу државу. Посрнула држава не може бити неутрална. Она може да буде само колонијални посед. Вратити веру је могуће уколико се ослањамо на проверене вредности. Србија ће стићи до неутралности ослањањем на српско становиште Милоша Црњанског, спољнополитички курс Николе Пашића, међународну активност Милована Миловановића, геополитичке концепте Јована Цвијића, прегалаштво Доситеја Обрадовића и посвећеност Јована Стерије Поповића.

То значи и да је одбрана нашег културног идентитета у директној вези са опстанком државе. То значи да се морамо усмеравати ка програмима осавремењавања образовног система, вођењу активне и садржајне културне политике и побољшавању здравствених програма. Нема јаке државе и организованог друштва без образованог и здравог становништва. То значи да морамо бринути о својим грађанима, заштитити их и чувати њихово достојанство, подстаћи демографску обнову. То значи да морамо наставити нашу битку за Косово и Метохију. Потписивањем Бриселског споразума су неке околности промењене, али ми своју борбу настављамо.

А све то значи да ће се наша неутралност очитовати и у томе да никад и ни по коју цену нећемо предузети никакву акцију против Русије. Активни принцип наше неутралности, међутим, огледаће се у томе што ће нам срце зепсти за Русију, која је у актуелном међунардном спору у Украјини у праву. Ако то не знамо и не кажемо, како ћемо онда рећи да смо ми сами 1999. године били у праву – јер исти су актери, исти циљеви, само су околности измењене.

Што више будемо сарађивали са Русијом, то ће наша неутралност бити извеснија. На крају, неутрална Србија може бити кичма стварања једног, великог, асиметричног економског простора који би се простирао „од Лисабона до Владивостока“. А ДСС може носити ту идеју, као што је и током свог постојања неколико пута носила идеје које су антиципирале долазеће време.

Таква ДСС ће носити бакљу промена у Србији, бити лидер за којим ће и други кренути, стуб око којег ће се окупљати, странка чије ставове ће поштовати сваки домаћин. Таква ДСС ће сачувати дуго грађени идентитет, неће зависити од других нити ће морати да улази у коалиције подвучене жутим како би поново постала парламентарна странка. Таква ДСС ће наставити да постоји и обликује будућност Србије.

Зашто волим ДСС? Само зато што ДСС воли Србију више од себе саме.